У књижарама антологија писама српских писаца 20. века

ИМА 566 СТРАНА, А ИЗДАВАЧ ЈЕ НОВОСАДСКА КУЋА „АГОРА“, А АУТОР – РАДОВАН ПОПОВИЋ

* Поред нечијег имена је само једно писмо, као у више случајева, али антологија обухвата преписку осамдесет једног писца, а следе азбучни ред из различитих су периода па су тако под словом К: Милан Кашанин, Данило Киш, Радомир Константиновић, Лаза Костић, Петар Кочић и Мирко Ковач... које једино повезује почетно слово презимена

_____________________________________________________________

       „НИКО од писаца које ја знам није толико прелиставао и читао историје, биографије писма, писма, писма... као Иво Андрић“ - Душан Матић започиње овим речима своје капитално дело, одабрана писма српских писаца током 20 века, Радован Поповић.

       Ову обимну (566 страна) антологију, чије је објављивање финансијски подржало Министарство културе и информисања Републике Србије, док су фотографије личности чија су писма штампана коришћене из легата приређивача Поповића, а штампао је војвођански издавач "Агора" у коме је главни уредник Ненад Шапоња. 

       Он је био не само уредник већ и рецензент с обзиром да је веома стручан као бивши деценијски изузетно угледни књижевни критичар.

       Приређивач "Српске епистоларне антологије 20. века" Радован Поповић (1938) новинар, књижевник, аутор је многих живописа наших најзначајнијих писаца и данас важи за најбољег познаваоца њихових дела, па и њихове преписке. На крају књиге, у оквиру белешке о приређивачу, налази се подужи списак наслова које је написао од 1976. до данас.

       У уводној напомени, Поповић наглашава да је "епистоларна књижевност вазда занимљива, али и значајно штиво за читање и проучавање „међу људима од пера"...

       Такозвана ковертирана књижевност у свету је одвајкада развијена, негована најчешће као нека врста разговора или расправе филозофије живота и рада, али и сасвим личним, најчешће емотивним путањима писмописца"

       Поповић подсећа да су, између осталих, чувена писма Волтера, Гетеа, Кафке (који је, кажу његови биографи, писао три писма дневно). 

       Приређивач антологије је одабрао да између српских писмописаца издвоји и похвали пре свих Лазу Костића и Исидору Секулић који су "у својим епистолама, без устручавања, отварали душу и исповедали се о животним мукама, најчешће породичним недаћама, дружењима и пријатељствима, али и о муци писања својих књига".

       „Писма српских писаца 20. века, констатује Поповић, откривају нам драгоцене податке не само о људима, већ и о друштвеним збивањима и догађањима - некада су то прави мали есеји".

       Ова књига је, сматра њен приређивач, "у ствари српски епистоларни роман у фрагментима од почетка до краја, а писали су га писци различитих естетских и етичких опредељења, а често сасвим искрено без остатка".

       Са искреним жаљењем Поповић на крају своје уводне напомене пише да је "модерна  технологија уништила писмо као средство комуникације међу људима, па и писцима. Тако се губе драгоцени трагови уопште о животу..."

       Антологија, с обзиром да је драгоцени приручник за многе образоване читаоце, уређена је по презименима писаца писама - по азбучном реду и тако почиње са преписком Иве Андрића са Војмиром Дурбешићем.

       Свако писмо прате основни подаци: осим имена његовог аутора и примаоца, место где је и када писано. Имају више различитих дужина и на више страна, а имају и више прималаца. 

       Од неких писаца, као на пример Андрића, приређивач је уврстио по неколико писама Дурбешићу, а затим супрузи Милици Бабић- Андрић, што све укупно има 10 страна.

       Нека одабрана писма су веома кратка, писана на разгледницама.

       Поред нечијег имена је само једно писмо, као у више случајева, али антологија обухвата преписку осамдесет једног писца, а следе азбучни ред из различитих су периода па су тако под словом К: Милан Кашанин, Данило Киш, Радомир Константиновић, Лаза Костић, Петар Кочић и Мирко Ковач... које једино повезује почетно слово презимена, а никако ни стил писања, ни број писама уз њихово име нити доба у којем су живели, али генерално су стварали у двадесетом веку.

       Најдужа је листа писаца писама на почетно слово П, али то је за Србију неспорно да велик број житеља има презимена на то слово, па тако је случај и са писцима.

       У књизи је Поповић навео и изворе за ово дело, али се види да је највише користио Архив Српске академије наука и уметности. 

       Књигу препоручујем свима које занима српска књижевност јер где год да се отвори -  наилази се на занимљиву преписку познатих српских писаца. 

       Вера Кондев