Како год 23. јуна гласали Британци - Лондон ће даље рушити Европску унију

АКО ИЗЛАЗНОСТ БУДЕ ОКО 55 ОДСТО - НЕКИ ЋЕ СЕ ЗА ТО ХВАТАТИ ДА ОСПОРЕ ИСХОД РЕФЕРЕНДУМА

Капија Бакингемске палате

• Дође ли до Brexit-a, његови први плодови могу бити смењивање Дејвида Камерона и почетак одвајања Шкотске. Из истих разлога - положај може изгубити и лидер Лабуристичке партије Џереми Корбин
• Ако Brexit буде поражен, парламенти земаља ЕУ - следећи Велику Британију - почеће да захтевају права и могућности за блокирање закона ЕУ. У стилу: „Нека у активностима ЕУ буде кључни принцип „Европа - где је то потребно, национално - где год је то могуће“
• При оба исхода гласања - Велика Британија (п)остаје главни деструктивни елемент Европске уније, односно западне Европе. Само што ће у првом случају процеси распада ићи брже него у другом

Пише: Владимир ДОБРИЊИН

        ЕВРОПСКИ стручњаци сваким даном се све жешће расправљају да ли ће или неће бити Brexit-a, а притом се слажу у једном: независно од резултата британског референдума - Европа после 23. јуна „неће бити иста“.

        Постоје два сценарија за будућност.

        1. Победa Brexit-a

        Излазност ће бити 55% од укупног броја бирача (најновије анкете дају управо тај проценат људи намерених да изађу на изборе).

        Зато неки стручњаци и посланици-еврофили активно разматрају могућност спровођења поновног плебисцита, тврдећи да је ово „сувише мало“ да се прихвати пораз. Говори се да „референдум не задовољава стандарде“, да његови резултати не обавезују никога (као што се то већ десило, на пример, са недавним „саветодавним референдумом“ у Холандији око украјинског питања).

        „Посланици Европског парламента могу резултате не подржати, не одобрити и не применити“ (говори се с надом).

        Међутим, новине су препуне наслова, у којима је „политичко самоубиство“ - најчешћа фраза.

        У Единбургу, Никола Старџен, лидерка Шкотске националистичке партије, која је уједно и - први министар Шкотске, одмах реализује своје претње. „Узимајући у обзир настале околности“, она захтева спровођење поновног плебисцита о одвајању Шкотске. На крају крајева, ако је број оних који су учествовали у гласању на Brexit-у европским политичарима недовољан, онда се и на scottish-референдум може применити иста формула. Или ћемо опет говорити о двоструким стандардима?

        Исцрпљен од преживљеног искуства, Дејвид Камерон стиже у зграду Justus Lipsius Building (резиденцију Савета Европске уније у Бриселу) са рапортом „шефе, све је изгубљено“ (ако, наравно, он и даље буде премијер након таквог фијаска).

        Присталице изласка Британије из редова конзервативаца (Борис Џонсон и Џорџ Озборн - пре свих) у исто време активно позивају Дејвида да поднесе оставку на место лидера Торијеваца. (У септембру, у странци је планиран још један конгрес, на којем је све могуће).

        Лабуристи смењују Џеремија Корбина, као лидера, који није успео да мобилише чланове странке на одлучну заштиту места земље у Европској унији. Обе странке крећу у узбудљиву потрагу за новим фигурама, са којима могу очекивати победу на националним изборима 2020. године.

        Курс фунте нагло пада. Евро се осећа крхким, група земаља које користе ту валуту, почиње да тражи одлучну акцију ради спречавања ширење кризе која не удара само на заједничку, већ и на сваку привреду посебно. Камерон тражи времена да доведе послове у ред: прво треба стабилизовати тржишта, а затим се бавити политичким колебањима и размимоилажењима у Вестминстеру.

        Француско-немачка осовина, покушавајући по сваку цену да смањи период неизвесности, или да га потпуно избегне, захтева примену члана 50. Уговора о Европској унији (или - Споразума из Мастрихта). У овом члану, који никада до сада није примењен у историји ЕУ, говори се о постизању путем преговора услова изласка неке државе из „Заједнице 28-ице“.

        На ове преговоре одлази две године. И тај период може бити продужен. При чему одлуку о продужењу земље ЕУ могу једнострано донети, а на мишљење Лондона оне имају пуно право да не реагују, као да оно уопште не постоји. Као да не постоје ни Лондон, ни мишљење.

Седиште Савета Европске уније у Бриселу

        Процес траје дуго и није чињеница да ће бити у корист Велике Британије - остале европске владе неће никуда журити, јер ће бити уверене, да губитак члана Заједнице, и то таквог какав је Британија -има снажан разорни фактор за организацију.

        2. Пораз Brexit-a

        Дејвид Камерон тријумфално долази у Брисел и директно из авиона дирљиво-патетично изјављује да Велика Британија остаје у ЕУ. Заувек.

        Међутим, његов осмех - није ништа више него маска, фасада. Док он у главном граду Белгије описује своје безмало хераклеовске подвиге, у главном граду Енглеске у редовима исте оне странке, на чијем је он челу, појављује се револт, обећавајући да се развије у мали локални грађански рат.

        Џорџ Озборн и Борис Џонсон траже кандидата за место шефа Торијеваца, са којим могу изаћи на националне изборе 2020. године и победити на њима.

        Лабуристи покушавају да се ослободе Џеремија Корбина из истог разлога.

        У другим земљама ЕУ, са олакшањем преовладава расположење: Европска унија је сачувана. Међутим, нервоза не нестаје.

        Шеф ЕУ Жан-Клод Јункер подсећа: „Живимо у времену референдума, а та болест је веома заразна“.

        Премијер Мађарске Виктор Орбан захтева укидање обавезних квота за пријем избеглица. У Француској, где је ниво евроскептицизма знатно већи него у Великој Британији, веома је могућ наступ Марин Ле Пен са захтевом да се „преиспитају односи Париза и Брисела“.

        Разуме се, са француском предношћу и добијањем статуса прве међу једнакима у организацији. (Ако је таква варка успела Лондону пре неколико месеци, зашто је Париз не био поновио. Преседан је већ ту, па је самим тим - лакше). Ова тачка у предизборном програму Националног фронта даје му тежину у очима бирача.

        Као што је договорено на европском самиту у фебруару 2016, у случају неизласка Велике Британије из „клуба“, у њему ће морати да се спроведу неке реформе (у корист кривца прославе, наравно), које морају бити одобрене од стране Европског парламента. За ово последње биће потребно 18 месеци.

        Евроскептици који седе у Вестминстеру сматраће себе обманутим: „издали су нас“ - биће лајтмотив у њиховим говорима.

        Камерон спроводи пројекат смањења трошкова за социјалне програме (исплате пензија, између осталог) и повећања пореза.

         (Пројекат је заправо најављен раније и указује на то да је буџет тог „удебљавања“ 30 милијарди фунти, од чега ће петнаест донети смањење и управо дато - повећање пореског оптерећења).

        Не само Велика Британија, већ и остале земље ЕУ показују да висок ниво имиграције гуши систем социјалне заштите држава уније и стога треба укључити „имиграциону кочницу“, како се не би пало под ваљак незадовољства сопственог народа због могућих ограничења социјалне помоћи аутохтоном становништву. Предлаже се да се „кочница“ притисне на четири године, током којих социјална давања „дошљацима“ не треба плаћати уопште, а током следеће три - само еквивалентне величине социјалних бенефиција које пружа законодавство земаља из којих долазе имигранти.

        Очувавши чланство у Европској унији, Велика Британија, ипак, неће фактички у њу ући - у Камероновом фебруарском пакету захтева записано је да Албион „мора заувек бити изведен из принципа све тешње заједнице“ и на тај начин „Велика Британија никада неће постати део европске супердржаве“.

        Парламенти земаља ЕУ - следећи Велику Британију - захтевају права и могућности за блокирање закона ЕУ, захтевајући: „Нека у активностима ЕУ буде кључни принцип „Европа - где је то потребно, национално - где год је то могуће“.

        Као што се може видети, у случају оба исхода гласања - Велика Британија постаје главни деструктивни елемент Европске уније. Само што ће у првом случају процеси распада ићи брже него у другом.

        Гаранција да ће се ЕУ срушити као кула од карата наравно не постоји јер не постоје докази да се неће наћи политичари који су у стању да изграде изнова услове компромиса 28-ице. Али, много је вероватније да ће број присталица (и учесника) новог компромиса бити мањи.

        Са перспективом даљег смањења њиховог броја.

        Превео: Срђан Ђорђевић