Кареја /Καρυές /Karyes

Престоница Свете Горе

Пише: Милослав Рајковић

о Име Кареја долази од грчке речи за лешник, орах, којих у овом крају има у изобиљу. Свети Сава у Карејском типику (1199) тај назив преводи са Ораховица

о Поред најстарије цркве на Светој Гори, у Кареји су нова здања светогорске управе, цивилних власти, адаптирани простора за разне службе (лекарска амбуланта, пошта, банка), нове продавнице, радионице
о У конацима бораве представници деветнаест манастира  у Свештеној општини, чланови Свештене епистасије (владе), а постоје и хотел, пекара, путнички биро и више од осмадесет келија у којима обитава неколико стотина калуђера

о На десетак минута хода од централног трга је Светоандрејски скит, са највећом црквом на Балкану до изградње Храма светог Саве у Београду.

СMЕШТЕНА у средишту полуострва, на источној страни, око 500-600 метара изнад мора, у шумовитом пределу с обилним изворима питке и хладне воде, Кареја је већ дуже од једног миленијума духовни и управни центар Свете Горе.
 
Истраживачи нису у могућности да одреде „тренутак када је установљена организација Атонаца“, али откако се у документима (средина Х века) помиње њихова централна управа (прот, његови саветници, три општа сабора) њено седиште је у Кареји, првобитно званој Меси (Средиште).

Свети Сава у Карејском типику (1199) тај назив преводи са Ораховица. Име Кареја долази од грчке речи за лешник, орах, којих у овом крају има у изобиљу.

Овде, у срцу Атона, поникла је монашка заједница која се називала лавром, у значењу монашког села, односно мноштва келија на чијем је челу био прот који је, осим управљања том заједницом, имао одређену духовну и административну надлежност над читавом Светом Гором. Скуп зграда где је прот пребивао и председавао састанцима Савета стараца (Синаксис) са главним храмом називао се Протат.

Савет је најпре заседао у самој цркви па је отуда прозвана Протатон или протатска црква (Христу, 2009:30). У литератури се понегде наводи да је карејска црква била седиште прота од 911. године. Сава Хиландарац каже да се назив Протат за седиште главне управе почео званично употребљавати у осамнаестом веку када је укинуто достојанство светогорског прота (1989:201).

 

Карејски типик

БИЛА И ТРЖНИЦА

Назив Карејска лавра први пут се помиње у Житију светог Атанасија (почетком XI века) а у потписима докумената у другој половини XIII века. Њен монашки живот нема никакве сличности са палестинским типом лавре (Саве Освећеног, нпр.) нити са великим атонским општежитељним, царским, манастирима који су се називали лаврама (Велика лавра, Ивиронска лавра, лавра Ватопед или, знатно касније, српска царска лавра Хиландар). Папахрисанту наводи осам дефиниција појма лавра (2009: 36).

Значај Кареја као седишта Протата увећан је хрисовуљом Андроника II (1312), којом су светогорски манастири подређени Цариградској патријаршији као ставропигијски а прот (пρώτος) признат као неприкосновени поглавар Свете Горе. На њен потоњи развој, међутим, утицале су промене изазване каталанским пустошењем, исихастичким покретом и турским освајањем (постепено ширење идиоритмијског на рачун старог киновијског система и слабљење установе прота). Цар Манојло II Палеолог типиком од 1406. године није успео да спасе стари систем.

Било је краћих и дужих раздобља када се Кареја претварала у велику тржницу, и у византијској ери, и у време османске власти, али је увек на крају тај трговачки дух сузбијан строгим прописима владара (Мономахов типик), патријараха или Свештене општине, која је у међувремену наследила некадашњи Савет стараца, али са много већим овлашћењима.

 

БОГОСЛОВИЈА АТОНИЈАДА

Кареја данас? Поред најстарије цркве на Светој Гори, ту су нова здања светогорске управе, цивилних власти, адаптираних простора за разне службе (лекарска амбуланта, пошта, банка), нове продавнице, радионице, конаци у којима бораве представници деветнаест манастира (манастир Кутлумуш је на пет минута хода од центра атонске престонице) у Свештеној општини, чланови Свештене епистасије (владе), хотел, пекара, путнички биро и више од осмадесет келија у којима обитава неколико стотина калуђера.

На десетак минута хода од централног трга је Светоандрејски скит, са највећом црквом на Балкану до изградње Храма светог Саве у Београду. У његовом источном крилу је смештена нижа богословска школа – Атонијада.

Велики саборни храм у Кареји познатији као Протатон је главно духовно и црквено обележје читаве Свете Горе. Подигнут је на месту старије цркве, Христу вели 962. године, пре почетка градње католикона у Великој лаври, под покровитељством Никифора Фоке. Црква је тробродна базилика с три полукружне апсиде на источној страни. Средишњи брод је мало издигнут.

Црква има две отворене припрате - на западној и на северној страни, према широком улазном степеништу Свештене општине. Христу каже да су и једна и друга у садашњем облику дограђене у ХIХ веку, истовремено када и звоник, североисточно од олтара. Сава Хиландарац наводи да је велику западну припрату подигао влашки војвода Јован Богдан, 1508, а да је северно предворје подигнуто и изнутра осликано у време прота Серафима. То би значило 1538. године, јер је једини протос са тим именом те године управљао атонском монашком заједницом.

 ДРЕВНОСТИ СВЕШТЕНЕ ОПШТИНЕ

         О Богдановом ктиторству западног предворја сведочио је до пре више од једног века словенски натпис на плочи узиданој над улазом у цркву, која је, како каже хиландарски библиотекар, „пре неколико година уклоњена“ (204) и сматра да се налази у кули у којој су похрањени библиотека, архив и „друге древности“ Свештене општине.

Живопис саборне цркве с почетка ХIV века, Ф. Хаџиантониу сматра да је настао око 1290. године и да је рад Манојла Панселиноса, чини је „једним од најлепших споменика византијске уметности“. Припада раној фази македонске школе, времену владавине Андроника II Палеолога (1282-1328), савременика српског краља Милутина. Христу за фреске у Протатону каже да су дело „неког припадника“ те школе, „можда чак и самог Манојла Панселиноса“ (2009:342). Остатке фресака из тог периода наилазимо још у Ватопеду и Хиландару.

У карејској цркви посебно се истичу композиције Вазнесења, Молитве у Гетсиманском врту („где је унутрашња борба Христа који се моли супротстављена безбрижности уснулих апостола“), Рођење Христово, Христос у гробу, Ваведење Богородичино, Свети јеванђелист Јован са Прохором, затим ликови великих подвижника и светих ратника. Ти су портрети „у равни ремек-дела“.

После недавне замене бетонског крова, која је потрајала пет година (2005-2010), у току је чишћење и рестаурација фресака. Неке су, као Успење Богородице веома оштећене. Мермерни иконостас испред олтара је из Х века, а иконе на њему радили су критски мајстори. С леве и десне стране у централном броду цркве налазе се молитвени наслони (стасидије) за представнике двадесет манастира који редовно присуствују богослужењу. Протепистат има ту своје посебно место.

 ФИРЕНТИНСКИ МОДЕЛ

Кареја је све до почетка ХХ века личила на средњевековни градић, или малу источњачку варош „без плана“, испресецану „с неколико неправилних и уских улица“, како је записао Герасим Смирнакис. Њен изглед је почео да се мења тридесетих година прошлог века када је срушена древна зграда Свештене општине (која је служила и као резиденција кајмакама - османског цивилног гувернера) и на њеном месту подигнута нова. Изградила ју је солунска грађевинска фирма Браће Димитријадис, у духу тадашњих „помодних архитектонских тенденција“.

Како је приметио Федон Хаџиантониу, први пут је „успостављен обрнут однос Дома Свештене општине и цркве Протатон. Дом сада више пада у очи него црква“ (Четврта казивања, 2005:276-277).

„Други ударац“ историјском језгру Кареје нанет је рушењем свих грађевина око саборне цркве (1935-1963) како би се образовао данашњи централни трг. Том приликом срушена је стара трпезарија из XVI века и једанаест келија. Неке су имале зидне слике. Порушене келије су припадале разним манастирима, нису позната сва њихова имена нити појединачни план било које од њих. Међу њима је срушена и хиландарска келија Успења Богородице.

Рушења је поштеђена једино продавница Ватопеда, која је недавно обновљена. У приземљу је радња са разноврсним издањима на грчком, руском и енглеском језику, луксузним монографијама Ватопеда и других манастира, иконама, богослужбеним предметима, ватопедским вином и ципуром, а на спрату манастирски конак.

Упркос том фирентинском сценарију чишћења старог језгра, Кареја је сачувала свој космополитски дух у градитељству, који је одраз чињенице да је она верско представништво многих православних народа. На њеним грађевинама се преплићу уметнички и стилски елементи разних епоха и култура, као и модерних градитељских технологија, али та разноврсност утицаја није нарушила њихов традиционалн карактер.

БИЗНИС „НАРОЧИТЕ ВРСТЕ“

Поједине куће, као што су конаци Ватопеда и Симонопетре из ХIХ века, Фирфиријева келија, келија Св. Ђорђа (тзв. „Калатас“), капела Светог Антонија у Андрејевском скиту, само на први поглед имају „јединственији“ стил. Ранији (путо)писци с нарочитим дивљењем говоре о „величанственим“ конацима Ватопеда, једној данас напуштеној вишеспратној келији Симонопетре, о конацима Зографа и неким руским келијама које припадају Хиландару. И Сава Хиландарац вели да је ватопедски конак „најлепша зграда у Кареји“. Њему уз бок ставља нови хиландарски конак, подигнут 1876, „једно од најлпеших здања“ (С. Петковић, 1999) у монашкој престоници. С његове терасе она се види као на длану, јасније и прегледније него с било ког другог места. Видик пуца чак до филотејских страна и узвишене купе Атоса. Ту је Миодраг Павловић нашао инспирацију за антологијску песму Јутро у Кареји.

У Кареји се одвија и привредни живот „нарочите врсте“. У многим келијама смештене су иконографске, дуборезачке или радионице за израду минијатура, док се у другима њихови житељи баве музиком, трговином и баштованством. Зову се по монасима који у њима пребивају или су пребивали: Јосафеји, Пахомеји, Серафеји, Рођани и други.

У главној улици и на централном тргу су продавнице намерница, воћа и поврћа, пића и млечних производа; богословских и црквених књига, икона и бројаница, кандила и крстова, свећа и тамјана; монографија и фотомонографија (оца Гаврила из Филотеја, нпр) о Светој Гори, поука знаменитих и мудрих Светогораца - Никодима и Пајсија, нашег савременика, који је обитавао у једној карејској келији, Максима Кавсокаливита, преподобног старца Силуана из руског манастира.

 САВИНА ТИПИКАРНИЦА

Неке келије су постале знамените по својим оснивачима или угледним монасима који су у њима пребивали. Са историјског становишта истичу се: келија Јована Претече у којој је живео сликар и калуђер Дионисије из Фурне, писац Тумачења уметничког живописа; Скуртеон у којој је пребивао, већ поменути, велики духовник Никодим Светогорац; Посница светог Саве Српског, познатија као Типикарница, са најстрожим типиком међу свим светогорским келијама (исписаним изнад улазних врата) и иконом Богородицом Млекопитатељницом на иконостатсу цркве св. Саве Освећеног с десне стране двери (данас у њој служи отац Никодим, пострижник Хиландара, родом из Босне), Моливоклисија, удаљена двадесетак минута од хиландарског конака, са добро очуваним фрескама „неког следбеника критског живописца Теофана“, с натписима на српскословенском. У такође хиландарској келији Патерица доскоро се чувао штап Светога Саве, сада у Хиландару, по чему је и добила име.

За келију Аксион естин, у долини испод скита Светог Андреје предање везује настанак истоимене песме. Посницу светога Саве нарочито у великом броју походе руски и молдавски поклоници.

Светоандрејски скит – припада манастиру Ватопеду. По својим размерама, црквама, конацима и пространој порти раван највећим светогорским манастирима.  

Посница Светог Саве

 

И ДАНАС ГА ЗОВУ САРАЈ

На месту данашњег скита налазио се у ранијим вековима мали манастир Ксистру, који је био посвећен светом Антонију. Временом се свео на келију са црквицом која је припадала протату. У њој су живела два цариградска патријарха пре него што су отишла у Русију – Атанасије III Пателар, када се 1652. године захвалио на достојанству, и Серафим II почетком друге половине XVIII века. Патријарх Серафим је купио келију 1760 и тако преправио да је „постала права палата“ или сарај какао су Турци називали такве зграде.

И данас Грци Андрејевски скит зову Сарај. Патријарх је том приликом подигао и капелу посвећену светом Андреји. Када је 1775. отишао у Русију оставио је келију свом ученику, овај је потом прешао у Ватопед па је и келија постала својина овог манастира.

Године 1841. келија је дошла у руке руских калуђера „који знадоше и наћи пара да је откупе од Ватопеда и израдити дозволу да ту подигну скит“. Оснивачем скита сматра се јеросхимник о. Висарион Толмачев Муравјев, чији гроб лежи преко пута улаза у главни храм. На надгробном стубу уклесано је да је провео на Атосу 32 године. Умро је 26. априла 1862, у 57. години.
.
Према типику на који су пристале обе стране, скит је Ватопеду плаћао 1.500 гроша годишње. Муравјев је, како пише Сава Хиландарац, протату поколнио сто хиљада рубаља што је раздељено међу двадесет манастира. За 45 година Сарај је толико изменио свој лик да се није могао препознати. Скит је имао „величанствену кућу“ у Одеси, и исту такву у Цариграду. Број калуђера је од 30 нарастао на 300, а Христу каже да их је било и 800. Митрофан Хиландарац нам је казивао да је у читавој Кареји било укупно око 600 руских монаха. Он је као млад монах помагао последњој двојици руских калуђера у скиту, од којих је један умро у Хиландару.

 

СВА „СКРОЈЕНА“ У РУСИЈИ

У скиту је две године, 1858. и 1859, била смештена научна експедиција државног саветника Петра Севастјанова, која је имала задатак да обиђе и проучи Свету Гору, да „сними, прецрта и измери све што је било од вредности за науку и вештину“. Шест хиљада снимака те експедиције предато је Петроградском музеју.

Христу сматра да је убрзани развој скита био у непосредној вези са одређеном улогом коју му је наменио панславистички покрет. Када је патријарх 1849. године признао заједницу као општежиће око простране порте никле су „импозантне вишеспратнице“ што указује на намере оних који су финансирали „грађевинске подухвате“.

У садашњем архондарику видно место заузима урамљена фотографија схимонаха Инокентија Михаиловича Сибирјакова, који се замонашио 1901, поживевши као монах неколико година. Отац Инокентије је дао новац да се подигне читав северни део скита а параклис унутар ове грађевине посвећен је светом Инокентију Иркутском.

Главна црква, посвећена св. Андреји Првозваном, највећа је на Светој Гори. Митрофан Хиландарац нам је причао да је сва „скројена“ у Русији и бродовима пренесена из Одесе. Зваршена је око 1900. Припада типу базилике – дугачка је 60, широка 33 и висока 29 метара. Има позлаћени иконостас у дуборезу, величанствено украшен. Испред иконостаса, крај двају спољних стубова, налазе се два украшена реликвијара са моштима око седамдесет светаца.

 

И ИКОНЕ РУБЉОВА

У цркви има много вредних икона, нарочито Богородичиних, од којих је једна опточена разнобојним драгим камењем, апостола Андреје, покровитеља заједнице, светог Антонија у белом злату. Неке су дело Андреје Рубљова. Једна Богородичина икона носи назива В скорбјех и пелаех утешеније („У тузи и јаду утеха“) а даровао ју је Андрејевском скиту, приликом освећења и постављања новог игумана, 22. октобра 1849, митрополит андријанопољски Григорије.

Најстарији подаци о овој икони, која се прославила као Утешитељка, су из друге четвртине ХVII века. У главној цркви с леве стране, стоји на једном стубу врло поштована икона Богородице Избавитељице, с ликовима св. Андреје Првозваног који држи макету храма и св. Мартинијаном. Богороддицу све време трајања службе обасјава топла светлост упаљеног кандила.

Приликом посете Светој Гори, прича се у Кареји, Владимир Путин је нудио много новца Грцима да скит врате у руске руке.

    Са поновним заснивањем братства у скит су ушли и мајстори. Већ читаву деценију траје обнова. И потрајаће. Грци се у обнови држе његовог аутентичног изгледа.
 

 

          Антонијада

   
          У југоисточном крилу непрегледног комплекса, десно од главног улаза, које је првобитно било намењено прихватању гостију, још од 1930. године смештена је нижа богословска школа Атонијада.

         Име је добила по старој Атонијади у близини Ватопеда из XVIII века, која је била отворена на иницијативу патријарха Кирила V, као високошколска установа, да „подучава на свим пољима логичких, филозофских и теолошких наука“.

 

         Чудотворна икона Достојно јест

У олтару карејске цркве, на постољу иза часне трпезе, смештена је чудотворна икона Достојно јест (Аксион естин), размера 95х68 цм. То је представа Богородице Елеусе, Милосрдне, главна икона и заштитиница читаве Свете Горе. Нагрижена је зубом времена. На њеном сребрном окову су представе Богородице са дететом, Лозе Јесејеве и Свете Тројице. За ову икону везује се настанак истоимене  песме.

    Предање каже да је старац једне суботе кренуо из своје келије на бденије у протатску цркву а свом ученику наложио да у келији одржи богослужење. Увече се у келији појавио непознати калуђер и замолио за гостопримство, које му је ученик спремно указао. За време јутрења гост је стао пред икону Богородице, певајући химну коју ученик пре тога никада није чуо: Достојно јест/ јако во истину/ блажити тја Богородицу,/ присноблаженују и пренепорочнују... На завршетку је отпевао и добро познату песму Иже херувими.

    Ученик је, вели даље легенда, био толико очаран песмом да је замолио посетиоца да му испише њене речи. Како није имао папир странац је песму исписао на каменој плочи и ишчезао као анђео. Сазнавши шта се догодило, старац је с угледницима из Протата пренео икону у протатски храм, где пред њом од тада вечито гори кандило, а камену плочу послао у Цариград. Икона је по првим речима химне добила име Аксион естин (Достојно јест), као и келија у којој се чудо догодило. Она то име и данас носи. Најлепши поглед на њу пружа се с видиковца хиландарске келије Маруда, у непосредној близини Моливоклисије.

    Пред овом чудотворном иконом која се зове и Богородица Карејска (Кариотиса) поклонили су се у наше време славни челиста Мстислав Ростропович, руски државници Владимир Путин и Дмитриј Медведев и други високи званичници из православних земаља.