Дионисијат

Међу пет вeликих, последњи основан

(Игуман: Петар)

Пише: Милослав Рајковић

о Фреске приказују анђеоски улазак у рај - на источној, и Сабор бестелесниох сила и Небску лествицу на западној страни
        
о  У покривеном пролазу који трпезарију повезује са црквом налазе се „упечатљиви призори“ из Апокалипсе

о  Манастир се дичи и наводним ланцем са окова апостола Павла


         ОД ПЕТ великих манастира, манастир Светог Дионисија, познат као Дионисијат, - Διονυσίου (Рођење светог Јована Претече – Ивањдан, 24. јун/7. јул) - последњи је основан, почетком друге половине XIV века. Основао га је преподобни Дионисије из Корче, на окомитој стени, 80 метара изнад мора.

        Дионисије је најпре живео као пустињак, са ученицима, у брдима Антиатоса, у области данас званој Палеос Продромос, али се после једне визије спустио на морску обалу, где је најпре изградио зидине и одбрамбену кулу.

        Дионисијат се налази на западној страни полуострва, подједнако удаљен од Григоријата и Св. Павла, а посетиоци данас најрадије у манастир стижу бродом. Поред пристаништа је хелиодром.

         Дионисије је нову насеобину најпре назвао Неа Петра (Нова стена), касније пристао да се зове „Манастир Великих Комнина“, због обилате помоћи коју је добијао од Атанасија III Комнина, владара Трапезунта, хиљаду комнинских сребрњака годишње, али се то име као уздарје није одржало.

         ПОДВИЖНИЧКА СТРОГОСТ
 

         Дионисијат је почео да игра значајнију улогу тек почетком XVI века, када га обилато помажу влашки војвода Јован Неагоје, муж Милице-Деспине Бранковић, молдавски владар Петар IV Рареш, чија је друга жена Јелена Бранковић, такође кћи деспота Јована, Александар Лапушнеану и његова жена Роксандра, затим Стефан Кантакузен, Никола Маврокордат и Александар Маврокордат, добротвори из Сера и са Халкидике, митрополити Макарије из Хераклеје и Јеремија из Београда, као и аустријски амбасадор у Цариграду Јован Франгопулос, пореклом из Јањине. Захваљујући њиховим прилозима задобио је високо место у светогорској хијерархији.

         Манастир одликује подвижничка строгост, а духовни процват у последњих пола века плод је предузимљивог игумана Гаврила, који је њиме управљао неколико деценија. По Антонијевом типику, 1394, био је деветнаести по рангу, да би се 1574. попео на пето место које и данас држи.

         После три века особеножића братство Дионисијата се одлуком патријарха Калиника, 1805, вратило општежитељном правилу.

         Главна црква, посвећена рођењу св. Јована Претече, у тесној манастирској порти саграђена је у данашњем облику од 1537. до 1547. године, када је игуман био Матија. Ова црква је заменила старију и мању, а осликао је фрескомајстор Зорзес са Крита. У десном броду налазе се портрети манастирског ктитора Петру Рареша са децом, у природној величини.

         МАНАСТИР СА ОСАМ ЦРКВИЦА

        Иконостас је од дрвета, у дуборезу, рађен почетком деветнаестог века. Иконе Христа и Мајке Божје су са претходног иконостаса. Пет икона великог Деизиса рад су сликара Еуфросина из 1542. године.

        Дионисијатски католикон је особен по томе што су на источној страни средишње апсиде дограђена два, изнутра кружна а споља осмоугаона простора, наткривена куполама. У једном се свештенослужитељ припрема за литургију а у другом је смештена ризница.

         Манастир има осам црквица унутар зидина и шест изван њих. Најважнија је она посвећена Богородици, наткривена кубетом и живописана, и у њој се чува стара Богородичина икона, рађена у воску, позната као Акатистна. Предање вели да је то иста она коју је патријарх Сергије носио у литији око Византа током аварске опсаде 626. Икону је манастиру поклонио Александар Трапезунтски и веома је потамнела и оштећена од старости.

         Фреске у параклису посвећеном светим Арханђелима радили су крајем XVI века Данило и Меркурије. Живопис у трпезарији, неправилног слова Т, рађен је под утицајем критске школе, а вреди поменути приказ анђеоског уласка у рај , на источној, и Сабор бестелесниох сила и Небску лествицу на западној страни. У покривеном пролазу који трпезарију повезује са црквом налазе се „упечатљиви призори“ из Апокалипсе, надахнути сродним делима немачког сликара Луке Кранаха.

         КРСТ ЈЕЛЕНЕ ПАЛЕОЛОГ

         У ризници се чува крст Јелене Палеолог, представа Распећа у рељефу на патени од слоноваче (Х век), плаштаница из ХVI века, богато повезана јеванђеља...

        Једна од највећих драгоцености међу документима је хрисовуља Алексија III, издата поводом оснивања манастира, дугачка је 2,98 метара и украшена изузетно успелом минијатуром која приказује цара са супругом Теодором и светог Јована Крститеља између њих. При дну документа је царев потпис, црвеним мастилом. Манастир се дичи и наводним ланцем са окова апостола Павла.

         Библиотека има десетак хиљада штампаних књига, међу којима и неколико инкунабула, 804 рукописна кодекса (125 на пергаменту, три су палимпсести) и 27 свитака.

         Истраживачи који су имали увида у рукописне кодексе кажу да је шездесет рукописних књига украшено минијатурама, а посебно се издваја кодекс бр. 587. Реч је о јеванђељу из XI века са 74 одлично очуване минијатуре.

        Дионисијат има седам келија у Кареји и околини, а такође и неколико станишта у непосредној близини манастира. Фреске у келији Свих светих радили су поменути иконографи Данило и Меркурије 1610.