Превласт у СПЦ стичу ђаци екуменистичких перјаница грчког богословља

ДУХ ПРИЛАГОЂАВАЊА СПЦ „РЕАЛНОСТИ” НОВИХ НАТО-ДРЖАВНИХ ТВОРЕВИНА НА БАЛКАНУ УГРОЖАВА ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВЕНУ САБОРНОСТ СРПСКЕ ЦРКВЕ (2)

Све ближе: васељенски патријарх Вартоломеј и папа Бенедикт XVI

• Свети архијерејски Сабор СПЦ је на свом мајскоом заседању 1997. године одлучио да „Српска Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965.”  и да прекине праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама”
• Међутим, одмах су поједини епископи, заједно са Синодом, почели да у јавним иступима ублажавају и деградирају карактер и снагу ове одлуке, док су је даљим учешћем у раду екуменистичких организација (нпр. један архијереј СПЦ је у име Синода учествовао на заседању КЕК-а непуних месец дана по доношењу саборске одлуке) фактички поништили
• О снази црквенополитичке позиције поборника саборске одлуке о иступању из ССЦ, довољно јасно говори одлука патријарха цариградског Вартоломеја од 1996. којом се епископу Артемију забрањивало да посети Свету Гору. Била је то експлицитна демонстрација силе и порука шта о антиекуменизму српских архијереја мисли Фанар
• Уследио је још експлицитнији одговор проскрибованог српског архијереја: „Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света”
• Превласт модерниста у СА Сабору обезбеђена је његовом генерацијском обновом, у чему је значајну улогу имало кадрирање са избором млађих епископа у канонски сумњиву функцију викара, који су редовно били и ђаци екуменистичких перјаница грчког богословља

Пишу: Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

         КАД је у питању однос према екуменизму, богослужбеним реформама и „модернизацији” црквеног живота, либерално крило епископата почетком деведесетих није имало довољно ауторитета да преузме вођство у СПЦ. Отуда су екуменистички сусрети више личили на појединачне ексцесе, него на део некаквог плана.

         У појединим кључним моментима неки од угледних старијих епископа јавно су разобличавали и супростављали се појединим екуменистичким понудама, иза којих се налазила криптоунијатска провокација. Тако је епископ шумадијски Сава одбио одлуку Синода да у својству представника СПЦ присуствује Бискупском синоду Европе који је био организован у Риму крајем 1991, поводом тога што је „наступила нова ситуација у Европи”, а с циљем „бољег проповедања Јеванђеља међу ученицима Христа Спаситеља”.

         Сава је одговорио Синоду да му је „част да на њој (Специјалној скупштини бискупског синода за Европу) не присуствује”, јер у залагању Ватикана за „евангелизацију Европе”, види покушај „унијаћења за који се након свих болних догађаја поново спрема од 1917. године до данас”.

         Тада се дијалогу између СПЦ и Ватикана јавно супроставио и новоизабрани епископ рашко-призренски Артемије, оцењујући да би евентуални сусрет и разговор патријарха Павла и папе Ивана Павла II „имао само негативне последице ′по Свету Цркву православну, а посебно по наш православни Српски народ′”.

         До 1995. и окончања егзистенцијалног рата који је српски народ водио, политичке прилике су углавном биле пресудније од личних убеђења српских епископа да се заузме чврст негативан став према екуменистичком дијалогу. Посебно ако се узме у обзир изузетна присност појединих епископа са политичким естаблишментима у Београду и на Палама.

         Један од догађаја који је незаобилазан за оцењивање односа СПЦ према екуменизму, а који је због свог исхода био знатно пресуднији за будуће односе у самој Српској цркви, била је одлука СА Сабора са његовог мајског заседања 1997. године да „Српска Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965. г.”.

         Пре пре доношења ове историјски значајне саборске одлуке, Синод СПЦ је 17. новембра 1994. године наложио епископу рашко-призренском Артемију да за потребе сабора уради кратку анализу историје односа СПЦ и ССЦ.

         Подносилац извештаја је већ на самом почетку оценио да је „у самом називу Светски савет цркава садржана сва јерес ове псевдо-црквене организације... Црква је једна и саборна...отуда и сама идеја „савета” или „савеза” цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека”.

Св. Јустин (Поповић): екуменизам сматрао за свејерес

         Следећи за оценом св. Јустина (Поповића) екуменизам се у наведеном извештају квалификује као „свејерес”, која „удара на сам корен православне вере – на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну „екуменску” организацију лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу”.

         Када је у питању учешће Српске цркве у ССЦ, по овом архијереју резултат се изражавао „извесном материјалном помоћи коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентским стипендијама, или извесним новчаним прилозима за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде факултета”. „Те мрвице материјалних добара”, закључује подносилац извештаја, „плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом предању Цркве Православне”.

         На крају се у овом извештају предлаже СА Сабору СПЦ да донесе „одлуку о иступању Србске православне цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и друге), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама”.

         Међутим, тек што је Сабор поступио сагласно наведеном извештају, поједини епископи су, заједно са Синодом, у јавним иступима ублажавали и деградирали карактер и снагу ове одлуке, док су је даљим учешћем у раду екуменистичких организација (нпр. један архијереј СПЦ је у име Синода учествовао на заседању КЕК-а непуних месец дана по доношењу саборске одлуке) фактички поништили.

         Неуспех у реализацији одлуке СА Сабора о иступању из ССЦ треба тражити у ондашњем стицају политичких прилика, како у Србији, тако и у свету. Наиме, предводници екуменистичко-либералног крила у СПЦ, а пре свих епископ бачки Иринеј, имали су више него блиске односе са ЈУЛ и њеним председником, супругом Слободана Милошевића, Мирјаном Марковић. Од ове сарадње се очекивало да резултира посетом Ивана Павла II Србији.

         Истовремено, Цариградска патријаршија као покровитељ екуменизма, у условима потпуне политичке дефанзиве руске државе, а под моћном заштитом НАТО империје, наметнула се као утицајни арбитар у целом православном свету.

         Њени лобисти у СПЦ били су духовни следбеници митрополита Јована (Зизјуласа), управо они који су у пракси дезавуисали наведену одлуку Сабора. Насупрот томе, тадашње предањско крило СПЦ, а у јавности су највише били експонирани епископи Артемије, Амфилохије и Атанасије, било је у немилости режима у Београду, кога су јавно нападали за комунизам и анационализам, и то често на начин неуобичајен за историју односа Српске цркве и српске државе.

         Њихов светскоисторијски кратковид покушај да на западу нађу савезнике за решење српског националног питања, неминовно их довео у позицију губитника на терену одбране правоверја, јер су очекивани политички савезници били главни носиоци екуменизма и с тога наљући идејни противници наведених српских епископа.

Митрополит Јован Зизјулас и папа Бенедикт XVI

         О снази црквенополитичке позицији поборника саборске одлуке о иступању из ССЦ, довољно јасно говори одлука патријарха цариградског Вартоломеја од 1996. којом се епископу Артемију забрањивало да посети Свету Гору. Била је то експлицитна демонстрација силе и порука шта о антиекуменизму српских архијереја мисли Фанар.

         Уследио је још експлицитнији одговор проскрибованог српског архијереја: „Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света”.

         Што се СПЦ тиче неспровођење саборске одлуке о иступању из ССЦ, допринело је даљем урушавању ауторитета црквеноправног поретка, које ће кулминирати непоштовањем чак седам саборских одлука, донетих од 1986. до 2008. године, да се у свим епархијама СПЦ „у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе – до даљњег – устаљеног црквеног поретка”.

         Следећи догађај битан за оцену односа СПЦ према екуменизму и „модернизацији” Цркве, као и за правилно разумевање догађаја који су се збили у епархији рашко-призренској 2010, је тзв. Сопоћанска посланица, која је са великог црквено-народног сабора 2001. године, одржаног под благословом рашко-призренског епископа Артемија, упућена СА Сабору СПЦ. Укратко, у посланици се тражило иступање из ССЦ, као и покретање ширег црквеног дијалога између свих чинилаца унутар саме СПЦ, „како би се до одговора на ово питање дошло споразумно и тиме утврдио њен општи и јединствен став”.

         Како примећује М. Николић, „овај пример илуструје тезу да монашка братства у много већој мери заступају и бране доследну примену еклисиолошких критеријума као суштински важних, односно на супремацију теолошког у односу на социолошко у међухришћанским односима”.

         Истовремено, Сопћански скуп је показао да се због превласти екуменистичко-фанариотске струје у Сабору СПЦ, борба за догматску чистоту православне вере, премештала у манастире широм СПЦ, посебно у оним епархијама у којима се за такве активности могло добити покровитељство местног владике.

         Превласт модерниста у СА Сабору обезбеђена је његовом генерацијском обновом, у чему је значајну улогу имало кадрирање са избором млађих епископа у канонски сумњиву функцију викара, који су редовно били и ђаци екуменистичких перјаница грчког богословља.

         Атмосферу доминације екуменизма и „модернизма” у Сабору СПЦ после 2000. године, која најчешће није одговарала бројчаном распореду снага у епископату, снажио је неодољивом помодношћу, али и другим разноврсним утицајима, световни глобализам, који је управо тада у форми НАТО протектората загосподарио Србијом. Символички печат садашње доминације фанариотских реформиста у СПЦ, представља једини текст који на званичном сајту Српске цркве тумачи идентитет васељенске Цркве, а који не потиче из дела светих отаца, већ из пера титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа).

(следи наставак)