Зограф

Високо у брдима, не види се с мора

(Игуман: Амвросије)

Пише: Милослав Рајковић

о  Предање вели да су га основала тројица монаха племенитог рода из Охрида – Мојсије, Арон и Јован. Учинили су то уз помоћ бугарског цара Симеона

о Овде  је једина сачувана ветрењача на Светој Гори

о Крајем деветнаестог века, захваљујући обилној помоћи бугарске државе и прилозима побожних бугарских трговаца, хаџија и чорбаџија, Зограф је по богатству постао други манастир на Атосу, одмах иза руског


         ОДМАХ после западног хиландарског пристаништа Велика Јовањица, поклоници на палуби брода који из Урануполиса плови према луци Дафни угледаће у даљини скупину упечатљивих грађевина на обали изнад којих се надвија висока кула. То је арсана бугарског манастира Зограф – Ζωγράφου
(Св. Георгије - Ђурђевдан, 23. април/6. мај) - који се, као ни њему суседни Констамонит, не види с мора.

         Зограф лежи високо у брдима обраслим шумом, на путу према Хиландару и Ватопеду, удаљен од мора око сат хода, манастирским џипом се то растојање савлађује за четврт сата.

         Манастир Бугара спада у групу најстаријих светогорских светиња, с краја десетог века. Предање вели да су га основала тројица монаха племенитог рода из Охрида – Мојсије, Арон и Јован. Учинили су то уз помоћ бугарског цара Симеона, али нису могли да се сагласе коме да то заједничко станиште посвете – Богородици, светом Николи или светом Ђорђу. Оставили су у цркви празну дрвену даску и одлуку препустили Божјој вољи, а сами изашли да се посвете молитви.

         Када су поново ушли затекли су икону осликану ликом светога Ђорђа. Тако су манастир посветили овом великомученику, а назвали га Зограф, што на грчком значи Сликарев или Живопишчев.

         ПРВО БИО ГРЧКИ

         Ова легенда је настала касније, пошто су Бугари преовладали у манастиру, са циљем да нагласи његов бугарски карактер. Историјски, манастир је првобитно био грчки, а његово постојање назире се у првом атонском типику (972) у потпису „Георгиос Зографос“. Претпоставља се да је он био и оснивач.

         Словенски елеменат у манастиру је ојачао у периоду франачке владавине, а нарочито у последњој деценији XIII столећа, када су Бугари имали стваран политички утицај на Свету Гору. Манастир је у то време много помагао и цар Михаило VIII Палеолог, о чему сведочи и један декрет у корист манастира из 1276, у коме се Зограф први пут назива „манастиром Бугара“.

         Почетком наредног века Зограф је страдао од каталанских одметника, зграде су спаљене а неки монаси мучени. Позна традиција је ову несрећу приписала присталицама неуспеле уније Православне са Римокатоличком црквом на сабору у Лиону, које су предводили сам цар Михаило и патријарх Јован Век, и папиним најамницима. Историјски извори то не потврђују.

         У манастирској порти је 1873. године подигнут споменик двадесетшесторици монаха који су наводно, 10. октобра 1274, мученички страдали у тој унијатској акцији. Великодушни прилози царева из куће Палеолога, Андроника II и Јована V, бугарског цара Асена II и српских владара условили су велики процват, али је тај полет сасечен турским освајањима.

         СЛУЖБА САМО НА БУГАРСКОМ         

         Од 1433. године Зограф ужива заштиту и покровитељство моладаво-влашке господе, пре свега, војводе Јована Александра.
Кулу на манастирском пристаништу саградио је молдавски војвода Јован Богдан, 1517, црква у кули је псовећена Светом Николи. Кула је недавно рестаурирана, као и читав комплекс.

         Поред куле је једина сачувана ветрењача на Светој Гори.
Крајем деветнаестог века, захваљујући обилној помоћи бугарске државе и прилозима побожних бугарских трговаца хаџија и чорбаџија, Зограф је по богатству постао други манастир на Атосу, одмах иза руског. У то време у цркви се служи искључиво на бугарском, а у братство се више нису примали други монаси осим бугарских.

          Зограф се од Јеремијиног типика налази на деветом месту, припада петој групи (други по рангу) коју предводи Дионисијат.
Већина манастирских грађевина је подигнута у другој половини XIX века, а главна црква, посвећана светом Ђорђу, на његовом почетку. Један натпис на грчком и бугарском као градитеље означава монахе Јефтимија и Порфирија, манастирске економе.

         Храм красе иконостас и часна трпеза у позлаћеном дуборезу „високе занатске вредности“. Затим три иконе светог Ђорђа, за једну се вели да је нерукотворена, друга, у сребрном окову из 1822, је према предању сама стигла из Арабије, а трећа је дар влашког владара Стефана Доброг.

         ПАРАКЛИС ЋИРИЛУ И МЕТОДИЈУ

         У олтару се чува икона Богородице Услишитељке (Епакууса) или Богородице која говори. На питање монаха Козме како да следи најбољи пут за спас своје душе ова икона га је саветовала да напусти манастир и да се негде повуче у најдубљу аскезу.

         Манастирски комплекс има осам параклиса, девет се налази изван зидина, а један у порти. Један је посвећен словенским апостолима Ћирилу и Мтеодију, саграђен је 1900. У малој цркви Успења налази се икона Богородице Акатистне, такође чудотворна, тип Одигитрије. Акатистна се зове зато што Бугари пред њом, уместо причесног стиха, певају акатист (химну хвале). Врсни познавалац иконографије Богомајке П. Н. Кондаков сматра да је икона из XVII века.

         Књижница, смештена у манастирском пиргу, има 162 рукописна кодекса на грчком и 388 на словенским језицима, међу њима је и аутограф Пајсијеве Историје бугарског народа.
Сава Хиландарац, и сам библиотекар, пише пре више од једног века, како у њој „сад нема онога што јој је највише вредело“, а то је јеванђеље на словенском језику, писано глагољицом, на које је наишао године 1843. аустријски конзул Антун Михановић, а манастир 1860. поклонио руском цару Александру II. Ово јеванђеље је, каже, с потпуним текстом својевремено издао Ватрослав Јагић.