Живи остатак Византије

Сва светогорска блага - природна и духовна - под заштитом УНЕСКО

Пише: Милослав Рајковић

о Настала у крилу некадашње Византије, наследнице Источног римског царства, Света Гора је последњи живи остатак те хиљадугодишње цивилизације

о Јавне молитве чине богослужења: вечерње с повечерјем и читањем акатиста, полуноћница, јутрење, часови и литургија

о Света Гора је „место где се чува највећа збирка хришћанске уметности на свету, а када је реч само о сликарству највећа збирка уопште“

         ДАН и ноћ сваког монаха деле се, у основи, на три осмочасовна дела намењена молитви, одмору и раду.

         Молитва може бити јавна и приватна (најчешћи вид ове друге је тзв. срдачноумна или Исусова молитва: Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме (грешног). Јавне молитве чине богослужења: вечерње с повечерјем и читањем акатиста, полуноћница, јутрење, часови и литургија. Последња четири се врше ноћу, што им даје посебну мистичност.

         Уочи већих празника, храмовне славе, помена атонским оцима и чудотворним иконама служи се свеноћно бденије (агрипнија). Годишње се служи и до 50 бдења која пружају виши ступањ духовног искуства. У скитовима и келијама влада другачији богослужбени типик.

         Монашком животу на Светој Гори, по својој слободној вољи, може да се посвети сваки православни хришћанин старији од осамнаест година.

         Постоје три ступња монаштва – искушеништво (траје најмање годину дана; искушеник који добије расу назива се расофор и у свему испуњава монашка правила), монашки завет на безбрачност, сиромаштво и послушност (други постриг или мала схима), при чему мењајући крштено име једном засвагда умире за овај свет, и велика схима - најстрожи вид аскезе.

         ИГУМАН, ДОХИЈАР, ЧРЕДНИК, ТИПИКАР...

         Највећи број монаха су обични монаси, они који су рукоположени у чин свештеника називају се јеромонаси или свештеномонаси (свештенослужитељи) а обучени у велику схиму – схимонаси. Међу најважнијим послушањима су: игуман, економ, представник у Свештеној општини, дохијар, чредник (недељни свештеник), недељни ђакон, еклисијарх (црквењак), типикар (брине да богослужење у храму буде у складу с типиком), чтец, појац, канонарх (непосредно чита појцима шта ће да певају), библиотекар, трпезар, архондар (гостионичар), виноградар, пекар и др.

         Настала у крилу некадашње Византије, наследнице Источног римског царства, Света Гора је последњи живи остатак те хиљадугодишње цивилизације која је снагом своје владарске идеологије, филозофских идеја, верских и културних образаца утицала на читав тадашњи свет, a посебно на православне народе (Русе, Бугаре, Србе, Румуне, Грузијце), који и данас црпе снагу са тог живоносног источника.

         Она је „место где се чува највећа збирка хришћанске уметности на свету, а када је реч само о сликарству највећа збирка уопште“ (Христу, 2009:337).
 
        Оно што су срећни посетиоци изложбе Treasures of Mount Athos (Благо Свете Горе) у Музеју византијске културе у Солуну могли да виде 1997, када је овај центар северне Грчке (Македоније и Тракије), био културна престоница Европе, само је незнатан део свега онога што садрже манастирске скривнице и ризнице, библиотеке и архиви, параклиси и трпезарије и што, иначе, само ретки поклоници и научни истраживачи имају прилику да разгледају.

         ЛИЧЕ НА ТВРЂАВЕ

         Светогорски манастири и општежитељни скитови по начину градње и организацији живота личе на утврђене средњовековне градове. Обезбеђени су снажним и високим бедемима са кулама, испустима, грудобранима, пушкарницама, отворима кроз које се у прошлим вековима на опсађиваче сипала врела течност.
Према древном распореду грађевина, у порти (дворишту) је главни храм, католикон, најважнија зграда у манастиру.

         Градитељи светогорских католикона углавном су се угледали на главну цркву Велике лавре, првобитно сазидану 963, у чијој основи се налази уписани крст. Кубе је ослоњено на четири стуба а према угловима се налазе мања кубета. Наспрам улаза у цркву је трпезарија, јер се обедује непосредно после богослужења, а између је по правилу фијала (посуда за освећење воде). У порти су још подизане мање цркве – параклиси, а погде звонара, ризница и друге зграде.

         Вишеспратни конаци су у склопу зидина, као и многе црквице, којих има и на одбрамбеним кулама (пирговима). Ове грађевине су настајале у разним епохама и жива су историја одређеног манастира. И поред своје архитектонске разнородности, оне „у целини ипак остављају складан утисак“. Манастири с тесним двориштем немају фијалу, трепезарија им је на спрату, католикон мањих размера, а у случају манастира Ставрониките чак и грађен у другачијем стилу.

        Особеножитељни скитови по распореду и организацији подсећају на какво село, с келијама и колибама расутим око главне цркве, зване киријакон, управне зграде и складишта. Главна светогорска богомоља, протатска црква у Кареји, посвећена Успењу Богородице, управо је грађена као киријакон, храм где се житељи околних келија окупљају недељом на заједничку службу.

         РЕТКА ВАЈАРСКА ДЕЛА

         Светогорске цркве, како главне тако и оне мање, углавном  су украшене фрескама, а сваки манастир или скит поседује бар једно сликарско дело изузетне уметничке вредности. Најстарији сликарски споменици (иконе, мозаици) потичу из ХI века. Распоред живописа у главним црквама установљен је између XII и XIV столећа.

          Ликовне представе нижу се у појасевима од пода до кубета. Најстарији пример тог обрасца је живопис протатске цркве, који припада македонској школи, пониклој у Цариграду, а потом проширеној на читав православни свет (Србију, Бугарску, Русију). У ХVI веку делују мајстори критске школе – Теофан са сином Симеоном, Антоније и Зорзес, Крићани и рођењем, као и Франгос Кателанос. Наследио их је Дионисије из Фурне, који се противио „укрштању“ критских уметничких техника с македонским, залажући се за верност класичним иконографским канонима. У Хиландару  у ХVII веку делује зограф Георгије Митрофановић.

         На Светој Гори су ретка вајарска дела, а ако их и има искључиво су намењена декоративној сврси. Монахе је скулптура подсећала на идолопоклонство. Много већу пажњу су посвећивали формама примењене уметности о чему сведоче - реликвијари, крстови, покрови, путири, окови јеванђеља и резбарених палица, уметност веза (завесе, плаштанице, митре, одежде, иконе). Неки примери ових радова су права ремек-дела.

         НА ЈАРЕЋОЈ КОЖИ

         У манастирским архивима и библиотекама, које су по правилу смештене у одбрамбеним кулама или у посебно грађеним објектима, сачувано је обиље докумената, рукописа, старих штампаних књига непроцењиве историјске и естетске вредности. Манастири нарочито љубоморно чувају златопечатне ктиторске повеље, прве типике, правилнике који регулишу живот у манастирима (Атанасијево Завештање, Хиландарски типик Светога Саве, типик Радича Поступовића у Констамониту, нпр.) али и у читавој монашкој заједници, као што је Цимискијев типик (звани „Трагос“, писан на јарећој кожи).

         Међу атонским архивалијама, поред грчких, има много аката српских, влашко-молдавских, руских, грузијских и бугарских владара, као и докумената писаних на турском језику, значајних за проучавање прошлости византијског и поствизантијског друштва. Она говоре о практичном, овоземаљском животу монашке заједнице, док о њеној „светости и духовности“ сведоче предања, иконопис и рукописне збирке, у којима се чувају књиге световне, богослужбене и богословске садржине.

         Око хиљаду манускрипата су преписи дела античких писаца (песника, ретора, филозофа, историчара, научника). И поред свих губитака током векова, које су им наносили пожари и несавесни посетиоци, европски колекционари и агенти страних владара (француских царева Луја ХIV, Луја ХV и министра Колбера, руског императора Алексеја, шпанског краља Карла V, нпр.), процењује се да на Светој Гори има више од петнаест хиљада рукописа, од којих су више од две хиљаде на пергаменту. Око 800 је украшено минијатурама, а потичу од ХI до ХIХ века.

        ХИЛАНДАРСКИ ЛИСТИЋИ

        Институт за патристичке студије Цариградске патријаршије у солунском манастиру Влатадон снимио је и класификовао око пет хиљада минијатура (досад је издао неколико томова и доступне су јавности).

         На Светој Гори је и највећа збирка словенских рукописних кодекса. Нажалост, сви ти рукописи, сем у матичним словенским манастирима нису пописани. Урађен је инвентар словенске збирке у Ивирону, опис  словенских рукописа у Лаври (46), у Светом Пантелејмону, и Зографу, али их, према усменом казивању,  има и у Ксиропотаму, Филотеју, Ватопеду, Светом Павлу, Констамониту.

         На Светој Гори су пронађени неки од најстаријих споменика словенске писмености: Маријинско јеванђеље (у некадашњем манастиру Ксилургу, данас скиту Богородица), Хиландарски листићи (у пиргу Светога Саве), Зографско јеванђеље (у Зографу).

         Сматра се да библиотеке штампане књиге имају више од двеста хиљада примерака, али посебну пажњу заслужују антикварни примерци, старији од 1800. године, као и инкунабуле, издања настала пре 1500 .

        Сва светогорска блага, природна и духовна, на листи су светске културне баштине, под заштитом Унеска.