Верујем да ће у Кијеву престати да одају пошту онима, који су убијали његове житеље

ЗАПИС НАЈМЛАЂЕГ ЧЛАНА САВЕЗА ПИСАЦА ЛНР У СУСРЕТ ДАНУ ПОБЕДЕ

Фаина Савенкова

* Моја прабака се родила и провела детињство много западније од Луганска, са друге стране Дњепра. Он  већ две године није са нама. А далеке 2014, док смо на ТВ гледали извештај о бандеровској бакљади у Кијеву, она је само рекла: «Зашто их све четрдесет пете нису докрајчили?»

____________________________________________________________

       Аутор: Фаина САВЕНКОВА, најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике (12 година)

       ЛИСТАЈУЋИ старе породичне албуме, загледам се у лица на пожутелим од времена фотографијама.

       Људи сасвим обични, ништа на њима особито. Многе од оних, чији је живот забележио непристрасни негатив, ја чак и не познајем. А не знам ни како су се нашли, у том заустављеном тренутку прошлости, баш поред мојих рођака, како су им се путеви укрстили.

       Различите судбине, готово заборављене и изгубљене негде на страницама историје. Историје, коју су они сви заједно стварали, често жртвујући јој не само своја имена, него и своје животе.

       Моја прабака се родила и провела детињство много западније од Луганска, са друге стране Дњепра.

       Три сестре, које су сувише рано одрасле у рату. Деца, која су остала без родитеља и која су преживљавала у нељудским условима – била је то тада сурова свакодневица.

       Прабака већ 2 године није са нама. А далеке 2014, док смо на ТВ гледали извештај о бандеровској бакљади у Кијеву, она је само рекла: «Зашто их све четрдесет пете нису докрајчили?»

       Бака је знала шта говори: само због магле, ти исти, које данас називају херојима, нису дошли до њиховог села. И управо зато су моја прабака и њене сестре остале живе. И зато и ја данас постојим.

       Данас ми је тешко да разумем, како се то догодило да су се напори многих сведока Великог Отаџбинског рата да се успостави мир у нашој земљи, а сами њихови животи, претворили у прах и обезвредили за само неколико година.

       Зар је могуће остати равнодушан, држећи у рукама старе фотографије својих прадедова и прабака? Зар не пожелимо да разумемо зашто су они постали онакви, каквим их памтимо: снажни, пуни љубави, радосни због обичних ствари?

       Негирајући и преписујући њихову прошлост по свом нахођењу, зар ми не издајемо не само своје претке, него и сами себе?

       Ја у ствари немам одговоре на сва та питања. И мислим да их ни многи други немају. Али оно што имам, јесте вера да ће садашње грешке бити исправљене, пре него што буде касно. И у Кијеву ће опет одавати пошту онима, који су ослобађали тај град, а не онима, који су убијали његове житеље.

       Веза покољења је у тежњи ка миру и стваралаштву ради среће своје деце, а не у тежњи да се све поруши.

       Чини ми се да је то оно најважније, чега се морамо сетити уочи празника Победе.

       И више никада то не смемо заборавити.

       (Превео: В.К.)