„Опало лишће“ великог Вила Дјуранта пред српским читаоцима
ДАО СВОЈЕ ОДГОВОРЕ НА „СВА ВАЖНА ПИТАЊА – ЈЕДНОСТАВНО, ПОШТЕНО И НЕСАВРШЕНО“
* Одлучио да напише ову књигу јер су га читаоци стално молили да им открије шта мисли о младости, о средњем добу, о старости, о смрти, о души, о нашим боговима, о религији, о једном другачијем другом доласку, о религији и моралу, о моралности, о женама, о сексу, о рату, о Вијетнаму, о политици, о капитализму и комунизму, о уметности, о науци, о образовању, о видовима историје
* Сексу посветио само четири стране. Сматрао је да сексуални инстинкт има моћ над човеком
_______________________________________________________________________
МАЛА али агилна издавачка кућа "Миба" у овим тешким временима штампала је књигу "Опало лишће" за коју је угледни "Вол стрит џорнал" написао да је "право откровење".
Наслов је меланхоличан а аутор је славни амерички филозоф и историчар Вил Дјурант (1885-1981) који је док је на њој радио имао већ више од 90 година.
"Опало лишће“ је откровење, али не само зато што је прави бисер међу Дјурантовим сјајним књигама. Оно је то и у пуном смислу те речи јер је откривено тек 2014. године и то сасвим случајно
За књигу се знало на основу четири реченице које је Дјурант изрекао у интервјуима на телевизији и штампи.
"Пишем књигу под насловом "Опало лишће" у којој истражујем своје мишљење о различитим писцима нашег доба и проблемима времена у ком живимо“ - рекао је Дјурант 1968. године на телевизији.
"Др Дјурант такође планира нешто за сада названо "Опало лишће" и намерава да уз помоћ Ариел (супруга) одговори на сва важна питања: једноставно, поштено и несавршено" - гласио је пишчев одговор новинару "Индепендента"
Вил Дјурант
Дјурант користи свој одмор у Европи да заврши оно што сам описује као малу књигу залуталих мисли о свему. Пише на блоку кад год има слободног времена и намерава да заврши књигу пре него се врати са супругом да прими почасну диплому следећег месеца. "Желим да завршим што пре јер ме воља напушта" рекао је Дјурант "Лос Анђелес тајмсу''
То је било све што се знало о књизи до 2014. године када је његов син са пријатељем и сарадником, Џоном Литлом, нашао гомилу старе хартије на тавану куће која требала да буде продата. Иначе, Дјурант је до смрти 1985, године успео да напише још једну књигу "Хероји историје"
Аутор је објаснио да се одлучио да напише ову књигу јер су га читаоци стално молили да им открије шта мисли о младости, о средњем добу, о старости, о смрти, о души, о нашим боговима, о религији, о једном другачијем другом доласку, о религији и моралу, о моралности, о женама, о сексу, о рату, о Вијетнаму, о политици, о капитализму и комунизму, о уметности, о науци, о образовању, о видовима историје.
Свим овим темама је посветио једно поглавље показујући да га неке теме, као што је образовање, изузетно занимају и има пуно да каже док је сексу посветио само четири стране јер је сматрао да сексуални инстинкт има моћ над човеком.
Занимљиво је да је Дјурант ставио акценат на образовање јер то је за њега битан фактор за срећније друштво јер образован човек не би никада започињао рат, уништавао уметничка дела, никада не би кршио моралне норме а осим тога тако су се стварала у најбољем смислу људска бића.
То поглавље је најкорисније да се прочита јер је корисно и за родитеље који су други стуб друштва према личном мишљењу Дјуранта.
Ево како је закључио Дјурант своју књигу која, према његовом мишљењу није била завршена али је закључак био завршен и гласи:
„Када погледам овај дискурс бојим се да сам сувише нагласио проблеме са којима се суочавамо ми и наша деца, гушење квалитета квантитетом, распад брака, безнадежни гето у сваком граду, криминал на улицама, корупција јавних функција, скептицизам према демократији - како у редовима радикала тако и у редовима реакционара - ерозија наше моралне нити бруталношћу рата.
Али, ово је мрачна реалност која извитоперује емитоване или штампане вести, која покреће наше синове и кћери на револт, а нас да се питамо имамо ли снаге да се суочимо са свим овим акумулираним злом.
Можемо се са њима суочити само одлучним деловањем узајамног разумевања. Ми старији морамо у својим душама наћи стрпљења за своју децу да их са љубављу саслушамо чак и када бесно сипају говоре, да препознамо како је њихово тврдоглаво одбијање да прихвате у законодавним одајама и административним салама. Ови млади имају нешто да кажу што нико други не може рећи а потребно је да буде казано. Можда виталност наше нације зависи од наставка тензије између младости и касног доба, чиме се иновација среће са традицијом а жар експеримента се спаја са самиреношћу искуства".
Вера Кондев
