КИРИЛ И ФРАНЦИСКО: Удружују ли се Први Рим и Трећи Рим против Другог Рима?

ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА СВЕ ВИШЕ ПОСТАЈЕ

„ПРАВОСЛАВНО ОДЕЉЕЊЕ“ ТУРСКОГ ДИЈАНЕТА

Патријарх Кирил - Папа франциско

• Грчка Црква се никако не сналази у улози заштитника хришћанских мањина, коју је макар покушавала да игра у време постојања Отоманске империје
• Кремљ и Ватикан, Ватикан и Техеран, Кремљ и Техеран договарају се и воде дијалог на државном нивоу. Сада је време да се прикључи и Московска патријаршија - у првом реду, у односу на Свету Столицу
• За руско православље наступа време озбиљног и одговорног рада изван граница своје земље, првенствено на Блиском Истоку, а убудуће - заједно са католицима - не само на Блиском Истоку. Оно је, иако мање, такође одговорно за Европу, која се удаљава од католичанства, и није му свеједно шта се у њој дешава

Пише: Станислав СТРЕМИДЛОВСКИ

        ШТА ДА чинимо с Константинопољем?

        Током последњих година, посебно од почетка „арапског пролећа“, догађаји на Блиском Истоку показују да се Грчка Црква никако не сналази у улози заштитника хришћанских мањина, коју је макар покушавала да игра у време постојања Отоманске империје.

        Иако се Фанар у империји углавном бавио интригама, не дајући православним Арапима да потисну утицајну грчку мањину која је заузела готово сва места свештеника и епископа, ипак је пред Султаном посредовао као заштитник својих верника у Дамаску и Алепу, Јерусалиму и Витлејему. Међутим, није се довољно залагао, тако да је то довело до ситуације да су многи православни у Отоманској империји своје наде полагали на Први Рим - Римску курију и на Трећи Рим - Москву.

        После распада империје и проглашења световне Турске републике, Константинопољски патријархат изашао је у сусрет Ватикану. Сусрет папе Римског Павла VI и патријарха Атинагоре постао је историјски.

        Присуство константинопољског патријарха Вартоломеја интронизацији папе Франциска није изазвало мање осећања узнемирености. Много се говорило о екуменским контактима, а током посете Турској у новембру 2014. Понтифик се чак поклонио патријарху. То је било лепо.

        Лепо као процвала орхидеја. Али, узалуд. Анкара уопште није узела у обзир став хришћана према Египту где је на власт дошао генерал ас-Сиси. Турске власти називале су га „завереником“, а револуцију оцењивале као „преврат“ не обраћајући пажњу на то што је генерал омогућио да слободно дишу египатски Копти које је претходни режим Муслиманске браће председника Мурсија отерао у илегалу.

        Глас подршке православном коптском патријарху Таврадросу II подигли су Ватикан и Москва. Патријарх је био гост Франциска и московског патријарха Кирила.

        Руски председник Владимир Путин са одобравањем је прихватао свог колегу ас-Сиса, за разлику од турског председника Ердогана коме је по нарави више одговарао штићеник Муслиманске браће.

        А шта је Турска чинила и чини у Сирији?

        Она подржава Исламску државу, тргује са њом, купује нафту од џихадиста, омогућава коришћење своје територије за пролазак бојовника ИД који прогоне хришћане, по постанку старије од муслимана. Бојовници истерују хришћане из њихових кућа, прогоне их и убијају. Од оних који су успели да остану живи, захтевају посебан порез као у време прошлих сурових прогона.

        Русија и Запад као другостепени, боре се са ИД, али не и Турска која, иако формално улази у америчку коалицију, ипак остварује сасвим друге циљеве - прогони Курде и ратује са њима да би онемогућила Курде да се уједине. Сем тога, Анкара је одлучно настројена против сиријског председника Башара Асада који је сада у тој земљи једина нада и заштитник хришћана.

        Ако би Турској пошло за руком да уклони Асада, сиријски хришћани просто би нестали, отишли би са Блиског Истока, а ми бисмо их памтили само по историјским хроникама и читајући записе о мисионарским походима апостола Павла. Хвала Богу, то се није десило! Упркос позицији Анкаре, а не обрнуто.

        Византија није успела да сачува даровано хришћанско наслеђе. А и крсташи, који су на Светој земљи основали краљевства, претрпели су пораз. Ипак, они су били мала острва на Блиском Истоку отргнута од европске метрополе. А Византинци су се налазили на својој земљи.

Понтиф се клања Васељенском Патријарху

        Познати раскол не краси ни њих ни Рим, исто као ни тужни резултат Четвртог крсташког похода: заузимање Константинопоља од стране крсташа 1204. са пљачком града. Али, нећемо заборавити да је томе претходио масакр католика у византијској престоници који се десио 1182. у време владавине Алексеја II Комнина. Како се наводи у енциклопедијама, мајка Алексеја II Комнина, Марија Антиохијска, била је регент дванаестогодишњем сину. Пошто је била сестра Боемунда III, Марија је штитила Франке на штету Грка, што је изазивало мржњу код њених поданика.

        Прва побуна против Марије била је угушена, али су у другој сви који су били пореклом са Запада убијени, сем Венецијанаца које је Мануил Комнин затворио у тамницу.

        Један од иницијатора побуне био је претендент на престо, Андроник. Иако није познат тачан број жртава, католичка заједница која је бројала око 60.000 људи нестала је са карте града, мада је могуће да се део њих спасао бекством. Нарочито су страдале заједнице пореклом из Ђенове и Пизе. Око 4.000 преживелих продати су као робље Турцима.

        Иако је касније, у XV веку, православни Константинопољ понизно молио Рим, већ је било касно. Након што су прикупили снаге, Агарјани су уз помоћ појединих европских издајника, који су османлијама створили артиљерију, на јуриш заузели византијску престоницу. Али, чак и тада међу православним Византинцима било је много оних који су сматрали да им је боље да буду са муслиманима него са католицима.

        Из разумљивих разлога, та фракција је победила. Под њену управу дати су православци читаве Отоманске империје, али су нови епископи и патријарси пре свега памтили своје грчко порекло и углавном подржавали грчке буне, чија је најпознатија епизода постао устанак фанариота 1821., због чега је страдао патријарх Григорије V, којег су османлије обесиле на Ускрс.

        У осталим случајевима, православна врхушка Константинопољског патријархата била је верна власти султана.

        Наравно, покушавајући да скупи коалицију против Отоманске империје и Римска курија чинила је грешке. Као најпознатија од њих може се навести унијатски пројекат на земљама Руси у саставу Речи Посполите, када су локални православци припадали Кијевској митрополији Константинопољског патријархата, а језуити лобирали за њихово потчињавање Риму. Уместо да ратују са Турцима, како је било замишљено, на крају су се украјински унијати окомили на Москву. И у наше време они су дрско приговарали Франциску који је оно што се дешава у Украјини квалификовао као грађански рат.

        Ипак, сада је основно - ситуација на Блиском Истоку. Русији је важна морална подршка у ономе што сада чини у Сирији.

        Један од задатака којем тежи Москва јесте стварање услова за нормалан и безбедан живот сиријских, а потенцијално и свих блискоисточних хришћана. Ту се укрштају интереси не само православне Русије и католичког Ватикана, него и исламског Ирана.

        Због тога не чуди што папа и руски председник узајамно адекватно делују са Техераном који демонстрира позитивну узвратну политичку реакцију. Међутим, није мање важна ни духовна компонента.

        Кремљ и Ватикан, Ватикан и Техеран, Кремљ и Техеран договарају се и воде дијалог на државном нивоу. Сада је време да се прикључи и Московска патријаршија - у првом реду, у односу на Свету Столицу.

        За руско православље наступа време озбиљног и одговорног рада изван граница своје земље, првенствено на Блиском Истоку, а убудуће - заједно са католицима - не само на Блиском Истоку. Коначно, ми смо, иако мање, такође одговорни за Европу и није нам свеједно шта се у њој дешава.

        Удаљавање Европе од католичанства забрињава. Стари континент слаби, потребно му је ново пролеће, култивисање нових варвара који су некад оживели готово угаслу Римску империју и примили хришћанство. О томе треба размислити, исто као и о томе шта ми да чинимо са Константинопољем,који се, изгледа, тужно претвара у „православно одељење“ Дијанета, државне управе Турске за питања религије.

        Превела Ксенија Трајковић