„Србија и Русија“: Како би изгледала светска историја да нема Срба?

ТРИБИНА У РУСКОМ ДОМУ «ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА» ПОВОДОМ КЊИГЕ В. КРШЉАНИНА

* Славољуб КАЧАРЕВИЋ: У књизи Владимира Кршљанина "Србија и Русија – аргументи за нову политику" налази се  прегршт погледа, ставова и чињеница, које теже и ређе добијају место на нашој јавној сцени, а разговор на ове теме, о Србији и Русији и њиховом односу, нам је данас неопходан више него икада раније

* Зоран МИЛОШЕВИЋ: Макијавели је у својој књизи „Владалац“ изнео став, данас, нажалост општепримењен од стране западних политичара, да циљ оправдава средство. У то смо се ми Срби уверили у Рачку, Маркалама, Сребреници, а Бога ми, и у Хашком трибуналу. Кршљанин ово одбацује и нуди високоморалну Русију као путоказ у политици. Кршљанин указује на слободарство, чији је корен у православљу, које је такође уграђено у руски код, и по томе смо, Срби и Руси, слични, по томе смо браћа и сестре

* Слободан АНТОНИЋ: Сведоци агресивног, истина не у потпуности отворено војног похода на Исток... Изгледа као да се полако једна моћна машинерија креће на Исток и као да се свету спрема сукоб глобалних размера и глобалних последица. У том смислу, Србија изгледа као нека врста плацдарма, одакле ће се кренути и наставити тај поход, али и као нека врста могуће позадине, коју треба пацификовати, да би се тај поход могао започети и успешно окончати

* „Наша судбина је, очигледно, судбина једног историјског народа. Постоје мали и велики народи у демографском смислу, али постоје и мали и велики народи у историјском смислу. Када говоримо о нама као о малом народу у демографском смислу, не можемо – нагласио је Антонић - да о себи не говоримо као о значајном народу у историјском смислу. Без потцењивања других народа, наравно, али то је просто наша историјска судбина... То је нешто што морамо да имамо на уму и када размишљамо о будућности

___________________________________________________________________________

         У ПРЕПУНОЈ великој сали Руског дома у Београду одржана је трибина под насловом  «ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА», поводом изласка књиге "Србија и Русија – аргументи за нову политику" Владимира Кршљанина, чији су издавачи Центар академске речи, Информатика и Међународна словенска академија из Москве.

         Скуп су на почетку поздравили Михаил Силантјев из Амбасаде Руске Федерације и Славољуб Качаревић, генерални директор компаније «Информатика», која је омогућила издавање ове књиге.

         Са излагањима на трибини су иступили др Зоран Милошевић, др Слободан Антонић, др Душан Пророковић, др Александар Раковић и сам аутор.

         Учесници скупа су истакли судбински значај савезништва и интеграционих процеса, као и духовног јединства Србије и Русије – за обе земље, Европу и свет. Они су такође поздравили специјалну Декларацију поводом 20-годишњице НАТО агресије, коју је тог дана усвојио Савет Федерације – горњи дом руског парламента.

         На самом почетку скупа наступио је руски вокални ансамбл «Роса», који је извео три песме: «Ој при лужку», српску «Сини јарко сунце са Косова» и «Роднаја Сербија».

         Михаил Силантјев је у име руског амбасадора Александра Чепурина поздравио аутора књиге Владимира Кршљанина. Истакао је да се ради о великом интелектуалцу, великом патриоти своје земље, који се много година залаже за развој пријатељских односа између наших народа и који је то добро образложио у својим радовима, сабраним у овој књизи. Он је честитао на изласку књиге „Србија и Русија“ са уверењем да ће допринети учвршћивању наших односа, на добробит наших народа.

         Славољуб Качаревић је истакао да је компанији „Информатика“ било једноставно да одлучи да подржи издавање ове књиге јер се у њој налази прегршт погледа, ставова и чињеница, које теже и ређе добијају место на нашој јавној сцени, а разговор на ове теме, о Србији и Русији и њиховом односу, нам је данас неопходан више него икада раније.

         Др Зоран Милошевић је такође истакао да се књиге о Русији, али озбиљне научне студије, мимо очекивања наше јавности, не појављују често, иако наш народ има изразито позитиван став према Русији као држави и Русима као братском народу.

         Он је приметио да по љубави према Русији уступамо само – Вијетнамцима. Та ситуација је изазов за српску интелектуалну елиту, која се отуђила и од народа, а и од Русије и од Руса, констатовао је он и истакао значај појаве књиге Владимира Кршљанина „Србија и Русија – аргументи за нову политику“, која садржи десетогодишњи рад аутора по овом питању.

         Говорећи о аутору, он је навео да је Владимир Кршљанин српски политичар, дипломата, књижевник – песник и научни радник, публициста, који је и почасни професор Руског државног трговинско-економског универзитета, академик Међународне словенске академије, председник Покрета за Србију, а уз све то, по основном образовању и занимању – астрофизичар.

         Описујући књигу, Милошевић је навео да она садржи око 200 чланака, изјава, интервјуа, говора, других јавних иступања, као и саопштења Покрета за Србију, насталих у периоду од 2008-2018. године. На овај начин, дата је слика битних политичких догађаја у Србији, која сведочи политичку доследност аутора. Ако се сетимо Аристотела, који каже да је политика јавно сведочење етике, онда је Владимир Кршљанин све време сведочио етику у нашој политици и по томе је јединствен – нагласио је Милошевић.

         Он је подсетио на речи самог аутора: „Србија, која се враћа својој историјској и цивилизацијској суштини, мора бити у јединству са Русијом, која се креће истим путем“, које представљају заједнички именитељ већине текстова у овој књизи.

         Милошевић је нагласио да је Кршљанинова књига важна управо због поднаслова – аргумената у којима је он утемељио потребу да Србија води другачију, нову политику, када су у питању односи са Русијом и остатком света.

         Никола Макијавели је у својој књизи „Владалац“ изнео став, данас, нажалост општепримењен од стране западних политичара, да циљ оправдава средство. У то смо се ми Срби уверили у Рачку, Маркалама, Сребреници, а Бога ми, и у Хашком трибуналу. Кршљанин ово одбацује и нуди високоморалну Русију као путоказ у политици, истакао је Зоран Милошевић.

         По њему, Кршљанин указује на слободарство, чији је корен у православљу, које је такође уграђено у руски код, и по томе смо, Срби и Руси, слични, по томе смо браћа и сестре.

         Милошевић, који је и директор Центра академске речи, једног од издавача ове књиге, у закључку свог излагања је рекао: „О свему овоме, и о још неким стварима, промишља аутор, дајући изложеним идејама специфичност своје доследности. Из тих разлога, издавачима овог важног дела, представља част што су имали прилику да допринесу његовом објављивању. Позивам присутне да се читањем књиге Владимира Кршљанина увере у ово што сам рекао.“

         Др Слободан Антонић је на почетку свог излагања истакао да му је част да говори о овој књизи и да говори у Руском дому пред оваквом публиком, о теми за коју мисли да свако од присутних има развијено мишљење.  

         Ова књига, навео је он, представља збирку есеја, аналитичких осврта и саопштења, колеге Владимира Кршљанина и покрета који он предводи. Та збирка, од преко 200 текстова, поређана је неубичајеним редоследом. На почетку су текстови који су писани скорије, 2018. године, а онда како књига одмиче, следе текстови из ранијих година и књига се завршава текстовима из 2008. године.

         По речима Антонића, 2008. година је била важна и прекретна година, у српској, а и у светској политици. У српској, имајући у виду не само проглашење сецесије Косова, него и одређену промену, која се десила након избора 2008, када су такозване суверенистичке странке, које су у својим програмима истицале борбу за очување суверенитета Србије и против сецесије Косова, фактички добиле изборе и кренуле у формирање владе, а онда се, одговарајућим закулисним играма, формирала једна потпуно друга влада, која је променила дотадашњу политику и започела клизање ка признању сецесије Косова.

         О тих десет година говори ова књига, навео је Антонић – и подсећа шта се све ту заправо дешавало. Читалац може да види не само беспућа наше политике, него и беспућа наше економије, друштва, друштвеног и културног живота и све оно што се дешавало до 2018. године.

         Он је указао и на симболику у томе што се књига завршава 2018. године и што је представљамо сада, 2019. године, имајући у виду преломну тачку коју представља 2019. година, када је реч и о Косову, односно о односу Србије према тој својој покрајини, а и када је реч о геополитичким питањима везаним за Балкан, па и за Источну Европу.

         Антонић се позвао и на своју констатацију из поговора књиге, да су Кршљанин и он до 2000. године били „на различитим странама“, и у политичком, па и у аналитичком смислу, што се променило после 2000. године, односно после 5. октобра, када су изневерене многе наде и када је већина у Србији доживела разочарење, иако из различитих разлога.

         По њему, већина демократски и национално оријентисане јавности, интелектуалаца, веома је разочарана оним што се десило после 5. октобра у смислу губљења готово свих елемената суверенитета Србије као државе, пропадања српске економије и клизање Србије у колонијални положај у односу на Брисел, Берлин и Вашингтон. О свему томе пише Владимир Кршљанин у својој књизи, истакао је он, као и о улози дела отуђене елите, коју на самом почетку, у предговору, Кршљанин назива компрадорском елитом.  

         За могуће ослобођење Србије, или еманципацију у односу на колонијални положај, врло је важна улога Русије, и о томе говори колега Кршљанин.

         Србија је мала земља, истакао је Антонић, која се, према ономе како се то у социологији види, налази на периферији светског капиталистичког система, и која је стога предмет експлоатације, и не само експлоатације, него и даљег потчињавања и сиромашења. Она наспрам себе има коалицију великих и моћних, не само земаља, него и структура, које фактички управљају модерним светом. Како да се тако мала земља ослободи, чак и ако успе да се у њеном друштву пробуде снаге, које су за поновно успостављање истинске суверености и истинске народне демократије и самосталности Србије? – упитао се Антонић и навео да постоје два геостратешка погледа на то како се то може десити.

         Један је да се нешто озбиљно промени у центру система. Да би се нека мала земља на периферији ослободила, она то врло тешко може сопственим снагама. Значи, потребно је или да дође до озбиљне промене у некој од земаља „центра“ система или да та мала земља има моћног савезника, који ће јој помоћи да крене путем еманципације и самосталног развоја. Наравно, та друга опција, опција важног, моћног, утицајног савезника, мисли се наравно на Русију, размотрена је у овој књизи.

         Оно што за мене лично, подвукао је Антонић, ту отвара питања која могу да нас забрину, јесте чињеница да смо сведоци једног агресивног, истина не у потпуности отворено војног похода на Исток. Дакле, имамо заоштравање, не само милитаристичке, ратне реторике, него заиста изгледа као да се полако једна моћна машинерија креће на Исток и као да се свету спрема сукоб глобалних размера и глобалних последица.

         У том смислу, Србија изгледа као нека врста плацдарма, одакле ће се кренути и наставити тај поход, али и као нека врста могуће позадине, коју треба пацификовати, да би се тај поход могао започети и успешно окончати. У том смислу постоји нека врста страха, указао је он, шта ће бити и како ће се Србија у том могућем глобалном сукобу поставити и каква ће бити наша судбина.

         Са друге стране, нагласио је Слободан Антонић, наша судбина је, очигледно, судбина једног историјског народа. Постоје мали и велики народи у демографском смислу, али постоје и мали и велики народи у историјском смислу. Када говоримо о нама као о малом народу у демографском смислу, не можемо да о себи не говоримо као о значајном народу у историјском смислу. Без потцењивања других народа, наравно, али то је просто наша историјска судбина – истакао је он.

         Ја често мојим студентима кажем, илустровао је ову тезу Антонић – да могу да направе мисаони оглед (кога препоручује иначе, Вебер) – шта би се десило, како би уопште светска историја изгледала, да нема Срба – да није било Гаврила Принципа, па и 1999. године – да ли би светска историја изгледала исто. Да узмемо рецимо неки други народ. Без икакве увреде, али ево ја наводим за пример, рецимо словачки народ. Да нема тог народа, да ли би светска историја изгледала другачије или би остала иста? Дакле, ту се у потпуности види одређена важност Срба као народа, и то је нешто што морамо да имамо на уму кад размишљамо и о будућности.

         Ова књига је веома инспиративна у смислу да сам читалац њу довршава, закључио је Антонић. Читајући ову књигу, ви заправо долазите до многих тема, које овако или онако познајете, и у вези којих сте подстакнути да размишљате и да их довршите. И зато је ова књига важна. Она можда није, у неком формалном академском смислу савршена монографија, која обрађује одређено питање из свих углова. Али, управо због тога како је конципирана и направљена, она представља велико задовољство и велику инспирацију за читаоца. И ја бих желео на крају да честитам аутору на овако доброј књизи!

         (Факти ће наредних дана објавити излагања на трибини Душана Пророковића, Александра Раковића и Владимира Кршљанина)