Ево како је Београд првих дана новембра видео и доживео најбољи руски православни писац

„ОВДЕ ЈЕ ТОПЛИЈЕ НЕГО У МОСКВИ, А АКО СИ РУС – ЉУДСКА КЛИМА ЋЕ ТИ БИТИ НАЈТОПЛИЈА НА ПЛАНЕТИ”

Андреј Ткачов

• У центру Београда још су зграде које су Американци разорили. Један београдски ми је рекао да нису Срби ти који тако чувају трагове сећања на мрачне догађаје, већ сами Американци као газде из сенке настоје да се рушевине конзервирају. Ево, гледајте и сећајте се шта се једном догодило. Понашајте се како треба, јер историја уме да се понавља. Све у свему – фактор застрашивања, исто, као кад би на бандеру неког обесили са плочицом „Одбијао сам да једем у „Мекдоналдсу” и нисам веровао да је долар валута, већ сам сматрао да је то обичан папир”
• Један младић ми је говорио да треба прековати копља и мачеве у српове и рала, као што пише код Исаије. Наглашавао је да је милитаризам у дисхармонији са хришћанством. Ја, у принципу, немам ништа против српова и рала, и одговорио сам му да копља можемо слободно да прекујемо. Али, да системи ПВО и ПРО треба да буде ефикасни и модерни. Русија их има. Зато су високи трговци демократијом принуђени да навуку на своја предаторска лица осмех када причају са руским руководством. Зато ми на миру можемо да читамо пророчанство Исаије, седећи код куће поред прозора, а не са батеријском лампом у атомском склоништу
• А деца Светог Саве никако нису могла да у време бомбардовања дохвате америчке авионе. Пилоти, који су њима управљали, или нису читали Исаију или нису извукли никакве практичне закључке из оног што су прочитали. Јер, амерички пацифизам и демократија су – извозна роба. Налик су Тројанском коњу

          Пише: протојереј Андреј ТКАЧОВ

          ШИРОКЕ улице. Лепи људи. Једна од река се зове Дунав, а друга – исто као и омиљени светац – Сава. То је Београд.

          Овде је топлије, него у Москви, а ако си Рус – људска клима ће овде за тебе бити најтоплија на планети.

          У самом центру града по обе стране улице штрче две руине. То су рушевине Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова. Трагови НАТО бомбардовања које се догодило пре 15 година. 

          Чини вам се да је Гуливер у земљи лилипутанаца у шеги згазио зграду од сивог камена, срушивши два-три спрата. Међутим, то нису трагови Гуливера, већ војних авиона. Овде не живе лилипутанци, већ Срби – људи, који нису нижи од Руса, и, узгред, сјајни су кошаркаши.

          Ове разрушене зграде су симбол разрушеног система безбедности у послератној Европи. Система који су срушили Американци.   

           Ах, ти Американци! Ах, ти добри људи, чије се срце цепа ако су негде угрожене демократске норме! Колико треба дипломата које ће не трепнувши оком лагати читав свет о својим добрим намерама?

          Вама је свакако познато да људи имају кратку памет. Да су информационе бујице у стању да потисну из памћења чак оно, што се догодило јуче.

          Вама је свакако познато да је могуће обрлатити или стрељати (обрлатити је јевтиније) читаве народе, да их је могуће увући у кредите,  навући на наркоманску иглу. И онда се може царовати са осмехом на лицу.

          Вероватно због тога, до данашњег дана усред Београда штрчи неколико руина, како би кратко памћење, затровано тв-серијама, задржало у себи бар нешто о оним „цивилизаторима” који се смешкају, и који са лакоћом могу да командују „Пали!”.   

          Тако сам ја помислио. Тако су помислили сви, којима сам испричао о ономе, што сам видео. Међутим, један од београдских свештеника сматра другачије.

          Он ми је рекао да нису Срби ти који тако чувају трагове сећања на мрачне догађаје, већ сами Американци као газде из сенке настоје да се рушевине конзервирају. Ево, гледајте и сећајте се шта се једном догодило. Понашајте се како треба, јер историја уме да се понавља. Ми можемо да је поновимо. Све у свему – фактор застрашивања, исто, као кад би на бандеру неког обесили са плочицом „Одбијао сам да једем у „Мекдоналдсу” и нисам веровао да је долар валута, већ сам сматрао да је то обичан папир”.  

          Немам разлога да не верујем овом уваженом свештенику. Само ми је жао што су сасвим недавно Јенки некажњено летели изнад центра Београда и забадали ракете „ваздух-земља” где им је била воља. Све се то дешавало за време Васкршњих празника.

          Застарели југословенски систем ПВО, који је Србија наследила, ништа није могао да уради, мада је с времена на време обарао авионе, невидљиве за радаре. Зато их је и обарао што нису коришћени радари, већ се гледало кроз класичан нишан.

          Јељцин је у то време дириговао немачким оркестром на аеродрому, или је имао друга неодложна посла, и било нас је стид. Било је и тешко, али нас је било је пре свега – стид. И било нам је криво.   

          Плаво небо изнад нас – то није само атмосферска појава. То је знак да пилоти добро обављају свој задатак. 

          Јуче је један младић започео са мном разговор о томе, тврдећи да треба прековати копља и мачеве у српове и рала, као што пише код Исаије. Наглашавао је да је милитаризам у дисхармонији са хришћанством.

          Ја, у принципу, немам ништа против српова и рала, и одговорио сам му да копља можемо слободно да прекујемо. Одмах. Али, системи ПВО и ПРО треба да буде ефикасни и модерни. Јер, ако плаво небо изнад нас није прекривено траговима паљевине од експлозија - то није само атмосферска појава. То је знак да су наши пилоти на стражи.

          Зато су високи трговци демократијом принуђени да навуку на своја предаторска лица осмех када причају са руским руководством. Зато ми на миру можемо да читамо пророчанство Исаије, седећи код куће поред прозора, а не са батеријском лампом у атомском склоништу.   

          У Србији има шта да се види, и има о чему да се пише. Итекако има. Али, потребно је време да зароните у то, да причате са људима, да се навикнете на звуке језика који је толико сличан руском, а опет толико неразумљив за новајлију.

          За све је потребно време, чији се недостатак осећа у атмосфери потрошачке зависности. Зато две руине у центру града одмах боду очи. И свако ће вам рећи да то није резултат експлозије плина у домаћинству.

          При том одмах навиру успомене на оне дане када си стално поред телевизора очекивао вести, а Срби су са беспомоћним бесом гледали у небо, у гвоздене птице са натписом  «U.S. Air Force» на реповима.

          Тих дана деца Светог Саве никако нису могла да дохвате те птице. Пилоти, који су њима управљали, или нису читали Исаију или нису извукли никакве практичне закључке из оног што су прочитали. Јер, амерички пацифизам и демократија су – извозна роба.

          Налик су Тројанском коњу. 

          Превела

          Марија Билбија