Поподне једног тајкуна

НАРОД ЈЕ У КРИЗИ ОД НАСТАНКА, ДАЈЕМ ЛУКУ – САМО МЕ ЗАОБИЂИТЕ...

     “Треба некако да презимимо, а онда уз помоћ Европске уније, све да нас бог погледа.
     – Шта је с тобом? Бог и Европска унија?
     – Ствар је озбиљна. Ако се не испомогнемо,што би рекао народ,други ће о нама одлучивати, а твоји ће бити први на реду. То       новима може најлакше да прибави европску легитимацију.
     – Доста је. Пошаљи жиро рачун...”
     “Очекујеш да власт и народ, сједињени у немаштини, замоле Ђиласа да ти одузме луку, па да ти је онда поклонимо?
     – Не брини, ни књиге, ни бели анђели, никакви бакрачи. Последњи крик моде. Енергетска наруквица. Ти си под стресом и када ти иде. А поготово сада када не могу да те опусте ни Харис ни Ођила, заједно.”

Пише: Живковић Зоран                                                                                             Карикатуре: Махмуджон Ешонкулов

     ЗА СВАКИ почетак просто је пожељно да буде занимљив, али ако у њему има и нечег екслузивног, онда је то оно што називамо подвигом изнад дужности. Обрни окрени, нико нема што Викиликс имаде. 

     Од Викиликса, као уосталом и од његовог власника, заштита је немогућа. То је и судски доказано. Отада се некако на њега гледа као на некаквог омиљеног Великог брата који свакоме, а пре свега пониженима и презренима, може ране залечити.

     Елем. Није реклама. Тако је Викиликс забележио један скорашњи драматични догађај из помало идиличног, нешто мање од две деценије старог, овдашњег троугла коју чине народ, народни тајкуни и народна власт.

______________________________________

„Ти знаш шта нас чека идуће године. Да не би то била година расплета. Да сви останемо ту где смо, не треба да се оптужујемо. Твоји треба да забораве на профите. И што мање у медијима. Гледај око себе. Продај и ћути. А ти као да си све на Лондонској берзи стекао.”

______________________________________

     Све се догодило недавно, у рано поподне. Управо негде у време српске сиесте. У кући једног нашег, боже ми опрости, тајкуна зазвонио је мобилни. То није био звук, како каже песма, већ једноставни и умилни рефрен: Маче моје чупаво, ко те није љубио. И тако је маче мјаукало, али као да је тајкун тврда срца био.

     Па ипак, не постоји појединац који може да одоли оваквом позиву и, у томе нисам изузетак, рече и подиже слушалицу.

     – Дижи, бре Милентије, ту ту слушалицу.

     – А ти си...
     – Не, него је... Шта је с тобом? Ова криза као да је само тебе ухватила. Има те свуда, и фрижидер да отворим, видећу те. Једино те нема на мом телефону.
     – Немој само о кризи и народу!
     – Шта ти је крив народ? Он је у кризи од настанка, а ти одскора, заједно са твојима. Они бар ћуте, а ти се раскокодакао... Све је стало. И овде и напољу. Једино ми несто вучемо, испуњавајући оне обавезе. А ти и то хоћеш да...
     – Добро,нећу. Пређи на ствар. Шта треба?

______________________________________________

“Види, платићу колико треба, али нећу никакво медијско експонирање. Не могу више да слушам ове ваше партнере како већ данима на мени одржавају свој пали рејтинг.”

______________________________________

     – Ти знаш шта нас чека идуће године. Да не би то била година расплета. Да сви останемо ту где смо, не треба да се оптужујемо. Твоји треба да забораве на профите. И што мање у медијима. Гледај око себе. Продај и ћути. А ти као да си све на Лондонској берзи стекао, па не заклапаш. Знамо се још од факултета. И сада треба да се разилазимо. И ко зна где ће онда да нас поведу?
     – Види, не брину ме импулси, него си стварно издалека почео -
     – Па, ти знаш да си у одбору за прославу највећег јубилеја нашег факултета. 
     – Сваке године јубилеј...
     – У ствари, јубилеј пада идуће године, али онда имамо најважнији посао, како кажу банкари, да кредит на четири године, добијен од народа, продужимо на још четири. О другоме не желим да размишљам, а верујем - ни ти.
     – Што се мене тиче, и сутра може да буде-
     – Биће онда када се ти и ја договоримо.
     – Види, платићу колико треба, али нећу никакво медијско експонирање. Не могу више да слушам ове ваше партнере како већ данима на мени одржавају свој пали рејтинг.
     – Ма, пусти паре. Оне већ дуже овде престају да буду проблем, а када ће не знамо. Треба некако да презимимо, а онда уз помоћ Европске уније, све да нас бог погледа.
     – Шта је с тобом? Бог и Европска унија?
     – Ствар је озбиљна. Ако се не испомогнемо,што би рекао народ,други ће о нама одлучивати, а твоји ће бити први на реду. То новима може најлакше да прибави европску легитимацију.
     – Доста је. Пошаљи жиро рачун...

______________________________________________

“Сви треба да имамо неку вајду. Да се задовоље бирачи и, како неко поспрдно рече, да тајкуни остану на броју. А пара нема...”
________________________________________

    – Заборави паре. Говорим с тобом, опште је мишљење, као са најуспешнијим студентом нашег факултета свих времена.
     – Како најуспешнији? Па нисам ни магистрирао...
     – Нисам рекао најбољи, већ најуспешнији. Ко је осим тебе, у тако кратком року, толико остварио? Одмах да ти кажем, због тога ћеш на прослави добити уникатно и јединствено признање. Јер, твој успех је неупоредив.
     – Какво признање? Кад ови твоји пре хоће да ме стрпају...
     – Сад смо дошли до суштине. То признање треба да заустави пад твога друштвеног угледа и све што с тим иде. Сви треба да имамо неку вајду. Да се задовоље бирачи и, како неко поспрдно рече, да тајкуни остану на броју. А пара нема.
     – Добро, шта мени, тајкуну једном, можете да поклоните?
     – Очекујеш да ти власт и народ, сједињени у немаштини, замоле Дјиласа да ти одузме луку, пада ти је онда поклонимо?

_______________________________________________

“Не зезај се са Грандом. Док не дођу Моцарт и Бетовен, што каже Палма, неко мора да држи воду.”
______________________________________

     – Не брини, ни књиге, ни бели анђели, никакви бакрачи. Последњи крик моде. Енергетска наруквица, Ти си под стресом и када ти иде. А поготово сада када не могу да те опусте ни Харис ни О ђила, заједно. Ако ћеш да те цене, до страхопоштовања...
     – Ти си изгледа на све лошијем пићу. Са том наруквицом могу право у Гранд шоу.
     - Не зезај се са Грандом. Док не дођу Моцарт и Бетовен, што каже Палма, неко мора да држи воду.Треба да помогнеш и себи и другима
     – Носећи наруквицу...
     – Предаће ти је Ивица јер МУП и факултет су стратешки партнери. Ако ти је неугодно, можеш да је носиш на нози. Само до лета. А онда, а онда уз божју помоћ и не против Европске уније, организоваћемо свечано скидање наруквице-
     – Јели могу још да избегнем ваш перформанс?
     – Тешко...
     – Дајем луку, само ме заобиђите.
     – Касно је. Ово је пројекат у којем нико не губи. Како је својевремено један сељак молио једну даму: мени ћеш много да учиниш, а теби има да бидне ки на вашару... И немој да се бринеш да ће да те жуља. Ивица је оформио стални педикирски тим, који ће бити у сталној вези с тобом.
Друмови ће пожељети тајкуна, а тајкуна (а и нас) више бити неће...