Удар за пољске русофобе и „смоленску религију“
ПОСЕТА РУСКОГ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА ВАРШАВИ:
ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ У КОНТЕКСТУ УНУТАРПОЉСКЕ ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ
- За пољске десничаре, званична политичка линија, која заступа нормализацију односа са Русијом, чиста је издаја, шта више - они сумњају да је највише руководство владајуће Грађанске платформе умешано у тајне договоре са Москвом за уклањање председника Леха Качинског и „елите пољске нације“ 2010. године
- Степен русофобије овде није био никада толико висок као данас. Многи су уверени: борба са Москвом је ступила у одлучујућу фазу - „или ће они нас, или ћемо ми њих“
- Пољска црква је зато, потписавши заједничку посланицу са РПЦ, довела себе у веома тежак положај у земљи: у догледној будућности мораће да живи у атмосфери веома оштре критике најконзервативнијег дела Пољака на коју није навикла и да се суочи са снажном унутерцрквеном опозицијом
- Штавише, за многе у Пољској овакав корак не значи ништа друго до издају земље, чак целокупног хришћанства. Већ су уследиле бројне изјаве да Пољска католичка црква „учествује у операцијама КГБ!“ - за знатан број људи то није празна фраза
- Слом стереотипа је тако велики да ће га тешко схватити поготово присталице „смоленске религије“
- Учинак патријарха Кирила у Варшави превазилази оквире Пољске и крије се у општем контексту односа између Православне и Католичке цркве
- Стога има основа за претпоставку да ће резултати минуле посете патријарха Кирила Пољској имати далекосежнији значај и изаћи изван садашњег формата односа између две државе
Олег НЕМЕНСКИ, виши научни сарадник Центра за истраживање проблема земаља непосредног окружења Руског института за стратешка истраживања
ПОСЕТА патријарха Кирила од 16. до 19. августа Пољској несумњиво предстаља значајни историјски догађај.
Она контекст прокламоване руско-пољске „нормализације“ пребацује са проблема и историје међудржавних односа Русије и Пољске у сферу далеко већег значаја. То су и односи између наших цркава и генерално између православља и римокатоличанства, а осим тога - што је веома важно - односа између Пољске и Свете Русије.
Јер, Његова Светост патријарх Москвоски и целе Руси не представља само Русију, већ и све историјске Руске земље и канонску територију Руске цркве. Узгред, пољска штампа се трудила да патријарха не представља његовом званичном титулом, називајући га углавном „руским патријархом“, „патријархом Москве“ и „патријархом Русије“.
Међутим, обе стране су карактер високе посете добро схватале. И у том далеко ширем контексту проблематика руско-пољских односа има и велику историју, и велику дубину, а и велики значај.
Ако се пребацимо у раван наших међудржавних веза, чија је прошлост са обе стране тешка и противречна, и погледамо на историјске руско-пољске међуконфесионалне односе, онда је тешко не признати да је управо пољски католицизам више стотина година био агресор на руске земље. Надбискуп Јозеф Михалик је митрополит Перемишаљски - древног руског града Перемишља којег су Пољаци окупирали у XIV веку да би затим до XVIII века био део Руског војводства.
У том контексту, ова прва посета патријарха Москвоског и целе Руси Пољској у историји представља снажан корак добре воље.
Добар је био и датум посете: ова година је округла годишњица два боравка пољских освајача у Москви - 1612. и в 1812. године (када су, како воле да истакну Пољаци, први од наполеоновске армије у град ушли управо Пољски хусари). Све је то добар историјски фон за патријархову посету.
Веома је значајно да је прво била управо руска црквена посета: у историји ће остати забележено да је то била иницијатива Руске цркве. Премда је за пољску страну организација ове посете изискивала још теже и смелије одлуке.
Пољско-руски односи се налазе у веома климавом стању.
Ако је још пре неколико година (до 2009. године) у пољској политичкој класи начелно и постојала сагласност о свим основним аспектима „источне политике“, онда је она тренутно снажно разбијена. Стратешки циљеви остају исти и они су као и раније општеприхваћени, иако су у тактици изградње средњорочних односа са Русијом настали озбиљни проблеми.
Шта више, након авионске несреће 10. априла 2010. године они су се претворили у праву борбу која је пољско друштво поделила буквално на два дела. У почетку су то биле разлике две основне партије у приступу источној политици између - „Грађанске платфме“ и „Права и правде“. Узгред, он има прилично озбиљну идеолошку основу и давне историјске корене који су везани за две традиције пољског месијанства - старије „јагелонско“ и ослободилачко које су засновали пољски романтичари из прве половине XIX века.
То сада више није само размимоилажење између две партије (које су некада биле веома блиске): оно је поделило све Пољаке укључујући и присталице најразличитијих политичких снага.
На страни Либерално-конзервативне Грађанске платформе, која тренутно заступа „јагелонску“ линију (иако се о томе јавно не говори) у односу према Русији, нашли су се и леви (такозвани „посткоминистички“) покрети, док је „Право и правда“ постала представник свих десно-конзервативних снага.
Међу њима је главна несугласица око тога шта је заправо Русија.
Да ли је Русија потенцијално европска земља према којој је примењива тактика зближавања, привлачења, поучавања „основама западне демократије, макар и на дугу стазу? Односно, тактика која се у савременој западној политикологији назива „европеизацијом“? Поготово што у случају Пољске та тактика долази из позног средњег века кад је та земља желела да колонизује Русију и преобрати је у унијатство.
Или је Русија земља која представља суштински антиевропску цивилизацију са којом односи могу бити описани само категоријама непријатељске борбе? У овом другом случају главни задатак Пољака је - максимално смањење њеног иностраног утицаја, изолација, као и ослобађање од њене власти свих неруских народа и нелојалних региона. Овакав приступ је својствен пољским десно-конзервативним снагама.
Трагични догађаји из априла 2010. године избацили су ова идејна размимоилажења у први план, штавише - ставили су их у центар политичког и друштвеног живота, гурнувши пољско друштво у унутрашње сукобе са све већом узајамном мржњом.
За десничаре, званична политичка линија, која заступа нормализацију односа са Русијом, чиста је издаја, шта више - они сумњају да је највише руководство Грађанске платформе умешано у тајне договоре са Москвом о свесном уклањању председника Леха Качинског и „елите пољске нације“ 2010. године. Демонизација Русије, која је својствена овим снагама и свесно васкрсавање атмосфере ослободилачке борбе, створили су симпатије према њима оног дела друштва које жели атмосферу пољских устаника из XIX века што је омогућило не само захтеве „не седати са непријатељем за преговарачки сто“, већ и манијакално тражење издајника и непријатељских агената.
Њима тренутно припадају сви политички опоненти слева, у првом реду владајућа партија, председник и премијер.
Авионска несрећа 2010. године суштински је изменила расположење у пољском друштву.
Његов конзервативни део је још снажније скренуо у десно. Шта више, појавио се феномен такозване „смољенске религије“. Њене присталице нису само убеђене да је авионска несрећа била свесно испланирана и да је то била „Путинова КГБ операција“ у којој је учествовао и премијер Доналд Туск, са жељом да склони свог политичког опонента.
Њима је својствен поглед који обнавља, али у најрадикалнијој форми, модел доживљавања Пољске као „Христа народа“ који је дошао на овај свет да да слободу народима и који мора да поднесе искупљујућу жртву у борби са Русијом. Русија као Империја зла је онај Непријатељ са којим је борба вредност сама по себи и која се описује језиком католичких благослова. Лех Качински - је оваплоћење историјске мисије Пољске којег су Руси зато разапели на авиону-крсту. При том саму авионску несрећу повезују са многим пророчанствима и сакралним датумима који наводно симболички указују на њен светски историјки и духовни значај.
Десетак процената Пољака постали су снажне присталице ове „смоленске религије“, док њене вредности дели више од четвртине пољског друштва из најразличитијих социјалних слојева и региона. Почели су да се појављују ретки обреди и предмети обожавања: свети грумен земље са места катастрофе, грање са дрвећа са истог места (тешко да је оригинално), комади авиона и сл., које стављају у католичке храмове и на иконе.
У неким насељима почели су да се појављују макете авиона напраљеног од дрвета и цераде, бетона или других доступних материјала (називају их споменицима или једноставно спомен декорацијама, иако споља подсећају на макете авиона карго-култа, око којих постављају свеће, крстове и врше у католичком свету оригиналне обреде.
Мале моделе авиона већ подмећу у стилизоване приказе Христовог рођења. Јасно је да све ово изазвива различит однос црквеног руководства, иако су парохијски свештеници често склони не само да подржавају овакве ритуале, већ и да буду на њиховом челу. Упркос томе штп се у штампи све чешће указује на секташки карактер ове појаве, она је постала утицајна и чак ствара идејну позадину у пољском друштвеном животу.
Степен русофобије овде није био никада толико висок као данас. Многи су уверени: борба са Москвом је ступила у одлучујућу фазу - „или ће они нас, или ћемо ми њих“.
За Русију су то нови услови у односима са Пољском.
Два догађаја која су у тесној вези („нормализација односа са Русијом“ коју је иницирала Грађанска платформа и авионска несрећа 2010. године) поделили су раније јединствену пољску политичку класу.
Ако је политика Пољске раније била прилично одређена, па се на основу те предвидљивости могла моделирати стратешка линија односа са њом, онда данас два политичка лагера ове земље предлажу принципијелно различит карактер односа који се приметно разликује од претходног. С једне стране постоји предлог за нормализацију и прагматичну сарадњу (док је на власти била Грађанска платформа понешто је и било урађено). А са друге стране - оријентација на максимално конфликтне односе, на отворени сукоб, пропагирање новог хладног рата (вероватно и врућег) са Русијом. А, рачунати да ће Грађанска платформа вечно бити на власти није реално - она се и тако дуго задржала на власти за једну демократску земљу. Још јој је политичка алтернатива Право и правда.
Зато је одлучност званичне Русије да гради „нормалне“, чак и „помирљиве“ односе са Пољском огроман ризик. На неким наредним изборима, пре или касније, могу на власт да дођу оне политичке снаге које ће одмах и са великим помпом сломити покушај изградње претходног курса, са натојањем да и његову реалну тековину значајног побољшања положај Пољске (и према Русији и унутар западне заједнице) - искористе у борби са њим.
Са толико снажним и отвореним непријатељством неке крупне еропске земље постсовјетска Русија се још није суочавала. Нема сумње да је створена ситуација у којој би контакти Русије са целим Западом могли да буду веома снажно угрожени.
Ово значи да се политика „стратешког избора“ мора водити у условима одсуства било каквих гаранција саме могућности његове реализације у будућности. Већ сада социолози говоре о великом паду рејтинга лидера Грађанске платформе и премијера Д. Туска.
При таквом стању ствари, главни интерес постаје максимално одуговлачење смене власти у Пољској до оног тренутка када ће се конфигурација политичких снага снажно променити (што није било само једном у посткомунистичком периоду) и када ће крајња унутрашња напетост ослабити, доводећи политички и друштвени живот Пољске у стабилније стање. Само тада ће се појавити нада да ће избор половине пољског друштва постати стабилни избор већине.
У том контексту, сусрет највишег црквеног руководства са званичницима Пољске има велики значај. Јавно мњење Пољске по инерцији сматра да је пољска католичка црква савезник десно-конзервативног лагера. Томе, генерално, није сметао ни познати политички плурализам у самој црвеној средини, ни цели низ знакова које је пољском друштву упућивало руководство цркве, алудирајући да не жели да строго заузме једну страну у разбукталој унутарпољској борби.
Шта више, на нивоу парохија превлађујућа подршка Праву и Правди представља готово обичну појаву. Осим тога, Католичка Црква до сада није дала оцену авионске несреће код Смоленска као антипољске завере.
Сусрет архиепископа Јозефа Михалика и патријарха Кирила и потписана заједничка посланица, као и дати интервјуи о томе, принципијелно су променили ситуацију.
Пољска католичка црква отворено се оградила од курса партије Право и Правда, која заступа радикалну борбу са Русијом и није пристала на њену даљу демонизацију, а у својим накнадним изјавама - иако је није осудила - није подржала „смоленску религију“.
Ово, дакако, не треба да се тумачи као да Црква жели да се позиционира са друге стране пољских барикада, већ се у десно-конзервативним круговима овај догађај једнозначно тумачи као црквена подршка званичном курсу Грађанске платформе и њеној верзији догађаја протеклих година.
На тај начин званична црквена посета мења читав друштвено-политички однос снага у Пољској и наноси велики ударац по десничарском лагеруу, што ће за њега имати велике последице.
„Заједничка посланица народима Русије и Пољске“ написана је веома суптилно - нигде није пређена граница између сфере пастирске службе и државне политике. Одређен је заједнички почетак „пута искреног дијалога“ и спремност да се боримо за општу ствар - заштита друштва од деморализације, као и неопходност одбране права религије на присуство у јавности. Мислим, да је ово најбољи текст од свих који су се у последње време појавили у општем контексту нормализације наших односа. Штавише, то је генерално први текст који је наша црква потписала са католицима. И веома је добро што у њему нема речи „опраштамо и молимо за опрост“ које су многи очекивали да виде - тих истих речи од којих је, сматра се, почело пољско-немачко примирење. То само сведочи да је црквена политика у складу са реалношћу и друштвеним расположењем, политичком конјунктуром која још дуго неће престати да игра на антируску линију у Пољској.
Такође, веома је значајно да је за основу сарадње две цркве изабрано заједничко супротстављање тренду савремене западне културе и политике који ломи наслеђе традиционалне хришћанске етике и искључује црквени фактор из друштвеног живота. „Криза Европе“ - ову формулацију из књиге патријарха Кирила посебно је у свом интервјуу истакао архиепископ Јозеф Михалик. То је заиста она страна политике која уједињује Пољску и Русију. Радикално антихришћанско расположење политкоректности савременог Запада - заједнички је проблем за обе цркве, а и генерално за конзервативно оријентисане Пољаке и Русе.
У последње време у Пољској све више постају свесни да Европа у коју је ушла њихова земља није баш та Европа у коју су желели да уђу. За савремену Пољску постоје две Европе. Једна стара, традиционална, хришћанска - она Европа у којој је Пољска живела још у међуратном периоду и коју би већина Пољака желела да се врати. И друга - нова, агресивно-антихришћанска која од Пољске тражи поштовање оних анти-норми друштвеног морала који су страни огромној већини Пољака.
Пољска, која се вратила у Европу, са својом конзервативношћу брзо је постала „бела врана“ коју стално осуђују за културну заосталост. Већина Пољака се ипак ни до дан данас није разочарала због своје одлуке да њихова земља приступи Европској Унији, иако је веома распрострањен евроскептицизам који са протоком времена постаје све утицајнији.
За многе је ово чудно, али старе европске хришћанске вредности тренутно више зближавају Пољску са Русијом него са Западом.
Управо у Русији себи тренутно највише дозвољавају да најгласније говоре о неприхватљивој антихришћанској култури нове Европе. То је основа за сарадњу. И суђење групи Pussy Riot за богохуљење у Храму Христа Спаса у Москви и акција „Femen“ у Кијеву - где је био претестерисан католички крст - све је то добра илустрација против чега се тренутно морају борити православни и католици.
Нема сумње да је дошло време кад је Пољска католичка црква спремна за сарадњу са Руском православном црквом по овим питањима.
Спајање позива за помирење са изјавом о заштити традиционалних вредности - посебно је важан моменат.
Најчешће се о помирењу говори у контексту утврђивања „нове епохе“ у којој са себе треба „стрести прашину прошлости“ и живети само за данашњи дан.
Пољска и Руска црква су спремне да сарађују на другачијим основама, супротстављајући се духовној кризи у Европи - и ту треба чути захтев да у простору између Пољске и Русије постоји потреба за другом Европом, која је алтернатива „бриселској“. За традиционалном Европм.
Управо овај аспект „Заједничке посланице“ представља тај део који је далеко ближи десно-конзервативној средини Пољске, односно изборном телу партије Право и Правда, него либералније настројеним присталицама Грађанске платформе. Узгред, пољски евроскептицизам и то што се савременим западним језиком назива „недостатком толерантности“ у високој политици заступа управо та партија.
Зато у тексту Заједничке посланице Пољска католичка црква преокреће расположење традиционалистичког дела друштва: сада иза позива за очување хришћанског морала не следи устаљени стари позив на борбу са Русијом, већ напротив - позив на сарадњу са њом. Поврх свега, Русији је у лику РПЦ признато да је равноправни чувар хришћанских вредности, а не „Непријатељ читавог хришћанства“ како су навикли да је доживљавају. То је снажан слом основног модела доживљавања Русије - својствен пољској католичкој средини - јер значи фактичко рушење постојећих стереотипа. Утолико је импресивније што су текст Заједничке изјаве пољски бискупи утврдили једногласно.
Слом стереотипа је тако велики да ће га тешко да ће га схватити присталице „смоленске религије“. Пољска црква је, потписавши ову посланицу, довела себе у веома тежак положај у земљи: у догледној будућности морати да живи у атмосфери веома оштре критике најконзервативнијег дела Пољака на коју није навикла и да се суочи са снажном унутерцрквеном опозицијом - у крајњој линији на нивоу парохијског свештенства и многих познатих проповедника.
Штавише, за многе у Пољској овакав корак не значи ништа друго до издају земље, чак целокупног хришћанства. Већ су уследиле бројне изјаве да Пољска католичка црква „учествује у операцијама КГБ!“ - а за знатан број људи то није празна фраза.
За такве Пољаке речи патријарха Кирила представљају врхунски цинизам: „Империја зла“ - која „је у свом дивљаштву посвуда сејала само неправду и смрт“, која је у својој шизми и у свом комунизму „увек била непријатељ Католичке цркве“ - шаље у Пољску, тј. Христу народа, свог највишег црквеног јерарха, који је у савезу са руском световном влашћу, да у присуству и уз сагласност пољских бискупа учи Пољаке како да живе хришћански.
Тешко да је Пољацима могуће да прихвате ово као нешто што заслужује да постоји, а да се при томе не промене схватања и о Русији и о пољско-руским односима. А засад није јасно ни чиме заменити та схватања јер пољска култура готово и да нема традицију алтернативне перцепције.
Нема сумње да ово схватају и у самој Пољској католичкој цркви, да разумеју да прихватање нове реалности тражи промене у основама националне идеологије која одређује место Пољске у Европи и њен однос према Русији. И, већ су се чуле изјаве које Пољацима предлажу такав нови модел самоспознаје.
Примера ради, шеф Католичке информативне агенције Марчин Пшечишевски рекао је да Пољску види као „мост између источног и западног хришћанства“. Међутим, историјски Пољска је себе замишљала као „предстражу хришћанства“ на истоку Европе која је позвана да шири католичанство и да га брани од протестаната на северу, православних на истоку и муслимана на југу.
Ово је једна од главних одредница пољске националне самосвести. А Пољска још није пробала да буде „мост“ између Православља и Запада.
Јасно је стога да Пољска - уколико жели ову нову улогу - мора радикално променити своју вишевековну традицију. А Пољаци нису склони таквој промени. Јер, та традиција је до дан данас веома снажна и доминантно одређује и световну политику Варшаве.
У мери у којој се посткомунистичка Пољска интегрисала у западно друштво, и у Москви и у Западној Европи су желели да Пољску виде као такав политички и економски „мост“ који би могао да побољша и поједностави контакте између Русије и Запада.
Такво размишљање се заснивало на прагматичном закључку да је такав положај најкориснији за Пољску и да она располаже за њега неопходним ресурсима. Међутим, при том је била потцењена структура пољске националне самосвести која је навикла да себе доживљава управо као „предстражу“ Европе у конфронтацији са Русијом, а никако као мост који би их спајао.
Русија и Европа су за време председника Леха Качинског престале да на Пољску гледају као на потенцијални мост међу собом. Тада су обе стране дошле до начелног става да Пољску треба изоловати од линије руско-европских односа пошто је њено учешће у њима крајње неконструктивно. Ово је постала једна од компоненти најдубље кризе у пољској спољној политици коју је уочила већина експерата крајем преве деценије новог века.
Управо је поимање да ствари овако стоје и дало шансу плану „нормализације односа са Русијом“ који сада реализује владајућа партија. Међутим, било је тешко предвидети да ће овим суштинским политичким променама бити додате и толико значајне промене и у црквеним односима. Корени овог догађаја, очигледно, превазилазе оквире Пољске и крију се у општем контексту односа између Православне и Католичке цркве
Стога сматрам да има основа за претпоставку да ће резултати минуле посете патријарха Кирила Пољској имати далекосежнији значај и изаћи изван садашњег формата односа између две државе.
Премда нисам велики оптимиста у погледу дугорочности пројекта будућег „помирења“, а још и сумњам да ће Пољска икада постати „мост између Истока и Запада“, уверен сам да треба максимално искористити шансу која се пружила да се побољшају односи или макар да спласну непријатељства (узгред, једнострана).
Постоји још један важан моменат: део Пољака - нека је и мањински - према Русији има више позитиван него непријатељски став, премда се њихов глас готово и не чује јер су у информативној сфери маргинални. Посета патријарха Пољској је повод да се глас тих људи чује, да буде услишан.
Веома је важно да чак и убеђени пољски русофоби буду принуђени да признају да у Пољској постоји и другачије гледање на Русију - да бар у дубини душе посумњају да су сви његови носиоци руски шпијуни.
Ово може да учини сложенијим читав информативни фон дискурса о Русији и благотворно деловати на наше односе.
Ово не представља ништа мањи догађај и за православне грађане Пољске који у основи живе на древноруским земљама на истоку те земље. Њих је са протоком времена све мање, а ова посета је важна подршка локалној православној заједници. Њој недостаје пажња Русије - како црквене, тако и оне световне - толико снажно као и свим другим људима православне тредиције на огромним просторима Руске земље који су остали изван Русије.
Превео: Горан Шимпрага
