Не воле Конузина јер воле Цобела, а Лазара и Вожда би препустили албанској историји

ЧЕДОМИР АНТИЋ О «ИСТИНСКОМ СКАНДАЛУ»

Кoнузин питао «српске европске функционере» - има ли у сали Срба?

• Пријатељујемо са отвореним непријатељима. Део наше елите себе види као европске функционере и не заступа више интересе Србије и њених грађана

• Један наш електронски медиј, који се управо ових дана у политичком погледу расформирава и кадрови му прелазе на север Србије да учествују у порођају будуће независне државе, направио је анкету шта српска јавност мисли о испаду амбасадора Конузина

• Питали су Жарка Пуховског, Филипа Ејдуса, Ивана Вејводу и Тима Џуду. Српство је сагласно: амбасадоров наступ је недопустив

• Творци спољне политике који седе у Спољнополитичком савету МСП дају изјаве типа: „Србија је пропустила да уради..., изгубила је прилику..., после доласка немачке канцеларке и њених порука, Србија мора...“

• У Србији не само да нико није на власти... Сви су у опозицији ДС-у, а ДС је у опозицији покојном Милошевићу

• Конузин у праву, ретко ко од моћника хоће да игра улогу Србина - непопуларно је, опасно, а и стално изгубиш

     ЈAKO велики дипломатски инцидент. Истински скандал. Руски амбасадор је узео реч на форуму о безбедности и питао окупљене како то да нема речи о насилном претварању административне линије између АП Косова и Метохије и остатка Републике Србије у државну границу.

     Зачудио се, руски дипломата, како то да нико не спомиње учешће КФОР-а и ЕУЛЕКС-а у довођењу албанских цариника и полицајаца на нову границу. Питао се, безобразник, да ли у сали има Срба. Спомињао је чак и ратовање руских добровољаца на страни српских војски, баш као и легитимне руске интересе.

     Велики дипломата, балкански политички мислилац Иван Вејвода, зауставио је руског амбасадора у наступу логореје тврдећи да је говорио предуго.

     Стари комунистички трик, не знам где би ико у модерној Србији, иначе привржен европској идеји и модерности тако нешто лепо могао да научи...

     Комунистима, наиме, традиционално смета кад неистомишљеници говоре, па макар и истину, дуготрајније од десет минута. Они сами ту меру немају па су остали на власти четрдесет година и инсталирали политичке елите које ће владати наредних петсто.

     Сместа су се јавили медији који већ дуже времена српској јавноси суфлирају како се у „Европи“ и „Свету“ мисли. Конузин је, кажу, прекорачио правила дипломатске учтивости. Он је, дакле, исти као и некадашњи амбасадор СР Немачке Цобел који је јасно најавио да ће Србија, ако не прихвати независност Косова, доживети отимање Војводине и Новог Пазара. Исто је, дакле, кад најавите уништење српске државе и када критикујете власти које у НАТО ступају упркос својим несврстаним афро тетоважама и лелекавим декларацијама о војној неутралности.

     Заиста, увредљиво је подсећати на националне интересе и пријатељство државу чији председник тврди да одржава добре односе са суседном земљом која је у протекле три године:

     1. признала независност дела наше територије (КиМ),

     2. хапсила наше сународнике, понекад држављање, и судила им на непоштеним судским процесима (после 1995. су осудили крадљивца стоке као саучесника у извршењу Начертанија Илије Гарашанина),

     3. славила осуђене ратне злочинце,

     4. организовала дипломатске самите држава које окружују Србију укључујући и албанско Косово,

     5. одбијала да врати станове десетинама хиљада прогнаника,

     6. најављивала окупацију Републике Српске...

     Е то су нам пријатељи. Ако тако бирамо другове, амбасадор Конузин може да нам буде само и искључиво најгори душманин. А још је и дипломатски неишлифован - много се пали !

     Јер, зна се шта амбасадор треба да ради, и ту нам стари добри Брозови приручници ваљају: треба да се смешка, да нема своје мишљење, да лепо и успешно лаже, учествује у прогону политичке емиграције и занемаривању економског исељеништва, да прати радње душмана, овај... домаћина, и о њима редовно извештава, да се укључи у разне криминалне радње на задовољство домовине и лукративне послове на сопствену корист.

     Свако ко то крши, ко није „тихи гласник“, ко се бави детињастим надгорњавањима, што отприлике рече за односе Црне Горе и Србије онај наш величанствени дипломата што му је отац Брозу дао први почасни докторат, а он се сâм брусио у СКЈ, СПО, па у дипломатији...

     Један наш електронски медиј, који се управо ових дана у политичком погледу расформирава и кадрови му прелазе на север Србије да учествују у порођају будуће независне државе, направио је анкету шта српска јавност мисли о испаду амбасадора Конузина.

     Питали су Жарка Пуховског, Филипа Ејдуса, Ивана Вејводу и Тима Џуду. Српство је сагласно: амбасадоров наступ је недопустив.

     Дошли смо у чудан положај. Пријатељујемо са отвореним непријатељима. Део наше елите себе види као европске функционере и не заступају више интересе Србије и њених грађана.

     У мрежама смо разних страних интереса, и у праву је амбасадор Конузин кад спомиње и руске интересе, део наших националиста и десничара се односи према Москви на исти начин као и део владе према Бриселу и Вашингтону.

     Чекају нас велика искушења у будућности. 1999. смо имали политичаре који су подстицали народ да слави када су албанској герили и војсци НАТО предали Косово. И радикале недовољно храбре да поднесу оставке, већ су се брукали повлачећи их, а Милошевића су издали тек када је постало јасно да је пропао.

     Данас су ту творци спољне политике који седе у Спољнополитичком савету Минситарства спољних послова а дају изјаве типа: „Србија је пропустила да уради..., изгубила је прилику..., после доласка немачке канцеларке и њених порука, Србија мора...“. У Србији не само да нико није на власти... јер су у некој врсти опозиције (сви су у опозицији ДС-у, а ДС је у опозицији покојном Милошевићу), већ, и ту је Конузин у праву, ретко ко од моћника хоће да игра улогу Србина.

     Непопуларно је, опасно, а и стално изгубиш. Они, за разлику од кнеза Лазара и Карађорђа (које би радо предали албанској историји која је за њих из неких перверзних разлога заинтересована), верују само у себе и своје породице, а као и сва паметна деца из њиховог времена у ратним играма воле да буду партизани, а не они други.