Пророковић: Срби су малобројан народ, али Руси већег пријатеља западно од себе немају

РУСИЈА ЈЕ ШАНСА ЈЕР ЈЕ СРБИМА У ГЕОЕКОНОМСКОМ ПРОЈЕКТУ ЗАПАДА НАМЕЊЕНА УЛОГА ПЕРИФЕРИЈЕ

Владимир Путин у Храму Светог Саве,

уграђује своју `коцкицу` у мозаик

* Ево, боре се Французи у жутим прслуцима, свакодневни су протести и у Немачкој, и докле су стигли? Сами се изборити не могу. Јер, Запад је ушао у декадентну фазу, не само културолошку, него и политичку, у фазу када се систем брани аутократијом и производњом хаоса и анархије, па се чак и велики европски народи, какви су Немци и Французи, неће сами изборити за демократију      

* За део руске јавности, Срби су неки далеки рођаци, који су кроз историју били помало и вероломни и недоследни, а често су кокетирали и са руским непријатељима. За део српске јавности, опет, Русија је далеко, без изграђене балканске стратегије, недовољно присутна и недоречена, а за један део београдских либерала, Русија је и назадна и није узор који треба следити, већ партнер од чијег загрљаја треба бежати

* Кршљанин се води за оном максимом Достојевског, коју изговара Иван Карамазов, „не рађа се вера услед чуда, већ чудо услед вере“. Ако сачувамо веру и моралне вертикале, биће и економског раста и благостања. Кршљанин инсистира на православној парадигми, као јединој могућој за Србе и Русе, што је и основа за окупљање осталих православних народа, у неком савезу или коалицији, као и темељ за покушај зидања неке нове Европе.  Или, у блажој, скомнијој варијанти, то може бити канал за осигуравање сталног утицаја православних народа на Запад

______________________________________________________________________

         ДОКТОР Душан Пророковић се на почетку свог излагања надовезао на констатацију Слободана Антонићева да су он и Влада Кршљанин били на различитим странама.

         Па, професоре, нисте једини за овим столом – признао је Пророковић. Али, то што за истим столом седимо Влада Кршљанин и ја, што је он позвао мене на промоцију ове књиге, а ја се одазвао, ипак говори да демократија у Србији није умрла. Чак шта више – без ослањања на Русију демократије у Европи више не може бити. Без геополитичке равнотеже неће бити никакве демократске расправе.

         Ево, боре се Французи у жутим прслуцима, свакодневни су протести и у Немачкој, и докле су стигли? Сами се изборити не могу. Јер, Запад је ушао у једну декадентну фазу, не само културолошку, него и политичку, у фазу када се систем брани аутократијом и производњом хаоса и анархије, и чак и велики европски народи, какви су Немци и Французи, сами се изборити за демократију неће – констатовао је Пророковић.

         Он је даље приметио  да у нашој интелектуалној јавности, политичкој чаршији, на политичкој сцени, постоје две групе људи – једни који се воде ситним, дневним, шићарџијским интересима, и други, који се воде принципима. Владимир Кршљанин се, рекао је он, у целокупном свом политичком и интелектуалном раду водио принципима, што је само по себи за поштовање, чак и ако се са тим принципима не бих слагао. И рекао бих да је на нашој интелектуалној и политичкој сцени, где је свако корумпиран неким ситним интересом, то постала права реткост. И због тога ми је задовољство и што ме је позвао да говорим о његовој књизи. 

         Главни део излагања Душана Пророковића цитирамо у целини:

         „Својевремено је Јован Цвијић рекао: „Срби су малобројан народ, али већег од Беча до Стамбола нема.“ Апропо тог коментара, поводом ове књиге Владимира Кршљанина ја бих рекао: „Срби су малобројан народ, али Руси тренутно већег пријатеља западно од себе немају.“

         Србија је, изузимајући Белорусију, једина европска земља, која не само да од 2014. године није уводила санкције Русији, него је чак успела за последњих пола деценије да наше односе прошири, а сарадњу утврди. Наравно, и у нашој и у руској јавности, често се могу чути другачији ставови.

         За део руске јавности, Срби су, уз остале јужнословенске народе, неки далеки рођаци, који су кроз историју били помало и вероломни и недоследни, а често су кокетирали и са руским непријатељима, од Аустроугара, преко Француза, до Британаца, тражећи заштиту и заузимајући спољнополитички курс који је био уперен против Москве.

         За део српске јавности, опет, Русија је далеко, без изграђене балканске стратегије, недовољно присутна и недоречена, а за један део београдских либерала, који се данас окупљају око идеје евроатлантизма, Русија је и назадна, она није узор који треба следити, већ партнер од чијег загрљаја треба бежати.

         Оваквих ставова има, зато што у Русији о Србији на овакав начин говоре људи који о нама знају мало, а у Србији о Русији говоре на овакав начин људи, који о Русији не знају ама баш ништа. Зато је ова публикација Владимира Кршљанина и те како важна, јер како је напоменуо професор Зоран Милошевић, оваквих издања је на српском, или српскохрватском говорном подручју, релативно мало.

         Несумњиво, ради се о аутору који Русију одлично познаје, а српско-руске односе у континуитету прати. На једном, или на неколико места у овој његовој књизи, може се препознати и жал аутора због тога што нам је историја у неколиким временима, наменила паралелне колосеке. Унутрашње кризе и крупне дестабилизације наизменично су нас погађале, чинећи тако да се не можемо у пуном обиму и до крајњих граница међусобно испомагати. Ипак, препознаје се да помоћ, колика је могла бити, није изостајала.

         Може ли Србија данас, оваква каква јесте и у околностима у којима се налази, више помоћи Русији? Ја мислим да не може. Или, ако може, да је то за мало. Исто као што Русија није могла спречити НАТО бомбардовање 1999. године, али је зато спречила усвајање срамног споразума из Рамбујеа, тако што амбасадор Борис Мајорски није хтео да стави потпис испод тог документа, и исто као што је помогла усвајању Резолуције 1244 у овом облику.

         Углавном, чак и поред таквих историјских етапа када нисмо могли једни другима да помажемо у пуној мери, ми смо успевали да пријатељске односе одржимо, и да, по проласку криза, те исте односе унапређујемо.

         Србија и Русија, како рекох, шире сарадњу – она је сада формализована и на војном плану, а након последње посете председника Путина, пред нама се отварају сасвим нове перспективе.

         Споменуо сам евроатлантисте. У њиховим анализама Русије, често се пренебрегава чињеница, или се уопште не зна, да у зависности од тога који се параметри посматрају, Русија представља шесту или десету економску силу на свету. Пратећи индексе конкурентности, а који указују на степен технолошке развијености, Русија је у самом светском врху, а у неким научним дисциплинама је прва у свету. То је за нас врло важно, због нашег економског развоја, трансфера технологија и базирања нашег економског и сваког другог система.

         У пројектованом геоекономском пројекту Запада, ми ништа од тога не можемо да добијемо. Нама је намењена улога периферије, која ће свој економски просперитет базирати на „шрафцигер“ економији. Између осталог, и то Владимир Кршљанин на неким местима спомиње, и говори да у савезништву са Русијом ми можемо обезбедити дугорочно и свој економски развој и енергетску безбедност, о чему је доста било речи и од стране других аутора.

         Међутим, овде бих отворио још једну тему које се Кршљанин дотиче, а то је питање вредности. Питање моралних вертикала и фундамената европског, или европских друштава.

         И руски и српски народ су европске нације, делови укупне европске традиције и историје. Данашња Европа, или евроунијатске, евроатлантистичке елите, одричу се те традиције, хришћанске димензије и дела своје историје. Отуда и фундаментална криза Европе, или боље рећи западне цивилизације, са пратећим дестабилизацијама и немирима – од Шпаније, преко Немачке, Француске, до, ево – Велике Британије и Сједињених Држава. Наша мисија, српска и руска, или уопштено – православне цивилизације, јесте да вредности бранимо, а традицију сачувамо.

         Кршљанин се води за оном максимом Достојевског, коју изговара Иван Карамазов, „не рађа се вера услед чуда, већ чудо услед вере“. Ако сачувамо веру и моралне вертикале, биће и економског раста, и инфраструктурног развоја, благостања и социјалног збрињавања.

         Само народи који знају ко су, одакле су, шта бране и по којим правилима живе, могу имати достојанство, непомућену веру и представу о својој улози у свету, што је предуслов сваког развоја. Уместо агресивно наметане неолибералне парадигме, Кршљанин инсистира на православној парадигми, као јединој могућој за Србе и Русе, што је оквир за нашу будућу билатералну комуникацију, али и основа за окупљање осталих православних народа, у неком савезу или коалицији, као и темељ за покушај зидања неке нове Европе.

         Или, у блажој, скомнијој варијанти, то може бити канал за осигуравање сталног утицаја православних народа на Запад.

         Зато, када је ово своје сочињеније насловио „Србија и Русија – аргументи за нову политику“, Кршљанин је у фокус исправно ставио Београд и Москву, анализирајући различите аспекте и предложио нека решења, али истовремено оваквим насловом изоставио да прикаже и како у деловима рада заправо обухвата далеко шире теме, и по географском и по интелектуалном опсегу. За мене је то највећи и најважнији квалитет његових идеја, пошто се српско-руски односи не сагледавају мимо света, а чак се и имплицира шта би наша заједничка улога у новом свету или неком новом светском поретку, могла бити.

         Да се у закључку вратим на почетак, и оне делове српске и руске јавности који вазда траже замерку и Русима и Србима. Има ту, у њиховим ставовима, и злих намера и доста пропаганде, али и методолошких омашки. Наиме, када искључите контекстуалност у својим истраживањима и у свом политичком раду, не можете приметити ништа друго, до проблеме и неспоразуме.

         Ми са Русијом смо увек имали и имаћемо низ отворених питања, која треба разрешавати, од делова наше историјске сарадње, преко економије, до енергетике, али то није разлог да наше односе категоризујемо као лоше у било ком погледу, нити је повод за икакве недоумице. Морамо увек имати у виду контекст међународних односа, међудржавних односа, контекст времена у коме радимо, у ком се боримо и своје односе градимо.

         Имамо заједничке непријатеље – Кршљанин то одлично схвата и зато изводи правилне закључке. И зато, негде код њега провејава: заједно ћемо, као православна цивилизација, обликовати данашњи свет и сутрашњицу међународних односа.“

         (излагање др Душана Пророковића на трибини у Руском дому «Перспективе спрско-руских односа»)