„Никад нећемо признати Косово“, то није Тадићева већ - америчка фраза!

СРЕТЕЊСКИ РЕФЕРЕНДУМ ИЗУЗЕТНО ВАЖАН ПОЛИТИЧКИ ДОГАЂАЈ

И ПОБУНА ПРОТИВ ПОЛИТИКЕ ВЛАДЕ СРБИЈЕ

• Упркос осудама и игнорисању владајуће политичке елите у Београду, Сретењски референдум ће у скоријој будућности постати један од кључних политичких инструмената у рукама Србије у политици према Косову и Метохији
• Највећи референдумски губитник је власт у Београду, а сам референдум је далеко важнији за Србију него за Косово. Још јасније: губитници су председник Србије Борис Тадић и његов најужи круг технократа, сарадника из његовог  кухињског кабинета,  који су политику према најважнијем државном питању претворили у приватни посао обавијен тајном. Референдум је пораз те приватне политике
• И сада, суочен са првим поразом и то од Срба, председник Тадић се држи те сугестије и понавља да „никада неће признати Косово”. Вероватно је из исте кухиње и идеја да председник Тадић на Сретење, Дан државности Србије, током свечаности у Скупштини Србије ни једном речју не помене Косово и Метохију. А за то време славља и честитања Срби на северу Косова су стајали у реду да гласају за свој голи опстанак  
• На Западу се до сада веровало, или је постојала нада,  да ће сви тајни и закулисни договори са Тадићем и са његовим кључним носиоцима и примаоцима порука, саветником Јованом Ратковићем и човеком без јасних функција Борком Стефановићем, бити реализовани. Сада то више није баш тако. У том смислу, председник Тадић је губитник и у западној заједници
• Јавно је разоткривено оно што се на неки начин или сумњало или знало да је тим председника Тадића већ предао цело Косово Албанцима и да су косовски Срби, и они на сверу, одавно „продати”

Пише: Синиша Љепојевић

       РЕФЕРЕНДУМ Срба у северном делу Косова и Метохије о неприхватању институција албанске власти у Приштини, због времена одржавања познат и као Сретењски референдум, је изузетно важан политички догађај. И за историју Срба, и за историју Србије и за историју Космета. У светлу помодности да се стварање независног, албанског Косова као и издаја интереса Србије објашњавају  формулом „прихватања реалности”, сада је и Сретењски референдум реалност, он је нова чињеница реалности.

       Упркос осудама и игнорисању владајуће политичке елите у Београду, Сретењски референдум ће у скоријој будућности постати један од кључних политичких инструмената у рукама Србије у политици према Косову и Метохији. То је, из угла садашњег односа власти Србије, помало иронија али убедљиво демократско изјашњавање једног дела Срба на Косову ће остати корисна чињеница у будућем политичком животу. У истој мери као и референдум Албанаца 1992. године који је Запад у каснијим годинама користио као чињеницу у својој политици према Косову.

        И без чекања те скоре будућности, Сретењски референдум је оним што је већ постигао изузетно важан. Пре свега, разоткрио је дезоријентисану националну политику владајуће политичке елите у Београду, нанео јој, у ствари, тежак пораз и повративши право на сопствени став и грађанску непослушност послао поруку Србији и Србима да је могуће одупрети се насиљу политичке елите и њеном слуганству туђину. То је оно што се већ десило без обзира шта ко мислио о тој „шаци јада” у преосталом Косову.

       У овој фази највећи је губитник власт у Београду и референдум је далеко важнији за Србију него за Косово.  Или, треба бити јасан, губитници су председник Србије Борис Тадић и његов најужи круг технократа, сарадника из његовог „кухињског кабинета, који су политику према најважнијем државном питању претворили у приватни посао обавијен тајном. Референдум је пораз те приватне политике.

       Без обзира шта председник Тадић стварно мислио о Косову и онима на северу, направљена је и елементарна политичка грешка. И у политици важи оно кључно адвокатско правило – „на суду никада не постави питање чији одговор већ не знаш”. У политици то значи да не треба јавно тражити нешто и обећавати ако већ не постоји довољно гаранција да ће то и бити тако и ако не постоји начин, инструментаријум, да се речено и спроведе.

       Председник Тадић се јавно изјаснио против референдума и чак позвао Србе да одустану од изјашњавања. То се није догодило и председник Тадић је до сада најозбиљније свој ауторитет довео у питање. То је политичка грешка. Ауторитет председника Србије је јавно и на очиглед начет, он више нема утицај. Начето се онда лако круни и пара. То председник Тадић, принципијелно, себи није смео да дозволи.

       Врло је вероватно да је председник Тадић све то радио под притиском његових западних савезника, под притиском али и у договору. Ако је веровати депешама Америчке амбасаде објављеним на Викиликс сајту, јасно је да је све оно шта раде председник Тадић и његов тим део договора са америчким дипломатама и у складу са америчким интересима према независном Косову и Метохији.

       У једној од тих депеша, коју је потписао тадашњи амбасадор Мајкл Полт, се каже да је Тадићу дата листа од 11 захтева, тачније задатака које он мора да испуни према Косову, уз сугестију да он у јавности може стално да говори да „Србија никада неће признати Косово” а да истовремено спроводи те задатке. И та најчешће понављана фраза, дакле, није Тадићева него америчка. И сада, суочен са првим поразом и то од Срба, председник Тадић се држи те сугестије и понавља да „никада неће признати Косово”. Вероватно је из исте кухиње и идеја да председник Тадић на Сретење, Дан државности Србије, током свечаности у Скупштини Србије ни једном речју не помене Косово и Метохију. А за то време славља и честитања Срби на северу Косова су стајали у реду да гласају за свој голи опстанак.  

       Губици нису само у Србији него и у међународној заједници, на Западу, у ствари, иако званични Београд своје противљење референдуму углавном правда да га ни међународна заједница „не признаје”. Али, испоставило се, међутим, да једино Русија и Запад озбиљно схватају референдум.

       Русија је поручила да референдум не би требало игнорисати а западни аналитичари га пре свега већ виде као израз немоћи Београда и председника Тадића да утичу на догађаје, да не могу да остваре преузете обавезе. А Запад интересују само они који имају стварну моћ и који могу да испуне договорено без обзира ко су они и какви су. На Западу се до сада веровало, или је постојала нада,  да ће сви тајни и закулисни договори са Тадићем и са његовим кључним носиоцима и примаоцима порука, саветником Јованом Ратковићем и човеком без јасних функција Борком Стефановићем, бити реализовани. Сада то више није баш тако. У том смислу, председник Тадић је губитник и у западној заједници.

       У политичком хаосу власти у Београду су се чак сложиле и са лидером косовских Албанаца Хашимом Тачијем. По први пут Београд и Приштина се слажу у нечему и то су се сложили у „борби” против косовских Срба. Невероватно, трагично и на известан начин понижавајуће. Истовремено, јавно је разоткривено оно што се на неки начин или сумњало или знало да је тим председника Тадића већ предао цело Косово Албанцима и да су косовски Срби, и они на сверу, одавно „продати”. Занимљиво је да су и Београд и косовски парламент оценили да је референдум „неуставан и противзаконит”. Србија и албанско Косово говоре исто.

       Референдум су осудили сви, Београд, међународна заједница и Хачим Тачи као и представници вазалских Срба у централном Косову, можда они и највише ако је судити по изјавама Раде Трајковић.

       Она, осуђујући референдум каже да је „Тачи изабрао мултиетнички прилаз проблемима, изложио своје неслагање у парламенту и добио подршку и српске стране. Све уз сагласност међународне заједнице…” и да је зато „потребно да Београд званично и институционално прогласи тај референдум неважећим и да га одбаци”. То каже особа која добија плату од Србије. Али, није Рада усамљени глас.

       Председник Тадић каже да је референдум „штетан за интерес државе Србије”. Шта би то могло да значи – да је интерес Србије да Север прихвати албанску власт? „Јаснији” је био Тадићев преговарач Борислав Стефановић који је оценио да је референдум „нелегалан и неуставан, да је потпуно беспотребан и бесмислен, да он неће остварити никакав резултат…” Можда је, вероватно несвесно, најбоље ситуацију објаснио Оливер Ивановић, речима да је „референдум директно супротан прокламованим циљевима Владе Србије.”

       Шта то значи? Да је циљ Владе Србије издаја Срба и прихватање Приштине? Ивановић то није објашњавао али је приметио да је референдум био колико против Приштине толико и против Владе Србије. И ту је у праву, референдум је и побуна против политике Владе Србије.

       Наравно, косовски проблем је толико компликован да је мало вероватно да га може темељно начети један референдум северног дела Косова али, чињеница је, ситуација није више као што је била. Померене су фигуре на шаховској табли и то пре свега у самој Србији.

       Шта ће бити даље нико не може поуздано да зна и каже али за почетак тог новог времена Срби из четири општине на северу Косова су натерале власт Србије да призна да су и они Срби и грађани Србије без обзира на планове да их „пусте низ воду” и да открије да је Београд, у ствари, против Срба.

       Али, показано је да садашњи Београд, упркос том открићу, не може и нема политички капацитет да управља политичком вољом Срба на северу Косова. И да, што је посебно важно, нема снаге да укине легално изабране институције Срба у том делу Косова. Ако то на било који начин успори планове политичке елите у предаји Србије бирократама Европске уније онда ће референдум заиста добити историјски значај.