Пантократор

(Игуман: Гаврило)

Пише: Милослав Рајковић

о У пантократорском храму, на левом проскинетару од мрамора, чува се једна од најгласовитијих и најпоштованијих светогорских чудотворних икона - Геронтиса (Старица, 196 х 74 цм), окована сребром

о  У манастиру се чувају бедрена кост и стопало светог Андреје, честица Часног крста, комад штита светог Меркурија и друге драгоцености

о  Библитека има око 300 рукописних књига (68 на пергаменту)

         АКО се из Ватопеда крене пешке према Ивирону, после два и по сата хода стиже се у Пантократор - Παντοκράτορος,
(Преображење Спаситељево, 6/19. август) -  до којег се сада може и возилом земљаним путем, и бродом. Толико поклонику треба и ако долази из Кареје.

         Манастир је у XIV веку основао византијски војсковођа Алексије, који је острво Тасос ослободио од турских гусара, заједно са братом Јованом, такође царевим великодостојником, на месту похаране монашке насеобине Равдуху. Јован је после братовљеве смрти наставио градњу и манастир довршио 1363. Сматра се да је патријарх Калист I те године, последње године свог живота, озваничио Пантократор као манастир, јер је и сам својевремено као монах живео у том крају.

         Под турским игом Пантократор су помагали владари подунавских земаља, цариградски Грци фанариоти, руска царица Катарина II, многи побожни хришћани, какви су без сумње били браћа Критопулос из Адријануполиса (Једрена) у XVI веку. Више пута је горео, последице последњег пожара, 1948, отклонила је Грчка археолошка служба.

         Главна манастирска црква, тробродна грађевина с крстообразном основом и куполом, подигнута је у западном делу тесног дворишта, где није било места за фијалу. Издваја се од сличних светогорских грађевина тиме што је простор између певница и олтара већи него што је то уобичајено. Првобитне фреске су настале непосредно по изградњи, у два маха су освежаване (1536. и 1847), а 1854. прекривене су новим слојем живописа, рад сликара Матије-Јована из Науса.

         ЧУДОТВОРНА ГЕРОНТИСА

         Остале су нетакнуте фигура Јована Крститеља у Деизису, Успење Богородичино изнад царских двери, ликови Крститеља и Јована Богослова на источним странама двеју певница.
У пантократорском храму, на левом проскинетару од мрамора, чува се једна од најгласовитијих и најпоштованијих светогорских чудотворних икона - Геронтиса (Старица, 196 х 74 цм), окована сребром. Приказује целу фигуру Богородице, која стоји сама, окренута удесно (у преводу Христуове књиге стоји „улево“, што није тачно), у молбеном ставу. За њу предаја вели да је увек била спремна да помогне па се назива и Брза помоћница (Горгоепикоос).

         Христу вели да лик на икони није оригиналан и да пред данашњим поклоницима стоји дело „познијег рестауратора“. То мишљење налазимо и у раду Мирјане Татић-Ђурић о атонским чудотворицама. Сава Хиландарац и Сотирис Кадас о томе ништа не кажу.

         Вредна је помена и литијска икона Христа и Јована Крститеља, на чијој полеђини је Богородица са истим свецем.
Пантократор има седам малих цркава унутар и 11 изван манастирског круга. Најзанимљивије су оне посвећене Успењу Богородице (лево од спољне припрате) и Светом Николи, у близини главне капије.

         ВИШЕ ОД 200 МОНАХА

         У манастиру се чувају бедрена кост и стопало светог Андреје, честица Часног крста, комад штита светог Меркурија и друге драгоцености. Библитека има око 300 рукописних књига (68 осам на пергаменту) а издвајају се кодекс бр. 74 и бр. 234. Први је препис псалтира на пергаменту, првобитно из XI века, исписан мајускулом, а век касније постао палимпсест за другу верзију писану минускулом, а други препис четворојеванђеља из XIII века. Овај кодекс је познат као Јеванђеље Јована Каливита  и представља једну „од највећих драгоцености“ које манастир поседује. Исписан је на маленом комаду пергамента (17х12 цм), микроскопски ситним словима. Украшен је са 12 сићушних минијатура.

         Пантократору припада Скит пророка Илије, пола сата хода узбрдо. Првобитно је био келија, али када се у њој настанио чувени руски духовник Пајсије Величковски, убрзо се увећао број монаха (грчких, украјинских и молдавских), изграђене су нове зграде и насеобина је 1839. године призната као општежитељни скит. Био је то први случај на Светој Гори да је један скит прихваћен као општежиће и баш овде је први пут предузето систематско превођење дела подвижничких отаца на руски језик.

         Скит је почетком  ХХ века имао више од две стотине монаха и амбицију да у „првој прилици“ добије статус манастира. Скит су походила три руска принца, због чега је од пристаништа до конака била изграђена широка стаза, једна од најлепших на Светој Гори.

        СЛУЖБА ЗА 2000 ЉУДИ

         Главна црква је изграђена почетком прошлог века, а камен темељац је, 1900, положио руски адмирал Вирилов. Веома је пространа, у њој може да присуствује служби 2000 људи, само на галеријама има места за пет стотина монаха. И ова црква, као и она у Светоандрејском скиту има три олтара, који су посвећени Андреји Првозваном, светом Илији и царици Александри. Позлаћен иконостас, широк 24 метра и тежак две тоне, урађен је у Одеси. Један је од најлепших а Светоилијинци веле и највећи на Светој Гори, већи и од Андрејвеског у Кареји.

         Иконе на олтарској прегради припадају кијевској и московској школи. „По мом мишљењу, то су најбоље иконе ове две школе“, забележили смо приликом посете речи оца Филимона, гостопримца. Игумански трон је дар цара Николаја II Романова.

         Монах Филимон је посебно задржао нашу пажњу на чудотворној икони Богородице Тихвинскаје, која се налази на горњем месту у олтару. Икона је, по Филимоновој причи, из Константинопоља доспела у Санкт Петербург, после Октобарске револуције у Чикаго а онда у Свету Гору. Она је плакала 17. фебруара 1877. Мирјана Татић-Ђурић наводи да је икону Атосу поклонио добротвор М. А. Вијушин. Представља иконографски тип Тихвинске Перивлепте, тачна је копија Тихвинске старе новгородске иконе, која је тамо слављена 26. јуна. Посебно треба поменути и иконе – Богородице Млекопитатељнице и Страшне заступнице.

         ВИЈОРИ СЕ ВИЗАНТИЈСКА ЗАСТАВА

         Скит пророка Илије има пет параклиса, три унутар и два изван зидина. У овом скиту данас нема руских монаха, крајем прошлог века их је било десетак, али су их грчке власти протерале. Доскоро зелене куполе главне цркве, видљиве из даљине и на старим фотографијама, недавно су „повизантињене“.

         Од некада великог броја келија у Кареји, историјски је најзначајнија Равдуху, једно од најстаријих монашких станишта на Светој Гори, крајем XIV века заузимао је четрнаесто место међу тадашњих 25 манастира. На темељима старе подигнута је нова црквица, а на старим зидовима још се могу видети остаци фресака из ХII века (ликови апостола Петра и Павла у природној величини). Од келија треба поменути Аксион ести (Достојно јест), у долини испод Светоандресјког скита, која је под заштитом државе, у којој се чувала истоимена икона и, према предању, настала истоимена песма.

         Изнад њених врата се вијори византијска застава, а под црква је испод нивоа тла.