Лидер Националног фронта Марин Ле Пен постала политичар број један у Француској

EВРОПСКЕ ВЛАДАЈУЋЕ ЕЛИТЕ САМО СЕ УСЛОВНО МОГУ НАЗВАТИ НАЦИОНАЛНИМ ЈЕР ШТИТЕ ТУЂЕ ИНТЕРЕСЕ

Марин Ле Пен

• Ле Пен већ сада има импресивну подршку у најразличитијим слојевима друштва - за њу је гласало 43% радника, 38% службеника и 37% незапослених
• Први пут се у највећој европској земљи права конзервативна, традиционалистичка партија налази на путу који ће је довести на власт, ако не у овој деценији, онда у следећој
• А то је веома важно за Русију - поготово што се дешава у време када је Владимир Путин отворено и јасно одредио правац одбране традиционалних вредности, мултиполарог света и очувања разноликости цивилизација у свету
• Марин је више пута говорила да се Европа, нажалост, коначно потчинила Америци и претворила у малу закониту девојчицу Вашингтона: „ Ми смо због нечег схватили да на остали свет можемо да утичемо само помоћу NATO-а и Сједињених Држава“, а „европске елите у потпуности је купио глобалистички лоби и оне не желе да узимају у обзир интересе народа

Пише: Пјотр АКОПОВ

           У ПОЛИТИЧКОЈ историји - како јединствене Европе, тако и појединих европских земаља - управо завршени избори за Европски парламент већ су постали историјски догађај.

           Ако успеси евроскептика и националиста за сада и не буду имали велики утицај на расподелу снага унутар Европског парламента, на унутрашњи политички живот водећих европских земаља имаће велике последице, посебно за Француску у којој почиње време Марин Ле Пен.

           Од три водеће европске земље - Немачка, Енглеска и Француска - у две су на изборима победиле партије које су отворено опозиционе не само у односу на евроинтеграције, него и на саму оријентацију владајуће елите.

           То што је у Немачкој победила партија Ангеле Меркел (а евроскептици добили мање од 7 процената) није за чуђење, будући да Немачка представља локомотиву евроинеграција. Сами Немци, као и други Европљани, Европску унију претежно схватају као немачки пројекат.

           У Великој Британији Партија независности Уједињеног Краљевства (које већ ујесен може да изгуби Шкотску) добила је 30% гласова, остављајући иза себе како владајуће конзервативце, тако и старе опозиционе партије, лабуристе и либерале. У Француској је на првом месту Национални фронт који је добио четвртину гласова - скоро двоструко више од владајућих социјалиста.

           Председник Оланд сазвао је хитно заседање кабинета министара, а премијер Валс изјавио је да су резултати избора - „шок, то је земљотрес“. Француска политичка елита је забринута - наравно, деценијама се чинило све да се дискредитује Национални фронт (називани су фашистима и маргиналцима), блокирани су социјалисти и голисти да се онемогући победа кандидата НФ на локалним изборима. И све узалуд.

           Сада Марин Ле Пен позива да се распусти Народна скупштина и да влада поднесе оставку, међутим, иако се од тога ништа неће десити, јасно је да ће се и даље повећавати популарност Националног фронта. Она већ сада има импресивну подршку у најразличитијим слојевима друштва - за њу је гласало 43% радника, 38% службеника и 37% незапослених.

           Наравно, победи Марин Ле Пен одмах су почели да секу крила - наводно, избори су европски и зато на локалним бирачи гласају другачије и то уопште ни на шта не утиче. Међутим, психолошки значај чињенице да је Национални фронт постао „прва партија Француске“, како је већ изјавила Марин Ле Пен, не може се потценити.

           Први пут права конзервативна, традиционалистичка партија у највећој европској земљи налази се на путу који ће је довести на власт, ако не у овој деценији, онда у следећој.

           А то је веома важно за Русију - поготово што се дешава у време када је Владимир Путин отворено и јасно одредио правац одбране традиционалних вредности, мултиполарог света и очувања разноликости цивилизација у свету. Дешава се оно због чега у Европи и у Француској Русију и њеног председника поимају као лидере отпора глобализму и није случајно да има много заједничког у ономе за шта се бори Путин и за шта иступа Марин Ле Пен.

           Не ради се само о евроскептицима или о разочарању у Европску унију. Дуги низ година Европа, заробљена англосаксонским глобалним пројектом, почиње да се ослобађа од њега и да ускраћује поверење оним партијама и даље - елитама, које су опслуживале глобализацију.

           „У ствари, у  Француској нема Оландове партије и Саркозијеве партије, постоји иста владајућа партија која пред бирачима игра позоришну представу приказујући ватрене предизборне битке - говорила је прошле године Ле Пен. - У стварности се ништа не мења. Узмимо само случај са истополним браковима. Њих су легализовали социјалисти, али они су само наставили правац Саркозија који је у школе увео лоби гејева и лезбејки, намећући ученицима такозвану теорију људи према којој у свету нема мушкараца и жена, већ само постоје људи без пола. Чудна идеологија… Такође је веома индикативно, према речима голиста, да ако се они врате на власт нико неће ревидирати закон о истополним браковима“.

           То што је управо питање о истополним браковима у Француској постало главна унутарполитичка тема није случајно - то је само одраз борбе која се у свету води између глобалиста и традиционалиста, а Ле Пен то одлично разуме. Она је истицала да управо Сједињене Државе намећу Европљанима да укључе у образовне програме такозвану родну теорију према којој нема мушкараца и жена већ само постоји од стране друштва насилно наметнуто схватање сопствене сексуалности и зато сада девојчице не треба да носе хаљине принцезе, а дечаци да се играју аутићима и пластичним пиштољима: „Може изазвати осмех и смех, али је за плакање“.

           Данашњи талас хомофилије један је од елемената глобализације, како каже Ле Пен: „Глобалисти покушавају да свет претворе у огромно безлично тржиште и на том путу уништавају све препреке. Таква препрека је национална суверена држава, таква препрека су и друге традиционалне институције, пре свега породица, јер породица омогућава човеку да постане личност, а личност  је оно за шта нема места у новој светској империји инфицираној вирусом комерцијализације“.

           Данашње европске владајуће елите само се условно могу назвати националним, зато што оне штите туђе интересе. Ле Пен је више пута говорила да се Европа, нажалост, коначно потчинила Америци и претворила у малу закониту девојчицу Вашингтона: „Ми смо због нечег схватили да на остали свет можемо да утичемо само помоћу NATO-а и Сједињених држава“, а „европске елите у потпуности је купио глобалистички лоби и оне не желе да узимају у обзир интересе народа. Ниво корупције је невиђен“.  

           САД су оствариле привилегован статус долара у светском монетарном систему, напуниле планету виртуелним новцем стварајући финансијске мехуре који убијају праву економију и радна места, о чему такође говори Ле Пен. Одсуство националног мишљења испољава се како у потчињавању спољнополитичком правцу глобализма, тако и у његовим вредносним смерницама, укључујући и такве као што је мултикултурализам и толеранција, које на француском тлу само погоршавају и онако тежак миграциони проблем:

           „Неопходно је да схватите да Француска већ одавно није слободна земља. Масовне миграције из муслиманског света довеле су нас до тога да стално живимо у страху: да наши геополитички или геостратешки интереси не би противречили вредностима нових грађана. Ми губимо независност  у размишљањима, бојимо се да нас неће правилно разумети и то на нашој сопственој територији“.

           Ле Пен константно наглашава да масовна миграција доводи не само до економских и социјалних проблема Француске него и да подрива национални идентитет.

           Последњих година Ле Пен често долази у Русију, а прошлог месеца у Москви се сусрела са председавајућим Државне Думе, Наришкином. Лидер Националног фронта, Ле Пен, и раније је често говорила о намерном клеветању Русије на Западу, а сад је иступила против санкција и изјавила да је „у Европској унији објављен хладни рат Русији што није у интересу економије и штети даљем развоју односа између наших земаља“. У светлу прошлогодишњих догађаја са Сноуденом (за чије се уточиште у Француској она тада залагала), Ле Пен је отворено објашњавала зашто САД толико врше притисак на Русију:

           „Американци категорично не прихватају руски модел који представља алтернативу и својеврсни изазов англосаксонском систему. Руси покушавају да изграде „стратешку државу“, да заштите националну индустрију, да очувају своје вредности, свој идентитет, не желе да им неко диктира и одређује њихово понашање на светској сцени. У Москви постоји слобода и у ономе што се односи на монетарну и финансијску политику. Она веома успешно брани свој суверенитет, а то изазива нервозу у Вашингтону. То нема ништа заједничко са кршењем људских права ни са прогањањем опозиције. САД брине само то што Русија апсолутно не личи на друге земље“.

           Односима са Русијом Ле Пен придаје највећи значај, истичући да наше земље имају заједничке стратешке интересе и подсећа да је Француска више пута закључивала блиски политички савез са Русијом: „И опет би могла то да учини, уместо  што одржавамо неприродне односе са англосаксонским земљама, чија култура нама није тако блиска као култура Русије“.

           За три године у Француској ће се одржати председнички избори. На прошлим, 2012., Ле Пен је добила 18% гласова и заузела треће место. За 2017. има довољно снаге да буде на првом, што не значи да ће обавезно постати председник, јер ће се у другом кругу против ње ујединити и левичари и такозвани десничари.

           Ле Пен сада има само 45 година. У наредним годинама у Француској, као и у целој Европи, сви процеси одвијаће се убрзано (ко је могао недавно да замисли да ће упркос вишевековној русофобији Владимир Путин постати безмало идол за европске традиционалисте), а свест народа о значају очувања свог националног идентитета и ослобађања од наметнутих спољних пројеката неминовно ће довести на власт Марин Ле Пен и њене истомишљенике у другим земљама.  

           Превела Ксенија Трајковић