„Службени гласник“ издао књигу о куварском умећу великог Леонарда Да Винчија

САМ ЈЕ БИО ВЕГЕТАРИЈАНАЦ, АЛИ ЈЕ ПРАВИО ГОЗБЕ ПОРОДИЦАМА МЕДИЧИ, СФОРЦА...

* Аутор је светски стручњак за зачине и зачињену храну Американац Дејв Девит

* Међу владарима италијанских градова-држава, али и у Француској и целом Медитерану, важио је за ненадмашног мајстора банкета, гозби допуњених забавним програмима, па је био ангажован на дворовима владара Фиренце, Милана, папа у Риму, Француске...

* Да Винчи је веома радо испробавао вође и поврће које су доносили са путовања по азијским земљама и био је један од првих који је заволео пиринач који је стигао у Италију у његово време

________________________________________________________________________

        ИЗДАВАЧКА кућа "Службени гласник" хтела је да се прикључи прошле године глобалном обележавању пола миленијума од смрти дива ране ренесансе Леонарда да Винчија али да то буде на сасвим оригиналан начин и тако је објавила књигу "Да Винчијева кухиња", са поднасловом "Тајанствена историја италијанске кухиње" коју је написао светски стручњак за зачине и зачињену храну Американац Дејв Девит.

        О Да Винчију ( 1452-15199) је написана читава библиотека књига јер он је био један од најсвестранијих умова људскога рода и уз његово име је увек писало да је пре свега био свестрани уметник: сликар, вајар, цртач, архитекта, да је у ликовну уметност унео велик број новина, да је такође био инжењер који је конструисао нова оружја, анатом  који је савршено познавао човеков организам пронаклазач чији су се проналасци односили на разне видове летелица, опреме за рониоце , музичар, математичар и да му нико нико није оспоравао да је највећи, најобразованији, најталентованији човек ренесансе.

        Пре Дејва Девита нико се није досетио да напише књигу о Леонарду као човеку који је пуно допринео унапређењу италијанског умећа кувања и да је стекао славу међу својим пријатељима, а што је важније међу владарима италијанских градова држава али и у Француској и целом Медитерану као ненадмашни мајстор банкета, гозби допуњених забавним програмима што је био један од важних разлога да бива ангажован на дворовима владара Фиренце, Милана, папа у Риму, Француске и да је оставио већи број незавршених слика па и скулптура да би припремио свадбена весеља чланова породица Медичи, Сфорца, Борџија...

        Аутор књиге је на сасвим специфичан начин обележио 500 година од смрти Да Винчија, написавши књигу која није класични кувар, иако се не може писати о историји кулинарства, у овом случају у ренесансној Италији, а да се не наведу неки битни рецепти али то су јела која се припремана у доба док је Да Винчи живео и није случајно да је у његовој  пребогатој библиотеци имао на полици и кувар најпознатијег кувара његове епохе Платина (Бартоломеа Сакиа 1421-1481)

        Платино није крио да је преписао у свој кувар који је дожиевео више десетина издања рецепте из руком писане ас збирке мајстора Мартина (чији датум рођења и смрти није сауван).

         Платино није крио ни да је проучио папирусе Апиција, најчувенијег античког кувара и од свега тога сачинио компилацију која је постала камен темељац онога што се још данас назива `италијанска кухиња`.

        Да Винчи је у својим бележницама, од којих је сачувано само 27 оригиналних, иако их је било стотињак, записивао многе своје мисли и цртеже, али није пропуштао и да запише понеки куварски рецепт који му се свидео иако је био веома скроман у погледу своје личне хране и најрадије је јео вегетаријанску јер је говорио да му је жао животиња да буду убијене због прождрљивости човека.

        Занимљиво је да је Винчи у својим бележницама скицирао и неке справе које су биле потребне куварима, па чак им предлагао и да користе његов нацрт који је био практичнији од већ постојећег. 

        Велики уметник, креатор фантастичних  банкета није крио да му је најомиљеније јело супа минестроне која се битно не разликује од оне која се  и данас спрема под истим именом.

        То је супа са свим врстама поврћа које се може наћи, у којој је већ и парадајз који је тек стигао из централне Америке и није стекао ону популарност коју има данас. Основа супе је пасуљ .

        Да Вичи је веома радо испробавао вође и поврће које су доносили са путовања по азијским земљама и био је један од првих који је заволео пиринач који је стигао у Италију у његово време.

        Такође, као убеђени вегетаријанац - Да Винчи је одмах заволео агруме (наранџе, лимун, мандарине...)  који су стигли из арапских земаља, али је он њиховим соком преливао сосове које је припремао за тестенине које су у Европи биле сиротињска храна а само су у Италији постале јело и за више слојеве друштва.

        Аутор се постарао да на крају књиге сакупи рецепте за јела из доба да Винчија и опише како су припремана пре 500 година а како се припремају данас тако да може да послужи домаћицама као веома оригинална кулинарска литература, али и да се забаве анегдотама из живота великог уметника.

        Вера Кондев