Јовановић: Избори су блокадерима потребни за омасовљење и радикализацију протеста

ЦИЉ ЈЕ И ДАЉЕ ИСТИ - НЕПОКОРНА ДРЖАВА НЕПОЋУДНОГ СРПСКОГ НАРОДА

* Блокадери сз пола године тврдили да су неполитички оријентисани; да су се ограђивали од политичких партија, укључујући и опозиционе; да су за промене и то радикалне; да су за функционисање институција; да су против власти, али да се не боре за власт; да су за дијалог у друштву – само не за политику и политичаре

* А онда коперникански обрт, и то само коју недељу пошто је формирана нова влада као алтернатива одбијеним изборима: не само да студенти хоће изборе, него то хоће „моментално“, па још и да нико осим њих не сме да се на њима кандидује! Нису рекли, али хајде да кажемо да се подразумева – да и актуелна власт може да учествује као друга страна, јер у противном то не би ни могло да се зове изборима

* Ту одлуку је усвојио пленум, свакако највиши у хијерархији... И више од тога: одлука је донета однекуд и прочитана на том пленуму, вероватно на изненађење и самих пленумаша. А онда се то изненађење катарзично претворило у аплауз, односно акламацију

* У ствари, читава логика шестомесечне обојене револуције и деловања блокадера говори да они – нису за изборе. Осим логике то исто говори и начин саопштавања те одлуке – „моментално“ и обавезно постројавање свих (осим власти) иза „студентске листе“. Њихова основна идеја не само да није идеја избора, дијалога и демократије, него је идеја конфронтације, поделе Србије на две непомирљиво супротстављене стране, као секиром

* „Проваљен“ је план блокадера да Србију оставе без струје тако што ће да блокирају термоелектрану у Обреновцу, наводно уз помоћ унутрашњих својих присталица. Па да намеравају да прекину саобраћај аутопутем између Европе и Азије, а да Брисел то наводно подржава. Затим да организују неку своју блокадерску војску – за шта?!

_________________________________________________________________

           Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ

           ЈЕДАН опозициони лидер је одлуку студената блокадера да траже изборе луцидно означио као коперникански обрт.

           Зашто је та одлука толико неочекивана у мору информација које се смењују не само из дана у дан, него из сата у сат?

           Управо се због тог згуснутог и драматичног догађања смањује способност јавности за успостављање адекватне селекције и хијерархије информација. Тако се и догодило да се држава није довољно позабавила питањем откуд и зашто тај обрт који је за наше блокадерске прилике и обојену револуцију раван коперниканском.

           Свима је, наиме, познато да су блокадери пола године тврдили да су неполитички оријентисани; да су се ограђивали од политичких партија, укључујући и опозиционе; да су за промене и то радикалне; да су за функционисање институција; да су против власти, али да се не боре за власт; да су за дијалог у друштву – само не за политику и политичаре.

           Скоро да су уљуљкали друштво у тај наратив и самопромоцију. Као да друштвене промене нису политика, такође и залагање за функционисање институција, за друштвени дијалог, за борбу против корупције, за бољи живот грађана...

           Аналитичари су уочавали многе противуречности у том њиховом наративу и фактичком понашању. На пример, како је блокирање уласка запослених у институције сагласно са њиховим функционисањем, и то ефикасним; како то да правосуђе треба да буде независно, али да треба да доноси одлуке по њиховој вољи; како је и какав је дијалог могућ ако се највише државне инстанце проглашавају ненадлежним; како се то за добро народа малтретира тај исти народ коме се блокадама ускраћује елементарно људско право на кретање, и много тога још.

           Али, упркос томе опстајала је та представа да студенти (читај: блокадери) нису политички субјект, поготову зато што су понуду власти о изборима или бар о референдуму одбили, такорећи – с индигнацијом.

           И онда се догађа тај коперникански обрт, и то само коју недељу пошто је формирана нова влада као алтернатива одбијеним изборима: не само да студенти хоће изборе, него то хоће „моментално“, па још и да нико осим њих не сме да се на њима кандидује! Нису рекли, али хајде да кажемо да се подразумева – да и актуелна власт може да учествује као друга страна, јер у противном то не би ни могло да се зове изборима.

           Ту одлуку је усвојио пленум, свакако највиши у хијерархији, и то, претпостављамо, једногласно, односно аплаузом или акламацијом; и аподиктички или беспоговорно; без дискусије и дијалога, дакле у високом тоталитарном маниру.

           Та претпоставка је имплицирана бројним сведочењима да на пленумима нема друкчијих мишљења зато што таквим појединцима који имају друкчије погледе није дозвољено ни да на пленумима присуствују.

           И још више од тога: одлука је донета однекуд и прочитана на том пленуму, вероватно на изненађење и самих пленумаша. А онда се то изненађење катарзично претворило у аплауз, односно акламацију.

           У ствари, читава логика шестомесечне обојене револуције и деловања блокадера говори да они – нису за изборе. Осим логике то исто говори и начин саопштавања те одлуке – „моментално“ и обавезно постројавање свих (осим власти) иза „студентске листе“.

           Њихова основна идеја не само да није идеја избора, дијалога и демократије, него је идеја конфронтације, поделе Србије на две непомирљиво супротстављене стране, као секиром.

           И на крају те приче – на грађански рат!

           Само то непријатељи Србије у претходне три и по деценије, од растурања Југославије до данас – нису успели. Није им успео чак ни тзв „мали грађански рат“, о којем су маштале и који су финансирале стране тајне службе, а обелоданио амерички изасланик Питер Гелбарт, негде уочи 5. октобра 2000 године.

           Није им успело 9. марта 1991, ни тог 5 октобра 2000, ни 15. марта 2025, па неће, верујемо, ни сада. Српски народ још памти грађански рат од 41-ве до 45-те, чији је продужетак трајао све време Титове владавине, и неће дозволити да се та трагична грешка понови.

           Као што прва четири захтева после пада новосадске натстрешнице нису били мотивисана намером да се испуне, него су непрестано проширивани и оцењивани као неиспуњени, ма шта власт чинила у том смислу, тако је и захтев за изборима био само начин за продубљивање конфронтације, са насиљем и крвопролићем као крајњим циљем. Односно – са урушавањем државе као исходиштем.

           Држава је, дакле, циљ, та непокорна српска држава „непоћудног“ народа – као препрека признању независности Косова и Метохије, пуштању Републике Српске низ воду, увођењу санкција Русији, и много чему још.

           Како су се и зашто сетили избора које су онако дрско одбили?

           Главни разлог је што им је понестало социјалне енергије после неуспеле прилике за насилно преузимање власти 15. марта. Избори су најпогоднији начин за интензивирање конфронтација и пут за омасовљење протеста.

           Политичко искуство показује да је лако оптужити државу да их онемогућава, као што је лако прогласити их покраденим ако се догоде, лако је изборне услове прогласити неравноправним, или оптужити државу за злоупотребу државних ресурса у предизборној кампањи, етикетирати медије за пристрасност и много тога још.

           Јер, не траже они - а било би логично да траже, ако стварно хоће изборе - промену изборних услова, ажурирање бирачких спискова, ограничавање употребе државних ресурса од стране власти током предизборне кампање, утврђивање услова за равноправну заступљеност у медијима. Ништа од тога.

           Избори им очигледно нису ни потребни. Потребна је радикализација и омасовљење протеста у вези с тим и постизање циљева који нису постигли сви српски непријатељи у ближој али и даљој прошлости.

           Нешто су, међутим, ипак успели. Успели су да паралишу једну од институција која је потпорни стуб српског идентитета – универзитет.

           Коју годину пре тога нешто се слично догодило са Српском академијом наука. На удару је, али је и најотпорнија Српска православна црква. Све сами темељи српске духовности. На удару је и једна грана власти - српско правосуђе. И све то – за добро народа. Преведено на језик новца – све нас то већ кошта око две милијарде евра.

           Држава је до сада била прилично суздржана у одбрани мира и реда, а блокадери, као по принципу спојених судова, све дрскији и агресивнији према неистомишљеницима и полицији. Поготову кад се испоставило да су и неки делови правосуђа, тужилаштва у првом реду, најблаже речено благонаклони према примерима блокадерског насиља.

           Све је више примера који говоре да је враг однео шалу – у Нишу, на пример, у Новом саду, Краљеву и другде – који би били неупоредиво строжије третирани у западним тзв демократским државама.

           У међувремену, од одлуке блокадера-студената да хоће (а, у ствари, неће) изборе, почеле су да се нижу све огољеније, скандалозније и злокобније информације.

           Најпре се ректор БУ Владан Ђокић кандидовао за те изборе на тзв студентској листи, или су га кандидовали, а он прихватио, свеједно, а пре тога се све време правио као да није одавде. Потом је „проваљен“ план блокадера да Србију оставе без струје тако што ће да блокирају термоелектрану у Обреновцу, наводно уз помоћ унутрашњих својих присталица. Па да намеравају да прекину саобраћај аутопутем између Европе и Азије, а да Брисел то наводно подржава.

           Затим да организују неку своју блокадерску војску – за шта?!

           Ничу или излазе из буџака нове и старе блокадерске вође, Наташа Кандић, Божо Прелевић, Зденко Томановић...

           Људи су збуњени и узнемирени, а има и доста незадовољних. Многи од њих, забринути за судбину државе, одустају од блокадерског срљања у насиље и крвопролиће.

            Држава - поред свега осталог чиме мора да се бави у овом злокобном тренутку – не сме да заборави и на њихово незадовољство, изазвано корупцијом, начином управљања и другим слабостима због којих су се многи од њих нашли у загрљају блокадера и „обојених револуционара“ који су се лажно представљали као студенти, наша младост, наша деца и наша памет.