Ко је Ђидо нама данас?

Премного историје о Ђиласовој стогодишњици рођења

* Кажу да је приликом прве посете ослобођеној Подгорици дочек био толико френетичан да је скандирање „Ђидо, Ђидо“ било много убедљивије него оно друго и очекивано. Схватајући куда га, али и све нас то може одвести, Ђилас је једноставно предложио да Подгорица поводом прве посете највећег сина свих наших народа и народности тек ослобођеној Црној Гори - понесе име истога

* Ђилас, који је на себе скренуо пажњу партијском борбом против великосрпског хегемонизма, много доцније, у јеку својих критика Милошевићевог режима, на питање о свом националном идентитету, радо је цитирао свог оца који се декларисао као Србин из Црне Горе

* Данашња црногорска златна младеж , као и они који се позивају на хиљадугодишњи идентитет, радије помињу или знају коаутора убаве нам химне Црне Горе (Секулу Дрљевића) него  човека који је потписао декрет о формирању црногорске нације

* После знаменитих текстова у Борби, Александар Ранковић је замолио Ђиласа да оде код Старог  и да с њим превазиђе размимоилажења. Ђилас је само одговорио: „Не идем на ноге монарху“

* Историја се данас, као и позориште, очито воли понајвише у туђој кући. Нама на Балкану, где - черчиловски речено - одавно сви заједно производимо неиздрживе дневне количине историје, превише касно је то постало јасно

Пише: Зоран Живковић        

        Жорж Нива, француски историчар, тврдио је да је демократизација, било као реални циљ, било како идеал  народа и држава, донела  свеопште убрзање савремене историје, које је у крајњем степену прерасло у познату нам глобализацију.

        Сматра се да ће она нужно довести до природног брисања сећања малих народа, којима је између осталог историја служила и за загрејавање током непрекидних зима егзинстенцијалних мука.

        Али, све изгледа као да делује по принципима физичког закона  спојених судова.

        Тако је једна недавна анкета у Енглеској показала  да је међу младима прва асоцијација на помен Черчила била - у ствари пас с тим именом из познате  рекламе за чипс.

        Историја се данас, као и позориште, очито воли понајвише у туђој кући.

        Нама на Балкану, где - черчиловски речено - одавно сви заједно производимо неиздрживе дневне количине историје, превише касно је то постало јасно.

ЂИЛАС, КАРДЕЉ И БАКАРИЋ - СЛИЧНИ

        Не верујем да је и због  тога, летос у београдском Дому омладине, о стогодишњици Милована Ђиласа, познати хрватски интелектуалац, Жарко Пуховски, своје излагање  почео слагањем са Добрицом Ћосићем, који је само нешто пре тога говорећи као судионик и сведок изнео и тврдњу да је из перспективе савремених генерација, Милован Ђилас исто што и Кардељ, Бакарић и слични.

        Завејана сећања на личност која је јединствено – вишеструко обележила Титову епоху, недавно је, и то у Институту друштвених наука, покушао је да рашчисти још један пригодни београдски скуп.

        Занимљиво је да је стогодишњица Ђиласовог рођења, у родној му Црној Гори, практично сведена  на лични допринос, додуше изван дужности познатог новинара и публицисте, некада перјанице београдског недељника, који је за ову прилику направио мали фељтон и објавио га на једном провладином порталу, па је текст разумљиво имао упозорење да се објављују ауторови ставови.

        Укратко, овај ламент о злехудој судбини једне од најзначајнијих личности које је изнедрила Црна Гора од свог вечног настанка, претворио се тако у књигу жалби која претпоставља да данашња црногорска златна младеж , као и они који се позивају на хиљадугодишњи идентитет, радије помињу или знају коаутора убаве нам химне Црне Горе него  човека који је потписао декрет о формирању црногорске нације.

ПАВЕЛИЋЕВ БИВШИ СРБИН

        Али, и у животу, као и у историји, мора се промптно реаговати, да не кажем у прави час.

        Тако, ето, више вреде две строфе  химничних општих места о Црној Гори, него о истој теми два чувена романа. Разлог треба тражити можда у чувеној максими која велича  прави час.

        Ту није важан квалитет, већ тренутак, и то онај, који се у Црној Гори назива реакцијом типа дим у дим.

        Тако је и сам Ђилас знао да реагује. Кажу да је приликом прве посете ослобођеној Подгорици дочек био толико френетичан да је скандирање „Ђидо, Ђидо“ било много убедљивије него оно друго и очекивано. Схватајући куда га, али и све нас то може одвести, ову занимљиву френетичност Ђилас је брзо прекинуо, поздрављајући усхићену масу и нудећи јој нешто толико неодољиво, што се није могло одбити. Једноставно, предложио је да поводом прве посете највећег сина свих наших народа и народности тек ослобођеној Црној Гори - Подгорица понесе име истога.

        Ова Књига жалби из Подгорице, у којој се тврди да данашњи владајући политички и културни црногорски комплот, у оквиру актуелних  интеграционих процеса јавно лакше од Ђиласа препознаје, на пример, Секулу Дрљевића који се прославио најпре као Србин, а онда то непоновљиво  надишао као фамулус Анте Павелића.

А ДА ЈЕ ПРЕНОЋИО У МОСКОВСКОМ ЛУКСУ?

        Све то не мора да изгледа као разлог, али може да буде објашњење. Јер, Милован Ђилас, који је на себе скренуо пажњу партијском борбом против великосрпског хегемонизма, много доцније, у јеку својих критика Милошевићевог режима, на питање о свом националном идентитету, радо је цитирао свог оца који се декларисао као Србин из Црне Горе.

        Шта је нама Ђилас данас? И његови књижевни домети, и све што спада у његову партијску револуционарну и државничку каријеру, за ово доба, само претходи најважнијем догађају у његовом животу.  А све се збило, према сведочењу Добрице Ћосића, као у миту. После знаменитих текстова у Борби, Александар Ранковић је замолио Ђиласа да оде код Старог  и да с њим превазиђе размимоилажења. Ђилас је само одговорио: „Не идем на ноге монарху.“

ОБАВЕШТЕЊЕ ШЕФА САЛЕ

        Да ли је Беван помогао да Савле постане Павле? Да ли би то он урадио  да је бар једном преноћио у московском хотелу Лукс? Сви могући разлози су мање важни од самог чина.

        А овај чин нас подсећа на једну мисао која сведочи о савременом европском духу, према којој  је само појединац мера истинитог и новог.

        У најнеочекиваном тренутку новије историје, један тада тако незамислив лични чин постао је незаборавни добровољни прилог за историју београдског либералног духа.

        Без обзира на то што је више година после Титове смрти, на улазу у један од ресторана у центру Београда, доживео да га шеф сале обавести да не могу да га услуже.