Сирију напустило до 400.000 хришћана, нису угрожени само у Дамаску
ГУБИЦИ СИРИЈСКИХ ХРИШЋАНА ЗА ДВЕ ГОДИНЕ МОГУ СЕ УПОРЕДИТИ СА ГУБИЦИМА ИРАЧКИХ ЗА ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ
- Најбројнији су следбеници Антиохијске православне цркве. Мање верника имају Мелкитска католичка црква, Сиријска католичка црква, Сиро-јаковитска православна црква, Руска православна црква (РПЦ), Јерменска апостолска црква, Маронитска католичка црква, Халдејска католичка црква и друге
- Званична позиција православних цркава најчешће је на страни владајућег режима зато што свештенство нема разлога да иступа против Асада
- У местима која су прешла под контролу „Сиријске слободне армије (ССА) и тамо где нема насиља и претњи од стране радикалних исламистичких групација, локални хришћани пружају подршку опозицији. Они не улазе у њихове редове, али их снабдевају новцем и намирницама
- Потпуно су се „истопиле“ заједнице РПЦ у градовима Алепу (при цркви пророка Илије) и у Латакији (при цркви Арханђела Михаила), тако да од три парохије РПЦ у Сирији сада функционише само једна – у Дамаску
Пише: Павел Вјачеславович ГУСТЕРИН, Центар РИСИ за Азију и Блиски Исток
ГРАЂАНСКИ рат у Сирији погоршао је положај читавог 23-милионског становништва земље, али нарочито хришћана којих је више од 2 милиона и чине око 9 одсто од укупног броја становника.
Сиријски хришћани нису хомогена група већ много заједница разних струја хришћанства, које они исповедају.
Најбројнији су следбеници Антиохијске православне цркве. Мање верника имају Мелкитска католичка црква, Сиријска католичка црква, Сиро-јаковитска православна црква, Руска православна црква (РПЦ), Јерменска апостолска црква, Маронитска католичка црква, Халдејска католичка црква и друге.
До рата су главна места живљења хришћанског становништва били градови Дамаск, Алеп, Латакија, Хама и Хомс.
Према разним проценама, од 2011. у Сирији је погинуло око 100.000 људи, међу којима је више од хиљаду хришћана. Ту земљу напустило је од 150 до 400 хиљада хришћана.
Порушено је више од 40 цркава, манастира и других хришћанских објеката.
Губици сиријских хришћана могу се упоредити са губицима ирачких хришћана: током последњих 20 година Ирак је напустило око пола милиона хришћана. То је потврдио и представник Патријарха Антиохијског и целог Истока при Патријарху Московском и Целе Руси, архиепископ Филипопољски Нифон: „Понавља се слика која се десила у Ираку. Сада је главни проблем Атиохијске цркве положај верника у Сирији и проблем избеглица. Свештенство настоји да охрабри народ да остане на својој земљи“.
Хришћани у Сирији немају могућности да организовано представљају и штите своје интересе. Зато су они данас најосетљивија и незаштићена категорија становништва у земљи, што је и био узрок њиховог масовног исељавања.
Хришћани који покушавају да се прикрију у логорима за избеглице, суочавају се са новим проблемима, плаше се да се региструју као избеглице страхујући да после рата неће имати где да се врате. У случају да победи опозиција - они ће бити изложени истим притисцима са којима су се недавно суочили у родним градовима. А у случају победе председника Башара Ел Асада, избеглице могу бити схваћене као бојовници који су се од владиних трупа скривали у иностранству. Уз то, у логорима за избеглице у Јордану и Египту има случајева шиканирања хришћана.
Отмица двојице јерарха, који су се враћали са хуманитарне мисије у Турској, од стране терориста 22. априла 2013, била је демонстрација односа према хришћанству. Тада су за таоце били узети архиепископ Јухан (Јован) Ибрахим и митрополит Булис (Павле) Јазиџи, који у Алепу предводе православне цркве Сиро-јаковитску и Антиохијску.
Овај злочин има провокативан карактер, тим пре што је Јазиџи рођени брат Патријарха Антиохијског. Није искључено да је то дело бојовника „Џабхат ан-нусра“ („Фронт за подршку“, која је најрадикалнија исламистичка групација. Њени бојовници су 23. јуна ове године напали и опљачкали манастир Св. Антонија Падованског у Хасану (120 километара од Алепа) када је убијен монах Франсоа Мурад.
Ипак, сиријски хришћани нису спремни да се боре на Асадовој страни и у том конфликту већина њих има неутралан став. У условима грађанског рата великих размера активни део хришћана је подељен: међу њима има оних који енергично иступају против Асадовог режима и оних који подржавају опозиционе снаге. На пример, председник „Националне коалиције сиријских револуционарних и опозиционих снага“ од априла 2013. је православац Џорџ Сабра. Други опозиционар из реда хришћана, Мишел Кило, критикује Цркву, због наводне сарадње са режимом и специјалним службама и позива на њен бојкот.
Званична позиција Цркава најчешће је на страни владајућег режима зато што свештенство нема разлога да иступа против Асада. Мада је време његове владавине повезано са ограничењима политичких и грађанских слобода, ипак није угрожавало слободу вероисповести хришћана и других заједница него, чак, штитило право грађана на потпуни верски живот. Међутим, подршка актуелног руководства Сирије од стране највишег хришћанског свештенства те земље понекад изазива осуду од стране неких хришћана.
У местима која су прешла под контролу „Сиријске слободне армије (ССА) и тамо где нема насиља и претњи од стране радикалних исламистичких групација, локални хришћани пружају подршку опозицији. Они не улазе у њихове редове, али их снабдевају новцем, намирницама, основним потрепштинама и тсл.
Посебну забринутост изазива положај пастве Руске православне цркве у Сирији, на чијем челу је до опозива у јуну 2013. био представник Патријарха Московског и целе Руси при Патријарху Велике Антиохије и целог Истока, архимандрит Александар (Јелисов).
Према његовим речима, у односу на становништво које говори руски језик делује још и политички фактор условљен ставом Русије према сиријском конфликту. После стављања вета од стране Русије на резолуцију Савета Безбедности УН о Сирији, положај руских грађана у тој земљи нагло се погоршао. Од стране бојовника ССА и верских радикала на њихову адресу упућују се претње физичким обрачуном и „предлози“ да напусте територију сиријске државе као „виновници страдања Сиријаца и њихове деце“.
Ситуација у Сирији одразила се и на бројност верника храма преподобног Игнатија Богоносца у Дамаску (то су углавном биле, породице руских грађана које се службено налазе у Сирији, односно потпуно православне породице). Те породице су напустиле Сирију, а остала је мања група верника који стално живе у Сирији. Део њих одлази, а многи из околине и не могу да дођу до храма. Број парохијана у Дамаску износи свега десетак људи.
Потпуно су се „истопиле“ заједнице РПЦ у градовима Алепу (при цркви пророка Илије) и у Латакији (при цркви Арханђела Михаила), тако да од три парохије РПЦ у Сирији сада функционише само једна – у Дамаску.
Превела
Ксенија Трајковић