КИРИЛ: Манимо се револуција, без 1917. данас бисмо можда били испред САД

Руски патријарх позвао сународнике да не понове грешке из 1917. и времена распада СССР, а власт - да ослушкује незадовољство народа

* Сви треба да увек имамо на уму да смо ми већ потрошили своју, да тако кажем, количину конфронтације. Да само потрошили сваку могућност револуционарне перестројке живота нашег друштва. Наш пут – зато – мора бити у мирном еволуционом развоју који подразумева и реални дијалог са влашћу, а када је неопходно – и изражавање свог протеста

* Друштво мора имати право да искаже своје незадовољство. Само, у томе мора бити и одређене мудрости. Јер, да су се демонстрације, које су претходиле револуцији из 1917. године, завршиле као мирни протести и да за њима нису уследиле крвава револуција и грађански рат – данас би Русија имала више од 300 милиона становника и била би по нивоу економског развоја на равној нози са САД или чак испред њих. Али, нисмо умели. Нисмо умели да сачувамо баланс и мудрост. Разорили смо сопствену земљу

* Дотле је дошло зато што праведне протесте људи веома вешто искористе политичке снаге које теже власти. Присетите се само сјајних апела наших демократа с краја совјетске епохе: треба разорити номенклатуру, треба се ослободити свих оних који се возе у црним `волгама`. А шта се догодило? Преузели су на томе власт, па су из црних `волги` пресели у црне `мерцедесе`

* Нешто слично је било и у време револуције из 1917. године. Тада се говорило:  «Пљачкај напљачкано!» Спалили су земљу. А где је то напљачкано? Нова елита је од тога штошта добила! А зар је народ почео да живи боље? Дакле, сва мудрост је у томе да се протести на правилан начин изразе и да воде корекцији политичког курса. Ако власт остане неосетљива према изражавању протеста – то је лош знак. Доказ неспособности власти за самопрестројавање. А власт је дужна да се за то `наштимава`,  примајући сигнале и споља

        РУСКИ патријарх Кирил дао је божићни интервју телеканалу Русија-1 у којем је, поред осталог, упозорио сународнике да је њиховој земљи доста револуција. А власт опоменуо: да мора бити спремна и способна и за `самоштимовања` и корекције курса које воде рачуна о реалном незадовољству оних који протестују.

        ФАКТИ преносе у целини делове интервјуа који су били овоме посвећени:

        РУСИЈА-1: «Догађаји у политичком и друштвеном животу као да су се згуснули. Део наших суграђана недавне парламентарне изборе сматра неправедним. Целом земљом је прошао талас протеста. Најмасовнији су били у Москви. Људи који су се нашли на Балотном тргу и Проспекту Сахарова били су апсолутно различитих политичких погледа, али их је објединила парола «За поштене изборе». А ви сте поткрај 2011, усред митинга, позвали на очување сагласја и грађанског мира. Међутим, пред нама су најважнији и најодговорнији избори – председнички. Шта бисте данас поручили онима који држе власт и онима који протестују, како да се разумеју? Како се може протестовати не доводећи у опасност сам фундамент нашег друштва?

        КИРИЛ: Кључна је последња реченица коју сте изговорили. Сваки човек у слободном друштву има право да изражава своје мишљење и своје неслагање са потезима власти. Ако су лишени тог права – људи то доживљавају као ограничавање слободе. То је веома болно. Сетимо се совјетског времена. Тада није било таквог права. Постојало је на папиру, али га реално није било. У Новочеркаску су људи у оно време изашли на улице, проговорили о свему што је било лоше, рекли да нису добили плкате. И шта се догодило? Пролила се крв! Људи, дакле, тада нису на то имали право.

        Сада такво право, наставио је патријарх Кирил, постоји. Људи то своје право већ користе. У таквим условима, кад људи осећају неправду, какву обману или манипулацију па на то указују – у томе нема ничега што може потрести саме темеље друштва. За цркву је то питање посебно осетљиво зато што у наше храмове долазе и који излазе на тргове и они против којих је њигов протест уперен. Зато реч цркве не сме бити политизована, не сме бити неизбалансирана у најбољем значењу те речи. Не у смислу лажних дипломатских балансирања, него у смислу да реч цркве мора доносити правду коју ће примити и једни и други. А правда је у томе да лаж мора бити избачена из наших живота. И из политичког, и из економског, и из социјалног.

        Дозволите да сад укажем на нешто из личног живота што неће оставити равнодушним никога ко је излазио на тргове ради протеста. Зар међу онима који протестују нема никога ко обмањује свог мужа или жену? Никога ко води паралелни живот? Никога ко није сасвим чист у бизнису? Јер, ако наносимо направде у личном и породичном животу, у својој професионалној сфери, зашто тако ватрено тражимо да правда опстаје на макронивоу? Заро она не треба да постоји и на микрониоу? Црква позива да правда постоји на сваком нивоу. На нивоу линости, породице, радног колектива. На нивоу политичких партија и економских корпорација. На нивоу владе. Дакле, и на нивоу оних који воде земљу. Правда мора бити свуда. Када сам говорио о Божјој правди, имао сам у виду – живот по савести. У крајњем случају: правда је – оно што одговара Божанским заповестима. Зато смо дужни да научимо да живимо по Божјој правди. Напросто, не смемо једни другима лагати.

        Још нешто: кад се нешто догађа, друштво мора имати право да искаже своје незадовољство. Само, у томе мора бити и одређене мудрости. Јер, да су се демонстрације, које су претходиле револуцији из 1917. године, завршиле као мирни протести и да за њима нису уследиле крвава револуција и грађански рат – данас би Русија имала више од 300 милиона становника и била би по нивоу економског развоја на равној нози са САД или чак испред њих. Али, нисмо умели. Нисмо умели да сачувамо баланс и мудрост. Разорили смо сопствену земљу. А зашто је до тога дошло?

        Дошло је зато што праведне протесте људи веома вешто искористе политичке снаге које теже власти. А радикална смена власти је увек – смена елите. Присетите се само сјајних апела наших демократа с краја совјетске епохе:  треба разорити номенклатуру, треба се ослободити свих оних који се возе у црним `волгама`.

        РУСИЈА-1: Тада се тражило и да се такви у `волгама` не крију иза завесица...

        КИРИЛ: Баш тако, да се склоне завесице. А сећате ли се. То је била парола која је на улице изводила хиљаде. А шта се догодило? Преузели су на томе власт, па су из црних `волги` пресели у црне `мерцедесе`.

        РУСИЈА-1: Са ротационим светлима...

        КИРИЛ: Да, са ротационим светлима. А још су поделили између себе све ресурсе земље. Не оправдавам, наравно, оно што је било. Указујем само како је лако саблазнити човека. Нешто слично је било и у време револуције из 1917. године. Тада се говорило:  «Пљачкај напљачкано!» И, почели су да упадају у станове, да разарају имања. Спалили су земљу. А где је то напљачкано? Нова елита је од тога штошта добила! А зар је народ почео да живи боље? Дакле, сва мудрост је у томе да се протести на правилан начин изразе и да воде корекцији политичког курса. То је најважније. Ако власт остане неосетљива према изражавању протеста – то је лош знак. Доказ неспособности власти за самопрестројавање. А власт је дужна да се за то `наштимава`,  примајући сигнале и споља.

        Не желим да било кога поучавам, просто говорим како сам радим. Стално се трудим да ослушкујем такве сигнале. И преко Интернета и кроз преписку. И, као што можете да видите, у току је стално самонаштимавање црквеног апарата. Можда је то недовољно. Свестан сам да је и црква далеко од савршенства. Али, црква има везу са оним што је изван ње. И зато што свештеници исповедају људе.

        РУСИЈА-1: «Ви често спомињете и 1917. и такозвани предреволуционарни период. С обзиром да су се страсти поново усијале, са којим историјским периодом бисе упоредили данашња збивања?»

        КИРИЛ: Данашњу узбурканост политичких страсти не треба упоређивати са `предреволуционарним годинама и месецима` који су претходили револуцији 1917. године, а ни са оним што се збивало на измаку перестројке, што многи од нас још добро памте. Али, понекад из малог порасте велико. И зато бих да се данас посебним словом обратим нашем народу.
Сви треба да увек имамо на уму да смо ми већ потрошили своју, да тако кажем, количину конфронтације. Да само потрошили сваку могућност револуционарне перестројке живота нашег друштва. Наш пут – зато – мора бити у мирном еволуционом развоју који подразумева и реални дијалог са влашћу, а када је неопходно – и изражавање свог протеста.

        Морамо се развијати мирно и еволуционо  да не бисмо потресали саме темеље државног функционисања, да не бисмо заустављали своју економију, да не бисмо разарали своју културу, уметност, спорт, науку и све што смо разарали 90-их. А овоме треба придодати и армију.

        Нико од нас не треба да смеће с ума да ми више немамо право на револуције. То, наравно, не значи да ми треба да стагнирамо. Не, ми се морамо развијати – и кроз дијалог, и кроз борбу мишљења, и кроз интелектуалну борбу, и кроз узајамно убеђивање. Уверен сам да су то довољно јака средства – посебно у овом просвећеном веку, у веку интернета – да живот своје земље можемо реално мењати набоље.