Од грађанства земаљског ка грађанству Небеском

БЕСЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ДМИТРИЈА МОНИЧЕВА

„О ПРИНЦИПИМА РАЗВОЈА РУСКЕ ДРЖАВНОСТИ“

• Духовна привлачна снага јача је од етничке. Зато се националност одређује духом, а не конструкцијом лобање
• Можемо ли замислити „рускијег“ од Александра Невског, од овог Рјуриковича норвешке крви? Зар В. И. Даљ није Рус, иако није имао ни кап руске крви? Зар нису Руси „Етиопљанин“ А.  С. Пушкин и „Шкотланђанин“ М. Ј. Љермонтов?
• Руски патријарх Кирил: „Русија са Богом - јесте велика сила, а Русија без Бога - обична руина“

         Изговорено у Северно-Кавкаском центру РИСИ, 26. јуна 2013. за округлим столом - „Перспективе руске државности на Северном Кавказу“

         ЖЕЛЕО бих да принципе развоја Руске државности размотримо полазећи од појма „цивилизација“.

         Крајем XIX века овај појам открио је познати мислилац Николај Јаковљевич Данилевски, а у почетку је означавао „културно историјски тип“. Највећи западни историчари: Макс Вебер, Освалд Шпенглер и Арнолд Тојнби развили су ту исту концепцију човечанства као своју не помињући Данилевског.

         Тојнби је дефинисао цивилизацију као велику заједницу која је повезана истом вером и самим тим истом скалом вредности.

         Вишецивилизацијски модел човечанства прихваћен је у читавом свету. Изузетак су Сједињене Државе које, позивајући се на свој примат, говоре о „општељудским вредностима“ које се намећу читавом човечанству.

         Међутим, у реалности не постоје општељудске вредности и начелно не могу ни постојати у свету палог човечанства са огромним дијапазоном у области аксиологије.

         Општељудске вредности могу постојати само у христоцентричном друштву, односно, у Цркви. Али, Њен организам не чини читаво човечанство.

         Ипак, уз све разлике, цивилизације имају  заједничку структуру. 

         По мишљењу социолога Игора Андрушкевича, структура се може представити у облику три концентрична круга.

         Унутрашњи круг  - „језгро цивилизације“ - чини веронаука. У њему се обликује дух цивилизације, који допире у спољне слојеве и формира их на свој начин. Језгро се обавија „хранљивим ткивом“ или културом. Трећи слој је „заштитна покорица“ (војска, полиција, правосудни органи и т. сл.), друштвене и државне институције које штите „хранљиво ткиво“ и језгро од спољних и унутрашњих непријатеља.

         Језгро руске цивилизације јесте православље. Православље као цивилизацијско језгро не противречи другим вероисповестима. Као доказ томе служи Православна Русија пре Револуције која је - не посежући на иноверце - очувала онолико народа колико је и примила у своју државу.

         Руска цивилизација је - управо заједница у којој нема „ни Јудеја ни Јелина“, већ постоји грађанство. Варјази су се сливали у Русију и брзо постајали Руси.

         Можемо ли ми сада замислити „рускијег“ од Александра Невског, од овог Рјуриковича норвешке крви?  Зар В.И. Даљ није Рус, иако није имао ни кап руске крви? Зар нису Руси „Етиопљанин“ А. С. Пушкин и „Шкотланђанин“ М. Ј. Љермонтов?

         Етноси уносе неку своју специфичност, која остаје као свеопште културно добро и не сукобљавају се у цивилизацији већ се учвршћују јединственим духом њеног језгра. На тај начин основни закон за асимилацију јесте прихватање православне вере, али не по слову закона већ по духу.

         Духовна привлачна снага јача је од етничке. Зато се националност одређује духом, а не конструкцијом лобање.

         Господ је рекао: „И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму“. (По Матеју, 3:9). Као што је рекао Н. В. Гогољ: „Истинска националност није у описивању сарафана, већ у самом духу народа“.

         Упутно је да се сетимо и В. И. Даља: „Ни звање, ни вероисповест, ни сама крв предака не чине човекову припадност овој или некој другој народности. Дух, душа човекова - ту треба тражити његову припадност овом или оном народу. Чиме се, пак, може одредити припадност духа? Наравно, испољавањем духа - мишљу. На којем језику неко мисли, он томе народу и припада“.

         Господ је рекао: „Без мене не можете чинити ништа“. (По Јовану, 15, 5). Али, човек је обдарен слободном вољом, коју чак ни Господ не спречава. Зато је стваралачки развој цивилизације могућ само под условом заједничког труда човека и Творца. Све што је супротно томе, односно подстакнуто страстима, води пропасти цивилизације.

         Као што је лепо рекао Његова Светост, патријарх Кирил: „Русија са Богом - јесте велика сила, а Русија без Бога - обична руина“.

         Треба имати у виду да су ресурси језгра ограничени. Ако је у раном стадијуму постојања цивилизације култура изнедрена духовношћу језгра и у складу је с њим, онда временом култура почиње да тежи самосталности и може ући у противречност са језгром, па чак може доћи до изрођавања старе цивилизације у неку другу.   

         Ипак, ослањајући се на законе и принципе развоја цивилизације, можемо да се вратимо изворима духовности, да се вратимо у Русију, да је учинимо јаком и чврстом.

         У Русију која своје грађане води од земаљског грађанства ка грађанству Небеском.

         Превела Ксенија Трајковић