Почела завршна фаза односа Србије и ЕУ

П Р В И  П О Г Л Е Д

ТРОЈНИ СУСРЕТ - ПОЛИТИЧКИ КРУГ БРИСЕЛА, БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ, НАДГЛЕДАН ИЗ ВАШИНГТОНА

• У Бриселу се 19. октобра, први пут састала „историјска тројка”: Кетрин Ештон, Ивица Дачић и Хашим Тачи. Посао који су започели, у много чему је  изненадан и посебан,  јер је, између осталог, изникао из разноразних притисака, а збиља може да буде - позитивно или негативно – историјски...
• Колико је Дачић – бриселским суочавањем с Тачијем - помогао својој земљи, па и себи, умногоме ће зависити од  ненормалних и нормалних који дрмају светом  

Пише: Раде Брајовић

         КАД је изгледало да вишегодишња политика „и Космет и ЕУ” нагло бледи и силази са сцене, а да стиже она опора и нежељена „ни Космет, ни ЕУ”, излетела је трећа, вишебојна слика, од које се претходне две не виде, највероватније се и неће више видети!

         У Бриселу се, у петак, 19. октобра, први пут, за истим столом, састала, како су је већ назвали, „историјска тројка”: Кетрин Ештон, Ивица Дачић и Хашим Тачи. Посао који су започели, у много чему је  изненадан и посебан,  јер је, између осталог, изникао из разноразних притисака, и, збиља, може да буде, позитивно или негативно – историјски...

         На новинској фотографији и краткој ти-ви секвенци, објављеним после једночасовног разговора, шефица европејске дипломатије и премијери Србије и приштинске самопроглашене владе, не изгледају насмејано, мада би сви чланови тројке, појединачно и скупа, могли да имају разлога за самозадовољство.

         Припала им је, наиме, изузетно важна улога да, ето,  одиграју прву сцену заиста завршног чина косметске драме – ка компромисном хепиенду или коначном расколу немерљивих размера!

         Као и све сличне крупне одлуке, и ова је припремана дискретно, скривено од шире јавности, чему је погодовала, наравно режирана радња појачаног вербалног обрачуна који је  требало да створи представу уверљивог удаљавања од онога што се сутрадан јавно збило.

         Јесте српска страна нудила спремност да „разговара са свима и о свему”, и то на највишем нивоу, али је, истовремено, пливала у набујалој поплави разорних притисака, не оклевајући да и сама притисцима одговара на притиске, па се чинила реалном представа да се политички круг Брисела, Београда и Приштине, надгледан из Вашингтона, дефиниивно затвара -  новим притисцима...

         Кад је запретио безизлаз, Тачи из Приштине, Дачић из Београда, кренули су у Брисел, код Ештонове, скривајући договор о тројном сусрету – наш премијер је, истина, о дискретним намерама обавестио најважније и најближе сараднике, али је то „процурило” тек сутрадан, што је, наравно, смишљено да делом неутралише претерана изненађења, али и да у старту прошири основу подршке свом  премијерном потезу...

         Није представа о изненадности грађена само на елементима озлоглашене личности Хашима Тачија, оптуженог за најужасније злочине против Срба, већ да се некако одоли нагомиланим и интензивним притисцима на Србију и њену нову власт. Притисци су били толики и такви да се може говорити, ако не да су нови лидери попустили, већ да је договор о тројном сусрету проистекао из рационалног схватања да би притиске требало зауставити неким корисним потезом који није дивергентан већ најављеним и глобалним и детаљним елементима нове српске политке према косметској кризи, а то значи и према приоритетној интеграцији у ЕУ!

         Договор тројке да, већ у новембру, почну разговори о косметској кризи, макар је померио бриселске препреке припремама Србије за датум прижељкиваног почетка преговора о учлањењу у ЕУ. Иако су унутрашње реакције у Србији бурне и заиста видљиво екстремно различите, владајућа коалиција делује активније јер се обнављају њени планови да, у околностима, макар смањивања спољних притисака, изгради и озваничи најављену платформу о Космету, што би смирило унутрашње разлике и олакшало посао преговарачком тиму. А, то није мало, ни безначајно, посебно у релаксацији односа са ЕУ...

         Подсећања на климакс притисака Брисела и Приштине на Београд, до самог дана тројног договора, могу бити у функцији неодложног ангажовања српске власти – да се не би поновило, али и да би се зауставиле нимало безазлене претње западних моћника Србији.

         Формулација Европске комисије од 5. октобра – да Србија мора да поштује „територијални интегритет Косова”, српска власт и јавност одлучно су одбациле, са захтевом да се то из текста избаци или преформулише. Избацивање је, и кад би то  врхови ЕУ хтели, сада начелно неизводљиво, јер је -  како подсећа словачки шеф дипломатије Мирослав Лајчак - докумант већ објављен, али Брисел је схватио да Србију не могу да натерају да призна независност самопроглашене приштинске државе.

         Показана је таква одлучност - и поред супротних ставова Вука и Чеде, Чанка и Дерете, дела ДС и још понеких безначајних, какви су они тзв. аналитичари -  да српски преговарачки тим може равноправно, наравно са, у свему јачим аргументима, уђе у преговоре о Космету. Чак и претње неких чланица ЕУ да Србији опет уведу визе, иако посебно забрињавајуће, нису  сломиле одлучност власти да остане активни чинилац у одбрани територијалног интегритета и суверенитета над  својом јужном покрајином.

         Овакве и сличне претпоставке, овог и већине новинарских посматрача, могу да се тумаче више као жеље без покрића,  него тврда реалност и преокупација садашњих власти – да одоле свим грубим притисцима и искују решења за Космет, у корист Албанаца и Срба, и свих који тамо живе.

         До истинског рецепта може се само  мудро и вешто, флексибилно и без старих и новијих догми, принципијелно и миротворно, на све познате и нове, али прихватљиве мере и намере... Обнова најновијих притисака на Србију, која је ових дана доспела до врхунца, чини се најизразитије још од бомбардовања 1999, може да упути на закључак да је попуштање – искључено. Сада и вазда, у овим и свим  најтежим ситуацијама.

         Дачић, чини се, није попустио. Дан уочи тројног сусрета у Бриселу, стигла је најгора порука из Приштине – тамошњи парламент је усвојио резолуцију, чија прва тачка гласи: „Скупштина Косова подржава процес нормализације између две независне и суверене државе”. И, отишао је на сусрет с Ештоновм, која је, као и Клинтонова у Вашингтону, одмах подржала поменуту резолуцију.

         С Ештоновом се Дачић суочио, као и са оним који  је с њене друге стране седео - Тачијем, против кога је у Србији 2008. подигнута кривична пријава, а Дик Марти га оптужио за учешће у злочину убијања и продаје органа српских заточеника...

         Српски премијер им је рекао да сусрет с њима „не значи одступање од државне политике о Косову”, да је „Србија учешћем на овом састанку доказала да она није проблем” и да је „најважнији договор” да до следећег новембарског, ваљда правог почетка дијалога „не буде једностраних потеза ни са једне стране”...

         Иако је Тачи, пред саговорницима, прихватио Дачићев предлог, није му, кад је, касније, остао сам, засметало да понови онај став о нормализацији две независне државе...

         Ваљда ће, коначно, они моћници који су и створили и штите Тачија и њему сличне, схватити оно што, бесумње, знају – разлику ненормалног и нормалног. Наравно, и у свом политичком понашању.

         Српски премијер, коме није било лако да се сусртетне са злочинцем, покушао је да им у томе – помогне!

         Колико је, суочавањем с Тачијем, помогао својој земљи, па и себи, опет ће, бесумње, умногоме зависити од оних истих – ненормалних и нормалних!