Европа игнорише одлуке чикашког самита НАТО

ПОВЕРЉИВА АНАЛИЗА НЕМАЧКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

О ТРЕЊИМА МЕЂУ ТРАНСАТЛАНТСКИМ САВЕЗНИЦИМА

• У анализи немачке дипломатије се тврди да је за званични Париз држава-нација важнија од заједничких напора у области одбране
• То исто односи се и на Турску. Анкара зазире од „конструктивне подршке концепцији партнерства“. Одбија сарадњу са партнером НАТО-а, Израелом, и игнорише сарадњу са Европском унијом због конфликта у вези са Кипром
• Током последњих десет година удео САД у укупним војним трошковима НАТО-а повећао са 63% до 72%. Зато је Обама најавио да више не намерава да трпи такво понашање својих европских савезника
• Амерички председник за јун 2013. планира самит НАТО у Вашингтону на коме ће од канцеларке Немачке, Ангеле Меркел, председника Француске, Франсоа Оланда и британског премијера, Дејвида Камерона и других европских лидера затражити јавне изјаве о неопходним додатним војним трошковима
• Европљани, међутим, немају намеру да повећавају своје војне расходе. Штавише, они се надају да ће уштедети средства која се ослобађају по завршетку авганистанске мисије 2014.  
• Немачки аналитичари су упозорили: „Остаје без одговора питање: Quo vadis, NATO?“. Односно, да Запад нема политичке доктрине војне организације Запада и да је зато и даље на снази ово што је пре готово шест деценија дефинисао први генерални секретар алијансе Лорд Исмеј, нагласивши да НАТО држи Американце „у“, Русе „изван“, а Немце „доле“...

Дмитриј СЕМУШИН, аналитичар информативне агенције REGNUM

         ВЛАДА у Берлину направила је поверљиву анализу реализације одлука чикашког самита НАТО одржаног маја 2012. године.

         Анализа се бави оним што је остварено у самој Немачкој и европским земљама-чланицама НАТО.

         Основни закључак немачких аналитичара је: европске чланице НАТО-а не извршавају одлуке чикашког самита.

         Аутори анализе закључују да после Чикашког самита напредовање иде „кораком корњаче“. У документу се констатује: „Није било никакве могућности да се у кључним областима постигне било какав консензус“.

         Немачки аналитичари сматрају да су током времена које је протекло од самита партнери у НАТО-у са тешкоћом налазили узајамно разумевање у најважнијим питањима. Као пример наводи се план европског система противракетне одбране.

         САД, Турска и прибалтичке земље углавном су заинтересоване за разматрање оперативних питања. Друге земље, као што су Француска, Немачка и Италија, у први план стављају политичку страну проблема, која се односи на критичку позицију Русије у односу на тај пројекат.

         „Напредак у области противракетне одбране, што је било једно од главних питања у Чикагу, није постигнут“ - констатује се у извештају немачког Министарства иностраних послова. -Свако ради по свом, не узимајући у обзир друге. Стране у алијанси међусобно се оптужују: Американци Европљане због тога што не желе да носе заједничко бреме, Европљани Американце зато што губе интересовање према Европи и преориентишу се на Тихоокеански регион.

         На самиту НАТО-а у мају 2012. - у оквиру војног савеза -покренут је опширан програм реформи. Коначне одлуке мајског самита сматране су најмање за почетак „нове етапе сарадње“ у оквиру војног савеза. На самиту у Чикагу лидери НАТО-а саопштили су основне циљеве од којих је најважнији истакнут у коминикеу одредбом о неопходности проширења сарадње између НАТО и Европске уније.

         У интересу оптимизације војних трошкова државе-чланице НАТО преузеле су на себе обавезе да побољшају координацију својих одбрамбених пројеката. Самим тим Европљани су обећали да ће усавршавати свој војни потенцијал. Углавном, европске чланице НАТО-а слажу се у томе да смањење финансирања према параграфима о одбрани треба компензовати тесном сарадњом у различитим областима одбрамбене политике, што се посебно односи на војну технику и технологију.

         Није неопходно да свака земља има сопствене тенкове, ловце-бомбардере или подморнице, али је при том потребно да се формира заједнички војни потенцијал са таквом поделом улога да у кризним ситуацијама војну технику добију они који је у време мира немају. Један од главних циљева освежене одбрамбене политике Северно-атлантске алијансе јесте избалансираност војних расхода између САД и европских чланица НАТО-а.

         Међутим, све то су и даље празна обећања. Када су се министри одбране земаља НАТО-а састали 21. фебруара 2013. г. у Бриселу ради покретања главних иницијатива Чикашког самита, нису могли да се договоре чак ни о кључним и основним документима. На крају је „Чикашки одбрамбени пакет“ ових дана стављен у фиоку.

         Немачки извештај показује да у Берлину оптужују друге, само не сами себе, због саботаже у реализацији одлука Чикашког самита због „очигледне некомпатибилности позиција кључних нација“. Као проблематичне земље по питању реализације одбрамбене сарадње по програму из Чикага, немачко министарство иностраних послова означава Француску и Турску.

         Например, у Француској постоје концепцијски проблеми са системом противракетне одбране, који НАТО планира (тј. Американци). По мишљењу аутора анализе из немачког МИП-а, по том питању француска влада „сувише наглашава национални суверенитет“, што је знак да Париз није заинтересован за консензус у том пројекту.

         Држава-нација за Париз је важнија од заједничких напора у области одбране, сматрају у Берлину.

         То исто односи се и на Турску. Према подацима из немачке анализе, кључни проблем је одбијање „конструктивне подршке концепцији партнерства“ од стране Турске. Анкара одбија сарадњу са партнером НАТО-а, Израелом, и игнорише сарадњу са Европском унијом због конфликта у вези са Кипром.

         Управо је из тог разлога турски представник прошле недеље блокирао `конструктиван рад` на сусрету министара одбране земаља НАТО-а. Турско представништво при седишту НАТО-а  информисало је савезнике да „у садашњем тренутку фундаменталне разлике чине немогућим постизање споразума“.

         Немачка анализа замагљује улогу Берлина због недостатка напретка, алудирајући само на то да партнери Немачке у НАТО-у не верују у њену поузданост у ванредним ситуацијама.

         Немачки министар иностраних послова, Гвидо Вестервеле, назвао је одбијање своје земље да учествује у либијској војној операцији „културом војне уздржаности“, чиме је само повећао скепсу Велике Британије и Француске према Немачкој.

         Свака војна акција Бундесвера мора да добије подршку немачких законодаваца у Бундестагу, што планове о ангажовању Немачке у војним операцијама у иностранству чини непредвидивим. Немачки министар одбране Томас де Мезијер предлагао је да се промени начин ангажовањаБундесвера у оквиру војних акција НАТО-а, али није добио подршку, чак ни у сопственом ресору.

         Протекла година, после Чикашког самита НАТО-а, показала је и да европски савезници уопште не намеравају да повећавају своје војне трошкове. То је почетком фебруара ове године још једном констатовао генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмусен.

         Из његових уста опет се чуло да Европљани без америчке помоћи не би били у стању да изведу војну операцију у Либији 2011. године.

         На редовној годишњој конференцији за трансатлантску безбедност у Минхену, 2. фебруара 2013. године, Расмусен је изјавио да је после Либије војна кампања у Малију поново демонстрирала неспособност Француске да самостално, без помоћи САД, изводи ваздушне борбене операције.

         Расмусен је упозорио: „Ако се текуће тенденције трошкова за одбрану наставе, то ће ограничити практичну способност европских земаља у НАТО-у да раде заједно са својим северноамеричким савезницима. Али, такође би био ризик слабљење политичке подршке нашој алијанси у Сједињеним државама“. Расмусен је упозорио да ће настављање избегавања Европљана да повећају финансирање војних трошкова довести до пада политичке подршке НАТО-у у Конгресу САД.   

         У вези с тим проблемом аналитичари немачког МИП-а констатују: „Повратна информација показује да се сви народи налазе пред значајним проблемима кад се ради о планираном бремену“.  У већини европских престоница власти у тајности очекују да их Вашингтон неће оставити у случају било каквог војног догађаја. Финансирање одбране је кључни проблем европских савезника САД у НАТО-у. С једне стране, авганистанска мисија је захтевала повећање трошкова, а са друге, финансијска криза у Европи приморава да се смање војни расходи. Протекла деценија показује смањење војних буџета европских земаља чланица НАТО-а отприлике за 15%. Међутим, Американци говором Расмусена свима саопштавају да се у последњих десет година удео САД у укупним војним трошковима НАТО-а повећао са 63% до 72%.

         Председник САД, Барак Обама, показао је прошле недеље да више не намерава да трпи такво понашање својих европских савезника. За јун 2013. планира се самит НАТО-а у главном граду САД, Вашингтону.

         Обама очекује да тада од канцеларке Немачке, Ангеле Меркел, председника Француске, Франсоа Оланда и британског премијера, Дејвида Камерона и других европских лидера добије јавне изјаве о неопходним додатним војним трошковима.

         У међувремену, Европљани немају намеру да повећавају своје војне расходе. Штавише, они се надају да ће уштедети средства која се ослобађају по завршетку авганистанске мисије 2014. године. Генерални секретар НАТО-а, Расмусен већ је затражио да се та средства не износе из буџета одбране. Али, мала је вероватноћа да се тај Расмусенов захтев прихвати од стране Европљана. 

         У Европској унији постали су уобичајени национални војни трошкови у износу од 1% од БДП. Нема могућности да се у постојећим условима доношења одлука у ЕУ принципијелно промени нешто после чега би ниво војних трошкова у националним буџетима  земаља ЕУ почео да расте.

         Зато нема никаквих знакова да ће савезници у алијанси моћи да постигну било какве значајне промене до 2014, када Расмусен одлази са дужности и бира се ново руководство НАТО.

         Сада се у Бриселу гради ново седиште Северно-атлантске алијансе - зграда површине 250.000 квадратних метара, вредности милијарду евра. Реализација пројекта касни у односу на динамику изградње.

         На крају о најважнијем. Немачки аналитичари у свом извештају пишу: „Остаје без одговора питање: Quo vadis, NATO?“. Односно, ради се о недостатку опште политичке доктрине војне организације Запада. Као што је својевремено дефинисао први генерални секретар НАТО-а, Лорд Исмеј (1952-1957.), циљ НАТО-а је да „држи Американце „у“,  Русе „изван“, а Немце „доле“. Очигледно је слична позиција и данас актуелна. Ипак, немачким аналитичарима се чини да такав став више не одговара савременој реалности. Они сматрају да две деценије након завршетка Хладног рата још увек није званично дефинисана улога коју војна алијанса намерава да игра у свету који се изменио.

         Превела Ксенија Трајковић