El Mundo: Европска унија би ускоро могла да остане и без кормила и без једара

ШПАНСКИ ЛИСТ СЕ ПОВОДОМ СТАЊА У ЕУ СЕТИО МАРКСОВЕ И ЕНГЕЛСОВЕ КРИЛАТИЦЕ „БАУК КРУЖИ ЕВРОПОМ“

• ЕУ данас подсећа на брод свима познате трагичне судбине - на „Коста Конкордију“. ЕУ се још увек креће ка првобитно задатом циљу, али сада већ на аутопилоту. Капетан има важније ствари од управљања бродом, мада је то, највероватније, само за јавност. У стварности, он заправо нема представу шта да ради. Или има, али не жели то да ради, јер се то не уклапа у раније прописане каноне
• „Популизам који проповедају Холанђанин Герт Вилдерс и Марин Ле Пен у Француској, уколико дођу на власт, наићи ће на страшан одјек у целој ЕУ, барем током неколико година. Још ако се томе придода и Норберт Хофер као лидер Аустрије, а Меркелова изгуби своје изборе, Европска унија ће се потпуно изменити. Осовина Берлин-Париз ће престати да постоји у облику у којем је постојала до сада, као кичма ЕУ
• Меркелова је била пилот европске „формуле 1“ осам година. Она је постављала црвене заставице и одређивала темпо трке. Она је одређивала ко смо, чему тежимо и шта нас тамо чека. Ми смо толико навикли на то да смо заборавили захваљујући коме се то догађа - нама се чини да ће се ЕУ, ко год да је капетан, кретати једнаком брзином и у истом правцу
• А Европа би могла да остане само са компасима који сваком члану посаде показују сопствени „север“, који се не поклапа увек са „северима“ других. Многи очекују пропаст Уније. Неки се надају да ће се то догодити“

Пише: Владимир ДОБРИЊИН

        „БАУК кружи Европом… - почиње дописник шпанског листа El Mundo из Брисела Пабло Суансес до бола познатим речима аналитички материјал посвећен не баш веселој перспективи ЕУ. - Готово 170 година касније, упозорење Маркса и Енгелса не наговештава, истина, крваве револуције, али еволутивни ефекат, који може да уследи после тог упозорења, има шансу да изврши већи утицај него либералне револуције 1848. године, које су се завршиле крахом“.

        Актери, којима ускоро на политичкој сцени неће бити до смеха, исти су као и средином XIX века: Француска, Холандија, Немачка. Уз савремени додатак - Италију.

        Кључне државе ЕУ, најјаче и најутицајније, чија је улога постала још значајнија након што се са Британијом догодио „брегзит“.

        У периоду јесен 2016. - јесен 2017. све би требало да буде решено, сматра Пабло Суанес.

        Грађани Италије би 4. децембра 2016. требало да дају одговор на уставно референдумско питање, који је „самоубилачки“, по мишљењу дописника El Mundo, заказао премијер Матео Ренци. Шеф италијанске владе, „громогласно најављујући плебисцит, полушапатом је обећао да ће отићи уколико изгуби“.

        У марту 2017-те Холанђани би требало да се изјасне да ли да повере земљу „трезвеном и уравнотеженом Марку Рутеу, актуелном шефу коалиционе владе, или Герту Вилдерсу, који једном ногом стоји на популизму, а другом се ослања на ксенофобију.

        Уколико буде изабран овај други, страх и несигурност друштва претвориће се у одбацивање мултикултуралности и уверености у то да у земљи може бити створено мултиконфесионално друштво“.

        Иза овог жонглирања речима крије се једноставна формулација: „Престаћемо да се боримо за остварење сна да ће муслимани, који се као река сливају код нас, прихватити европске вредности и да ће поштовати и наставити нашу традицију“.

        А у априлу 2017-те следи - „француска турнеја“. Председнички избори у Француској. Аналитичар очекује фијаско социјалиста, чији представник управља из Јелисејског дворца данас, али нема шансе да настави тај процес у будућности.

        „За функцију председника постоји седам претендената, али само су двојица способни да победе у трци. То су Никола Саркози и Ален Жипе. Ни Франсоа Оланд, ни његов бивши министар Еманел Макрон немају шансе - то је мишљење шпанског аналитичара.

         „И да - додаје он - пола земље се моли да тата Ле Пен неће моћи да засмета сопственој кћерки да победнички заврши председничку трку“.

        То су главне болне тачке ЕУ. А још не треба заборавити да се Шпанија већ практично годину дана мучи без праве владе (од 20. децембра 2015. у пиринејском краљевству влада „кабинет вршилаца дужности“, чији је задатак да спроводе све што је усвојено раније, али који нема права да доноси нове законе, чак ни о буџету за 2017. годину).

        И у Аустрији се очекују (4. децембра 2016-те, ако се не догоди нешто ванредно) нови председнички избори уместо оних који су проглашени неважећим.

        Па још и Чешка, са председником Милошем Земаном који задаје све већу главобољу ЕУ (нови избори у тој земљи - који су после „кључног периода“, падају у 2018. години, али ЕУ због тога није лакше). И Мађарска са „тројанским коњем Москве у Бриселу“ Виктором Орбаном.

        А кулминација су парламентарни избори у Немачкој. Чији тачан датум за сада није познат, оријентационо се помињу август или септембар. Вероватније септембар. Ко још у августу, у време годишњих одмора, иде на биралишта?

        „Ангела Меркел се, вероватно, први пут од када је села у фотељу канцелара осећа неудобно. Може се чак рећи веома некомфорно - истиче Суанес. - Њено опредељење за политику отворених врата за избеглице било је превише ризично и, може се рећи, окренула се против аутора идеје. Фрау канцелар још увек брани своју одлуку, али криза, како у друштву у целини, тако и у њеној партији, због тога само јача“.

        Алтернатива за Немачку (AfD) и PEGIDA (Патриотски Европљани против исламизације Западног света) привлаче на своју страну све више „незадовољних умова“, који негодују због тога што влада фактички пушта низ воду све немачко да би угодила придошлицама. Останак Меркелове у фотељи не делује као решена ствар, а то значи да и политика у једној од водећих земаља Европске заједнице (које практично одређују политику Брисела) може да претрпи значајне промене. Недавни избори у држави Мекленбург - Предња Померанија већ су потврдили да Меркелова има разлога да брине за своју будућност.

        Томе може да допринесе и Велика Британија, која у марту наредне године, по речима Терезе Меј, намерава да званично започне преговоре о примени члана 50. Лисабонског споразума (члана који одређује поступак иступања из ЕУ).

        Ефекат владавине Мејове би у марту могли да појачају парламентарни избори у Холандији (15. марта), где Партија слободе са својим лидером (Вилдерсом) озбиљно намерава да постави питање Nexit-а - холандске верзије Brexit-а. И чак би хтела да стави тачке на i везано за ту тему пре гласања за нови парламент.

        ЕУ данас подсећа на брод свима познате трагичне судбине - на „Коста Конкордију“. ЕУ се још увек креће ка првобитно задатом циљу, али сада већ на аутопилоту. Капетан има важније ствари од управљања бродом, мада је то, највероватније, само за јавност. У стварности, он заправо нема представу шта да ради. Или има, али не жели то да ради, јер се то не уклапа у раније прописане каноне.

        „Популизам који проповедају Вилдерс и Ле Пен, уколико дођу на власт, наићи ће на страшан одјек у целој ЕУ, барем током неколико година. Још ако се томе придода и Норберт Хофер као лидер Аустрије, а Меркелова изгуби своје изборе, Европска унија ће се потпуно изменити - прориче шпански аналитичар. - Осовина Берлин-Париз ће престати да постоји у облику у којем је постојала до сада, као кичма ЕУ.

        Меркелова је била пилот европске „формуле 1“ осам година. Она је постављала црвене заставице и одређивала темпо трке.

        Она је одређивала ко смо, чему тежимо и шта нас тамо чека. Ми смо толико навикли на то да смо заборавили захваљујући коме се то догађа - нама се чини да ће се ЕУ, ко год да је капетан, кретати једнаком брзином и у истом правцу. Европа би ускоро могла да се остане без кормила и без једара. Са компасом који сваком члану посаде показује сопствени „север“, који се не поклапа увек са „северима“ других. Политички мејнстрим се мења. Многи очекују пропаст Уније. Неки се надају да ће се то догодити“ - резмира El Mundo.

        ЕУ улази у турбулентну зону, њеним „путницима“ се саветује да се чвршће вежу.