Нови докази да се Троја налазила на месту данашњег Скадра и да је део српске историје

МИЛУТИН ЈАЋИМОВИЋ: КОСОВО И МЕТОХИЈА У ДАРДАНСКО-ТРОЈАНСКОЈ ЗЕМЉИ

Поглед са Скадарске тврђаве

* Скамандар вировити из Хомеровог спева је Мо­рача – вир Скадарског језера – Бојана, Дрим је Симонет, а Есеп је Зета – у Зелији, са Идске најниже стране (најниже стране Про­клетија)

* С обзиром на наводе Диодора са Сицилије и закључивање Олге Луковић-Пјановић, очигледно је да се и у Илијади говори о предгрчакој - пелазгијској, односно трачкој писмености, која је иста и слична тројанској, односно илирској. А археолошки је доказано да су Бриги (Фриги), Сло­вени, односно Срби, јер 1000 година пре Христа, на Хелму (Балкану) и Малој Азији, нема других Словена (старих Сло­вена, Прасловена) осим Срба (старих Срба, Прасрба, Ра­­ша­на)

* Чињенице доказују да је пре Тро­јан­ског рата, бар 100 година раније, постојало писмо – „пе­лазгијско пис­мо“ – на коме су у 14, 13. и 12. веку пре Христа писали Лин, Та­мир, Орфеј, Пронапид и Хомер, за кога се утврђује да је писао на језику и писму Брига, каснијих Фрига, који су како се показује Прасловени, Срби, Рашани, Раси, Руси

* Ово значи да су и Пелазги и Трачани, такође Пра­словени, Прасрби, а то важи и за Тројанце (Илире) у чијој војсци у Или­онској војни (Тројанском рату) су: Пелазги, Трачани, Дарданци (Сарданци), Пеонци, Пафлагонци (Пе­ла­­гонци), Фриги (Бриги), Ли­кијци, који разумеју пелазгијско писмо и језик. Ради се очигледно о различитим регионалним (покрајинским) називима за исти Рашки (Руски) Сардско-Трачки (Српски) народ на Хелму

* Ако владар Ликије, близу Троје (Скадра) Илиона, зна да прочита и разуме писмо зета Данајца из Арголиде, са Пелопонеза, онда је јасно да се ради о истом, или бар слич­ном језику и писму на целом Хелму (Балкану), дијалектима истог језика у 14. и 13. ве­ку пре Христа.  Овај језик говори у време Тројанског рата Тројанац (Ликијац) Глаук, излажући своје порекло Данајцу Диомеду, који га одлично разуме

* Предгрчким бригијским (фригијским) дија­лектом овог јези­ка говорио је песник Илијаде Хомер, са кога је Илијада и пре­ведена на атички дијалект тек формирајућег старо­грч­ког језика, крајем 6. века пре Христа

_________________________________________________________

       Аутор: Милутин ЈАЋИМОВИЋ

       ДО ПРЕ петнаест година, до појаве књиге Одисејево златно руно Јадрана (Пешић и синови, Београд, 2006) док­торанта Сорбоне др Mилана Ристановића, упо­редног лингвисте и историчара, као и моје књиге Троја – српска престоница Скадар (Пешић и синови, Београд, 2008), наука није успела да лоцира Троју и простор тројан­ског рата, предeле које описује Илијада и Одисеја.

       Хиљаде књига је написано о овом проблему, а да није решен за протекле хиљаде година.

       Стотине милиона и милијарде људи знају за те епове, читају их и уче у школи о њима, а да не знају где је град који се у њима описује, нити предео где се води Тројански рат (Илионска војна) као ни море по коме лута Одисеј.

       Сада када знамо на основу необоривих чиње­ни­ца да је Троја древна илирска (српска) тврђава Скадар, а да је море по коме лута Одисеј са својим саборцима - Јадранско, односно јужни део јад­ранског архипелага испред српске (илирске) обале, можемо лак­ше утврдити језик и писмо Тројанаца.

Милутин Јаћимовић са Олгом Луковић-Пјановић

       Неверним Томама, којих је све мање, додаћу још једну чињеницу која сведочи да сам у праву. Ради се о карти из 1690. године, венецијанског географа, картографа и теолога Вићенца Коронелија на којој је планински венац Проклетије означен називом “Monti Troiani”, а коју сам ја означио као свету тројанску планину Иду.

       При писању књиге нисам знао за атлас Atlante Veneto.

       Венецијанци су пре 330 година знали да је највећи пла­нински венац у Србији, северно од њене историјске пре­стонице, носио на­зив Тројанске планине, чиме се и Србија означава тројанском земљом. На карти се види да се Србија са десне стра­не Мораве до Дунава назива Дарданијом.

       Година издавања: 1690.

       Место издавања: Венеција

       Формат: 48х66 цм.

       Vincenzo Coronelli: „Mare della Dalmatia olim Illiricum“.

       Други лист шестолисне карте „Cоrso di Danubio“ из атласа „Atlante Venеto“.

 Део Коронелијеве карте, на којој су означене

Тројанске Планине (Monti Trojani)      

       Једно је од најмонументалнијих дела италијан­ске ба­рокне картографије. Бакрорез Coronelli, Vincenzo Maria, мле­тачког географа, картографа и теолога (Ra­venna, 16.VIII.1650 – Venecija, 9.XII.1718), утемељи­вача гео­графског друштва Арго­наути. Познато је око 400 његових карата, објављених у Атласу Мле­така (Atlante Veneto, 1691-95) и Оточнику (Insularu atlasa) Mletaka (Isolario dell Atlante Veneto, 1697).

       Израдио је и карту Дубровачке Републике (Stato di Ragusa, 1700). Констру­исао је глобусе који се чувају у многим библиотекама и му­зејима ев­роп­ских метропола. За плодну картограф­ску делатност добио је назив картографа Млетачке Ре­публике.

       Ово је једна од географских мапа „Illiricuma“, на којој је приказана територија садашње Црне Горе, док ос­тале обухватају простор некадашње Југославије. Нацртао их је Coronelli, Ита­лијан из Венеције крајем 17. века на основу старе мапе.

      На америчком телевизијском каналу „Хистори“, године 2013. анализирани су резултати свих досадашњих археолошких истраживања, између осталих и америчких археолога на брду Хисарлик у Малој Азији, где је ископавао Шлиман, уз њихов закључак да на том месту не може бити Хомерова Троја.

       Говорећи о постојању језика и писма на Балкану (Хелму) пре грчког, др Олга Луковић-Пјановић у III тому своје књиге Срби, народ најстарији (ИПА Мирослав, Београд, 1994), цитира Диодора Сицилијског грчког историчара који је живео око Христовог рођења. Био је писац Исто­ријске библиотеке, једне врсте опште историје, у којој има података и о српским земљама античког доба.

       На страни 234. каже: „Тај Диодор Сицилијски тврдио је у својим списима да су најстарије митолошке приче, које се односе на Амазонке, Атланте, Аргонауте, итд., преузете од епских пес­ни­ка, Хомерових савременика, који су писали своје песме на пелаз­гијском језику и уз помоћ старог писма. Као првог песника ко­ји је писао пелазгијским језиком и старим писмом, Диодор је навео Орфеја.

       По њему, Орфеј је дакле, претходио Хомеру и као Хомер је једно време провео у Египту. Но Емил Бирнуф је миш­љења да је Орфеј живео више векова пре Хомера и да је писао на једном језику, по коме се не би дало закључити да се служио и певао језиком Грка, нити да је припадао грчким пре­цима“.

Орфеј

       На страни 235 наставља: „На страни 31. свога Есеја о ведама Емил Бирнуф каже да су Орфејеве химне изгубљене; међутим оне које су писали александријски имитатори, служећи се вероватно ау­тен­тичним остацима Орфејеве поезије, констатује Бир­нуф, биле су повезане, с једне стране с ведама, а с друге стране с нај­старијим балканским традицијама, које носе печат ведског утицаја“.

       На страни 236. додаје: „Да се вратимо Диодору са Сици­лије, који је пошто је устврдио, да се пелазгијским пис­мом служио Орфеј, додао дословно, да је пелазгијским сло­вима писао и Лин, Орфејев учитељ... Преведемо ли реч по реч, ево, шта ћемо наћи у овом готово заветном аманету Диодора са Сицилије:

       „По предању, Лин је, пишући пелаз­гијским словима, оставио причу о делима првог Диониса, као и друге приче. Такође су се служили тим пелазгијским словима Орфеј и Пронапид, Хомеров учитељ“. Лин је био славни трачки музичар и песник. Његови ученици су били Орфеј и Тамир. Традиција каже да изум ритма и мелодије при­па­да његовом стваралачком дару. Линова смрт је била про­слављена од најдавнијих времена жалобним песмама, које су носиле његово име. Тамир је такође Трачанин и песник“...

       На страни 237, за­кључује: „Захваљујући напорима те берлинско-бечке тенденци­оз­не школе, Европа је покопала сва античка учења о Србима и њи­ховој идентичности са Трачанима и Или­ри­ма! Тако се догодило да је све што се зна о та два „мистериозна“ народа, обавијено не­каквим непрозирним и тајанственим велом, иза кога су сва врата позатварана; управо као и о „Пелазгима“.

       Међутим, врло трезвено написане речи Диодора са Сицилије о древном пелазгијском писму не носе печат никакве замагљене тајне, осим можда једино по томе што уз њега спомиње Орфеја и Лина, које су Грци претворили у митска лица.

       Међутим, чиње­ница да он уз Орфеја и Лина ставља и Хомеровог учи­теља, бар је она могла да пробуди пажњу истраживача! Нажалост, остало се на мртвој тачки!“

       „Но није Диодор са Сицилије једини, који је оставио све­дочанство о постојању једне писмености, која није била грчка, али која је претходила Грчкој. Уз то, премда Диодор за писмо каже да је пелазгијско, он га спомиње у вези с трач­ким пес­ни­цима, што значи, да су се Трачани (дакако, по грчкој тер­ми­но­ло­ги­ји) њиме служили.

       Исто то тврди други грчки великан, писац трагедија, Еурипид. А ако су се Трачани служили пелаз­гиј­ским писмом, зар то није сигуран доказ да су они имали исти је­зик као и Пелазги, те да је то писмо одговарало гласовима и гово­ру једних и других?!“

Аутор на Скадарској тврђави

       На страни 243. др Олга Луковић-Пјановић тврди: „А има још једно сведочанство о писму, које је постојало дуго времена, пре него што су се Грци описменили. Насупрот ономе што је оставио Диодор са Сицилије, а што је углавном чак и тзв. хеленистима непознато, овај други документ је и одвећ поз­нат, а о њему се и много писало, па ипак без ика­квих одре­ђених закључака. Будући да се по некаквом чудно уста­нов­љеном за­кону, сматрало да пре Грка као да није било света, преко тог сведочанства професори прелазе сумњичаво, неси­гур­но, готово са страхом и да замисле да би се оно могло одно­сити на писмо и слова. То сведочанство је славно, јер је славан и спев у коме се налази.

       Оно је записано у VI певању Илијаде, стих 168 и 169:

       Антија, Претова жена у Ефири, у Арголиди, желела је да је обљуби Белерофонт:

       „Коме су лепоту дали и милу срчаност бози“.

       Но, храбри и часни Белерофонт се није дао завести, те Антија у жељи за осветом обрати се своме мужу с једном лажју:

       „Умри, краљу о Прете, ил` убиј Белерофонта,

       Који је мене хтео обљубит` ал` нисам се дала!“

На то је Прета обузео бес, али, премда пун гнева, није се усудио „бојећи се у души“, да дигне руку и Белерофонта убије:

       „Већ га у Ликију пошље и жалосне даде му знаке,

       којих је погубних много на сложеној напис`о дасци“.“

       У преводу Илијаде професора Милоша Ђурића, ови стихови гласе:

       „Умри о Прете, или погуби Белерофонта,

       који ме потајно хтеде облежат`, ал` нисам се дала!“

       Тако рече, – а срџба владара освоји кад је то чуо,

       али га не хте погубит`, јер тога се у срцу бој`о,

       но га у Ликију посла, и погубне даде му знаке

       што их на сложеној даски смртоносних нацрта много:

       да их његову тасту предаде нека га смакне.

       Он у Ликију оде с божанском беспрекорном пратњом:

       а кад у ликијску земљу до реке стиже до Ксанта,

       широке Ликије владар љубазно дочека њега.

       Девет га гостио дана и девет му говеда закл`о.

       А кад десета веће ружопрста освану зора,

       тада он упита госта и затражи знаке да види

       што их је носио њему од Прета, његова зета“.

       Шта говоре ови стихови? Потпуно је јасно да Бе­ле­ро­фонт носи писмо од краља Прета за његовог таста, владара Ликије на реци Ксанту (Скамандру) у коме је описан краљев захтев да га његов таст убије. Чак и да се писмо састоји од само две речи – „убиј га“ или чак једне – „убити“, то је ипак писмо и речи су морале бити написане само словима, жалосним или погубним знацима, како каже Илијада.

       Ових знакова је било много, напи­саних (нацртаних) на сложеној дасци, што значи да је писмо много дуже и садржи више речи.

       Како изгледа то писмо?

       Писмо је написано (нацртано) на сложеној дасци, што значи да је у облику књиге, повезано неколико дрвених дашчица на којима је нацртано много слова (много речи).

       Ови стихови никако не могу значити нешто друго. Писмо (књига) има облик Велесове књиге (Велес Књиге) која је млађа за око 2000 година.

       Причу о Белерофонту говори ликијски (тројански) војвода (командант) Глаук, који пред борбу објашњава Дио­меду своје и његово порекло, одговарајући на противниково питање, ко је он када се усуђује да са њим ступи у борбу.

       Диомед схвата да су по прецима пријатељи па одбија да се бори са Глауком и у знак пријатељства и договора, мењају међусобно оружје, при чему Ли­кијац (Тројанац) Глаук даје златно за медено оружје. (Песник му замера такву несмот­реност, наводећи да му је бог за такав поступак одузео памет.)

       Глаук је објаснио да он сам потиче од Белерофонта, кога неименовани владар Ликије, Претов таст ипак није погубио, зато што је он успео да јунаштвом и помоћу Бо­жијом савлада неколико његових смртних замки, па му је видећи да га богови помажу, дао кћер за жену, имање и пола краљевске части.

        Глаук каже да је он унук Беле­рофонтов од сина Хиполоха, а „оклопник Сарпедон подобан богу“ – вођа (коман­дант) Ликијаца у тројанској војсци је његов брат од тетке Лао­медеје, која га је зачела са Дивом (врховним богом).

        Догађај са Белорофонтом збио се два поколења пре Тро­јан­ског рата (Илионске војне) у Ликији на Хелму (Бал­кану), на ре­ци Скамандру (Ксанту), у близини Пријамове (историјске) Троје (Илија), тврђаве града Скадра, односно у долини Мораче и Зете, јер тај простор одређује Илијада као Ликију.

        То нам доказују и сти­­хови Илијаде, који изричито тврде да је Белерофонт отишао у Ликију са божанском бес­прекорном пратњом. Није отпловио из Ар­­голиде у Малу Азију, где би требало да буде Ликија, према Шли­­мановој лажној причи о Троји. Овај детаљ неопозиво дока­зу­је да је Ликија, која се описује у Илијади на Хелму (Балкану). Не­ма ни речи о пловидби до Ликије, већ следећи стих упућује на коп­нени пут до ње:

       „А кад у ликијску земљу до реке стиже до Ксанта“.

       Да је Ликија земља на Ксанту, односно Скамандру, и да су то исте реке у подножју вреловите Иде (колевке звери, како каже песник) свете тројанске планине (Проклетија), недалеко од Или­она, као и Зелија (Зета), сведочи више стихова у Илијади.

       Такође, на више места се одређује место светог Илиона (Троје), на са­став­ку река испод тврђаве.

       Више пута се помиње брод (газ – прелаз) овог рукавца, да би тројанска војска доспела из поља у тврђаву и обрнуто. Битка се води између река које се спајају пред тврђавом, и према описима некад се одвија ближе граду, а некад даље, поред мора у близини данајских бродова, где Тројанци због удаљености од тврђаве морају да заноће.

       Описане су борбе пе­шака и борних кола на великом пољу између тврђаве и мора, где се истовремено бори на десетине хиљада ратника.

       Следећи стихови неопозиво говоре о локацији Троје, Иде и Ликије, која је далека само у односу на Бригију (Брегију) где Хомер пева Илијаду, односно на Атину, где је извршен њен превод и редакција на атички дијалект старогрчког језика.

       Хомеру је Ликија веома позната, јер описује њене житеље и обичаје, па и брачну везу владара са Пелопонеза и владара Ликије.

       У српском језику се про­ширење долине реке назива луком (ликом). Зато се и говори о „широкој Ликији“ у Илијади.

       Скамандар вировити је Мо­рача – вир Скадарског језера – Бојана, Дрим је Симонет, а Есеп је Зета – у Зелији, са Идске најниже стране (најниже стране Про­клетија). Све је описано тачно и сликовито.

 „Који од Зелије беху, од идске најниже стране,

имућни људи што црну Есепову пијаху воду,

те Тројанце син Ликаонов вођаше светли

Пандар, кога је сам Аполон обдарио луком“.

(Илијада – друго певање, стих 824–827)

 „Ликијцем беше Сарпедон вођ и незазорни Глауко

из Ликије далеке, од Ксанта вировите реке“.

(Илијада – крај другог певања)

 „Јер сам помоћник и ја, из далеке стиго сам земље,

далеке Ликије оне на вировитом Ксанту.“

Пут према Дарданским вратима

            (Говори Сарпендон – вођа Ликијаца – Илијада – пето певање, стих 478 и 479)

 „А кад стигну до Троје и двеју тамошњих река,

Онде где Симонет и Скамандар здружују вале,

ту заустави коње белорука богиња Хера“

(Илијада – пето певање, стих 773–775)

 „Тада закључе бози Посидон и с њим Аполон

бедем да сруше, пошто све јаке воде наведу

што се с Идских планина одозго у море лију:

Рес и Хептапор и Карес и Родиј-река и Греник

затим и дивни Есеп, Симонет и још Скамандар,

где су штитови многи од коже говеђе у прах

пали и шлемови многи и полубогови борци“.

(Илијада – дванаесто певање, стих 17–23)

 „И други борци се стараху за њ, те штитове лепе

обле држаху над њим. Другари га рукама потом

 дигну те га из битке изнесу, док не стигну брзим

коњима штоно беху озади за битком и гужвом,

крај њих шарена кола и код њих стајаше возар,

потом Хектора у град одвезу, а стењаше тешко.

А кад већ стигну до брода на оној лепотекој води,

Ксанту вировитом што Див га бесмртни роди,

Хектора из кола метну на земљу и онде га водом

полију, и он дахне и очима погледа небу“.

(Илијада – четрнаесто певање, стих 427–436)

 „Кад напослетку стигну до брода лепотеком Ксанту

реци вировитој што Див је бесмртни роди“.

(Илијада – почетак двадесет првог певања)

„Докле га гоњаше пољем што пшеницом родило беше,

сврнувши поред Скамандра, вировите дубоке реке“.

(Илијада – двадесет прво певање, стих 602–603)

           Поље пшенице описано у Илијади у подножју Илиона (Троје), такође се јавља у опису средњовековног Скадра и око­лине, у народној песми Женидба краља Вукашина, где се каже:

 „А какав је Скадар на Бојани!

Све порасле смокве и маслине

и још они грозни виногради,

кад погледаш стрмо испод града,

ал узрасла пшеница бјелица,

а око ње зелена ливада,

кроз њу тече зелена Бојана,

по њој плива риба свакојака,

кад год хоћеш да је тазе једеш.“

Илирски беде, најкасније трећи век п.н.е.

И двадесет шест векова после Тројанског рата (Илионске војне), за време краља Вукашина Мрњавчевића, Илион – Скадар са околином је прекрасан и са истим пољима пшенице, какве описује Илијада.

 „А кад већ стигну до брода на оној лепотекој води,

Ксанту вировитом што Див га бесмртни роди.“

           (Илијада – двадесет четврто певање – стихови 692-693)

       Ако имамо у виду горње наводе Диодора са Сицилије и закључивање Олге Луковић-Пјановић, очигледно је да је овде реч о пелазгијској, односно трачкој писмености, која је иста и слична тројанској, односно илирској.

       Облик ове писмености и језика је и писмо Фрига (Фрижана) у Малој Азији, који се у Европи, у области планинског венца Пинда, називају Бриги.

       Археолошки је доказано да су Бриги (Фриги), Сло­вени, односно Срби, јер 1000 година пре Христа, на Хелму (Балкану) и Малој Азији, нема других Словена (старих Сло­вена, Прасловена) осим Срба (старих Срба, Прасрба, Ра­­ша­на).

       Амерички археолози на челу са професором уни­верзи­тета у Пенсилванији Родни С. Јангом, још 1950. го­ди­не, почели су истраживања у Гордиону, пре­с­тоници Фрига у Ма­лој Азији.

       У монографији Гордион – водич кроз ископа­ва­ња и музеј у Анкари – фригијски слој је датиран на 1000 година пре Христа, што доказује да Фрига (Грци Бриге називају Фриги), нема у време Тројанског рата (два века раније).

       Из овога се неопозиво закључује да су у Тројанском рату учествовали европски Бриги (Фриги), који се боре на страни Троје у Европи (код Скадра).

       Само би ова чиње­ница била довољна да се Троја лоцира у Европи. Такође, у поменутој монографији се изводи закључак да су Фриги словенски народ.

       То исто тврди и Ан­тоније Амброзић у сво­јој књизи Гордијев чвор језика (Пешић и синови, Бео-град, 2004). Тај српски (словенски) народ, после тро­јан­ског рата, скоро два века после њега, делимично се преселио из предела око Пинда у Европи, у област да­нашње Анкаре, средњовековне Ангоре и око 1000. године пре Христа основао град Гордион и нову фригијску држа­ву.

       Ту је Александар Велики (Македонски) „Лесандар Србља-нин“, како каже Гундулић, расецао Гордијев чвор.

       Наведене чињенице нам доказују да је пре Тро­јан­ског рата, бар 100 година раније, постојало писмо – „пе­лазгијско пис­мо“ – на коме су у 14, 13. и 12. веку пре Христа писали Лин, Та­мир, Орфеј, Пронапид и Хомер, за кога се утврђује да је писао на језику и писму Брига, каснијих Фрига, који су како се показује Прасловени, Срби, Рашани, Раси, Руси.

       Ово значи да су и Пелазги и Трачани, такође Пра­словени, Прасрби, а то важи и за Тројанце (Илире) у чијој војсци у Или­онској војни (Тројанском рату) су: Пелазги, Трачани, Дарданци (Сарданци), Пеонци, Пафлагонци (Пе­ла­­гонци), Фриги (Бриги), Ли­кијци, који разумеју пелазгијско писмо и језик.

Аутор са Салинасом Прајсом

       Ради се очигледно о различитим регионалним (покрајинским) називима за исти Рашки (Руски) Сардско-Трачки (Српски) народ на Хелму.

       Ако владар Ликије, близу Троје (Скадра) Илиона, зна да прочита и разуме писмо зета Данајца из Арголиде, са Пелопонеза, онда је јасно да се ради о истом, или бар слич­ном језику и писму на целом Хелму (Балкану), дијалектима истог језика у 14. и 13. ве­ку пре Христа.

       Овај језик говори у време Тројанског рата Тројанац (Ликијац) Глаук, излажући своје порекло Данајцу Диомеду, који га одлично разуме.

Предгрчким бригијским (фригијским) дија­лектом овог јези­ка говорио је песник Илијаде Хомер, са кога је Илијада и пре­ведена на атички дијалект тек формирајућег старо­грч­ког језика, крајем 6. века пре Христа.

       Фанула Папазоглу на страни 159. Зборника Илири и Албанци, који обухвата предавања пет академика САНУ, од 21.05. до 04.06.1986. године: Милутина Гарашанина, Фану­ле Папазоглу, Владислава Поповића, Симе Ћирковића и Бо­жидара Ферјанчића, и који је објавило историјско одељење САНУ 1988. године, тврди да су илирски краљеви били писмени, што доказују доступни историјски извори. То значи и да су Илири били писмени.

       Готово 1000 година од Тројанског рата потврђује се пис­меност Илира, народа који живи у Троји (Илиону) и око ње. Пи­сало се на дрвеним таблицама које су слагане у свежњеве и тако повезиване у облик књиге.

       Тако трагичар Еурипид, у Алкести, сти­хови 966–969, кроз говор хора каже „... нема лека ни у трач­ким таблицама, на којима је исписана Орфејева реч“... (Олга Луко­вић-Пјановић – III том – Београд, 1994, страна 242).

       Ове књиге су због тога лако уништаване у ратовима, по­жа­­рима и природним катастрофама, као и данас. Поз­нато је ко­лико пута су страдале велике библиотеке античког света, као и у средњем веку. Дрво, папирус и пер­гамент били су материјали писмености кроз векове. Исто важи и за папир, мате­ријал на коме се пишу књиге последњих векова. Циљано униш­тавање биб­лио­тека, као што је учињено са Народном библи­отеком у Београду при­ликом немачког бомбардо­вања 1941., није био редак случај.

       Све ово нам омогућава да схватимо како је и зашто могуће да се протеком времена и дејством непријатеља униш­ти (изгуби) писмо и заборави језик неког народа, уколико није запи­сан на тврдом, теже пропадљивом материјалу, камену, мета­лу или керамици.

       Управо то се догодило са писмом Пелазга, Тро­јанаца, Прасловена, античких Срба. Њега су уништавали каснији владари Хелма (Балкана), Римљани, а такође и Грци у периоду њихове доминације у источном Римском царству.

Са генерал-пуковником Видојем Пантелићем

       Македонски акедемик и др техничких наука Томе Бошевски и Аристотел Тентов, професор на Електротехничком факултету у Скопљу анализирали су текст из Розете у Египту, из II века старе ере, из времена фараона Птоломеја V, на коме су пронашли стотине старосрпских – старомакедонских – словенских речи.

       Остали су само трагови те писмености и језика, на тврдом материјалу, на камену и керамици, трачки натписи на Хелму, за­тим текстови у Малој Азији (Фригији, Карији, Лидији и мало­азијској Ликији).

       Позната нам је такође пис­меност Расена (Тирена – Етрураца), врло слична писмености на Хелму, као и још старији облици „пелазгијског“ писма (Расенице, Србице), под називом Винчанско писмо, старије 3000 година од оног којим је била исписана смртна пресуда Белерофонту.

       Из свега наведеног може се извести врло поуздан за­кљу­чак: постојање писма је документовано у Илијади и оно се према наводу Илијаде може датирати у средину 13. века пре Хри­ста на Хелму. Оно није грчко, већ је писмо (Ј) Аријеваца, Пелазга, Трачана, Брига, Тројанаца (Илира), Дарданаца (Сарданаца), Пео­наца, Пафлагонаца (Пелаго­на­ца), Ликијаца и осталих становника Хелма, на коме је забележена Илијада, на предгрчком језику, који је (ј)ари­јевски, ведски, прасрпски, прасловенски и то је језик Пелазга (Белазга) са дијалектима.

       Дијалектолошке разлике опре­дељују песника Илијаде да каже да савезници града Троје (Дар­данци – Сарданци, Трачани – Рашани, Бриги-Фриги, Пеонци, Пафлагонци-Пелагонци, Ликијци и остали) разним јези­цима збо­ре. Они се међусобно добро разумеју, а такође истим језиком говоре и са нападачима на Илион, Данајцима и Ахејцима (воде се разговори без преводилаца између Глаука и Диомеда, Ахила и Пријама, Хектор се об­раћа ахејској војсци са предлогом да Парид и Менелај изађу на двобој и у многим другим случајевима).

       Илијада доказује да су Ахејци дугокоси и плавооки, да су Ахил и Менелај плавокоси као и Парид, што упућује на закључак да је већина учесника Илионске војне припадала плавокосим белим људима, Пелазгима (Беластима), какав је био и Александар Македонски Велики, њихов потомак.

       Све то упућује на тип Сло­вена, који и воде порекло од Пелазга са Хелма.

       Ово тврди и професор Анатолиј Алексејевич Кљосов, ос­ни­вач Руске академије ДНК-генеалогије, доказујући да је прадо­мовина (Ј) Аријеваца Подунавље и Хелм (Балкан), истовре­мено указујући на доказе да су и ведске химне уобличене и запи­сане на овом простору, у свом раду Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“?

       Одговор даје ДНК генеалогија, објављена на српском језику у часопису „Узданица“ (2010, VII/2, стране 59-86 Педагошког факул­тета у Јагодини).

       Ово је сасвим логично ако се сетимо све­до­чанства Диодора са Сицилије о писму и језику Лина, Орфеја, Тамира, Пронапида и Хомера и онога шта нам је испри­чао сам Хомер описујући судбину Белорофонта и његових пото­мака Глаука и Сарпедона, при чему неопозиво сведочи о пос­то­јању писмености и писменом општењу међу људима који говоре исти језик!

       Исти закључак изводи и Драгољуб Вукићевић Сарап, у књизи О језику и писму античких Срба (Пешић и синови, Београд, 2007).

 

РЕЦЕНЗИЈА МИЛАНА РИСТАНОВИЋА НА ЈАЋИМОВИЋЕВУ КЊИГУ О ЛОКАЦИЈИ ПРИЈАМОВЕ ТРОЈЕ

Хомерово наслеђе је у ћорсокак завео „научни империјализам“

* Многобројни аргументи дају снажну подршку тези Милутина Јаћимовића да је легендарна престоница тројанског краља Пријама стајала вековима и миленијумима управо на месту Скадра. Зато му дајем безрезервну подршку да успешно оконча започети посао и коначно реши велику енигму наше цивилизације        

_________________________________________________

       Локација легендарне Пријамове престонице заокупља пажњу читаве светске науке и научне јавности у вре­мен­ском распону од три хиљаде година, а у наше доба – више, него икада раније.

       Због огромне важности за изу­чавање античког наслеђа, а пре свега и више од свега Хо­ме­рових дела, тај проблем се претворио у праву научну ениг­му, на исти начин као и Хомерове поеме. Успешно решење тога проблема дао би научницима кључ у руке за одгоне­та­ње многих, до сада нерешивих енигми.

       Узрок што је Хомерово наслеђе одведено у ћорсокак треба тражити, пре свега у „научном иперијализму“ како сам ја назвао агресивно вршљање такозване „нордијске нау­ке“ на балканским просторима, а пре свега на источној ја­дран­ској обали.

       Недоучени, а препотентни „нордијски“ ис­тра­жи­вачи су проблем банализовали и одвукли га у области нагађања и враћања далеко и од науке, и од стварности. А, поред Хомерових поема, ту је још горе прошла легендарна престоница тројанског краља Пријама.

       Да је бар нису „тра­жили“ – биле би им захвалне читаве генерације наследника!

       „Нордијска наука“ је Троју прогласила за „луталицу коју место „не држи“, па се „сељака“ по читавој планети!

       Ње­ном заслугом Троја је постала заједничка именица која се пише малим словом!

       Научни проблем ми можемо привести успешном ре­ше­њу, ако утврдимо узајамну повезаност и условљеност узрока и последица које анализом утврђујемо. Стога је умесно питање да ли многобројне хипотезе имају своју уз­рочно-последичну повезаност. А „нордијским истра­жи­ва­чи­ма“ управо то недостаје!

       Готово да је немогуће наћи бар два истраживача који Троју налазе на истом месту! Тако је настала „политројада“, то јест велики број „Троја“ по читавој планети.

       Истини за вољу, ваља истаћи једну навику која се од античких времена сачувала до наших дана. Име неког славног града, наиме, давали су градовима који нису били ни превише славни, ни познати.

       У античко доба, многи мало познати градови носили су имена Троје, Микене, Тебе, Ко­рин­та, и тако даље. На исти начин данас у Америци има пет­нестак Париза и Лондона, бар десетак Рима, Москви, Ати­на и тако даље.

       Конфузија, коју је та навика стварала у античко доба сачувала се до наших дана.

       Поменуту конфузију, по моме уверењу, по први пут је успешно савладао Милутин Јаћимовић.

       Његов поступак има пуно оправдање: он није тражио било коју Троју, него ону једину, праву, престоницу краља Пријама, за разлику од мно­гих истраживача, Јаћимовић не лута: он тачно зна и шта тражи, и где то тражи, а, по свој прилици, тражи на пра­вом месту.

       Ако прихватимо принцип да је добра хипотеза скоро половина успеха, онда можемо закључити да је Јаћимовић управо кренуо од добре хипотезе.

       Данас је скоро постигнут научни консензус да је античка Пријамова прес­тоница морала стајати у географском мозаику источне јадранске обале. Питање је, дакле, где се на Јадрану нала­зи­ла та тачка на коју указује збирна снага егзактних аргумената?

       Пре тридесетак година мексички истраживач Робер­то Салинас Прајс поверовао је да би та тачка морао бити гра­дић Габела у делти Неретве. Његово дело „Хомерова сле­па публика“, заиста је вредан допринос хомерологији, али локацију Троје у Габели не можемо олако прихватити из ви­ше оправданих разлога.

       Са потпуном научном одговорношћу тврдим да Троја није могла бити основана напамет на било коме месту, него баш на неком изузетном локалитету са кога се може контролисати велики поморски и копнени простор.

       Она није могла имати сврхе у некој котлини са ограниченим види­ци­ма, удаљена од пловидбених путева који су водили између копна и архипелага. Она је морала стајати на некој важној стратешкој позицији на Јужном Јадрану, чије су коорди­нате беспрекорно тачно израчунате по тачно одређеним при­родним законитостима, које владају у тачно одређеном природном региону.

       Што се, пак, тиче хипотезе, она мора имати ударну снагу логике: да је то морало бити само тако, и никако дру­кчије.

       У конкретном случају, то значи да је Пријамова Троја морала стајати на тачно одређеној географској локацији – и нигде на другоме месту, него у тачки у којој се пресецају многоструке географске, пловидбене и метеоролошке карак­теристичне линије.

       Феничанска Картагина је приближна копија Прија­мо­ве Тро­је. А као што је Картагина сметала Римљанима, та­ко је и Троја сметала Ахејцима, па ма ко они били.

       Ни једна, ни друга нису рушене због мржње, него због многоструких интереса. Њиховим уклањањем, уклоњене су некакве пре­пре­ке на некаквим путевима од стратешке важности.

       Ова логика може се применити на источној јадранској обали, ни на једну другу тачку осим оне на коју указује Милутин Ја­ћимовић у овоме раду, а то је тачка на којој лежи данашњи Скадар.

       Јаћимовићева теза о локацији Троје у Скадру има не­колико логичних компонената.

       Са те географске позиције, чак и голим оком лако се може контролисати језеро, пла­нина и море. Позиција на којој стоји тај град довољно је близу мора за пловидбу и за све маритимне и трговачке опера­ци­је, како према северу, тако и према југу.

Са Анатолијем Кљосовом (десно)

Водоток, који спаја ту локацију са морем, мирног је тока, повољан за пловидбу и низводно и узводно. У случају агресије он даје више шансе бра­ниоцу, него нападачу.

Поморску агресију бранилац може дочекати на узаном водотоку, на великој удаље­ности од гра­да. Копнене агресије, међутим, нису представљале велику опас­ност по Троју.

       Локација је окружена великим природним богатстви­ма воде и земље, коју је ретко наћи на Јадрану. Толико изо­биље ресурса слатководног порекла нема ниједна географ­ска тачка на источној јадранској обали.

       Географска концен­трација стајаћих и текућих вода јединствена је на читавом Медитерану. Богатство слатководне фауне представља вео­ма редак природни феномен на Медитерану: читав тај амбијент је право царство риба, птица и звериња.

       Скадар и Бојана, са Дримом и притокама, право су цар­ство јегуља, које надмашује чак и „империју јегуља“ на Баћинским језерима. Један амерички биолог тврди да је је­гу­ља довољан доказ где се налазила престоница краља Пријама.

       Локација је окружена великим комплексима изузетно плодне земље, која даје изобиље свих плодова и кон­ти­нен­талног и медитеранског порекла. Троја је располагала свим богатствима која природа може дати неком географ­ском локалитету.

       Бродови који су пловили и са југа, и са севера у доброј намери, имали су идеално склониште од невремена, као и понуду свих намирница које су им биле потребне. Ако је Пријамова Троја стајала на том локалитету, онда је она била власница правог златног рудника: велике солане, која, после много миленијума стоји на истом месту.

       Сви изложени аргументи дају снажну подршку тези аутора, Милутина Јаћимовића да је легендарна престоница тројанског краља Пријама стајала вековима и миленијумима управо на том месту.

 

       То је разлог због кога му дајем безрезервну подршку да успешно оконча започети посао и коначно реши велику енигму наше цивилизације.

 БИОГРАФИЈА АУТОРА

         Милутин М. Јаћимовић рођен је 10. јануара 1962. године, у Горњем Милановцу, Србија.     Основну школу завр­шио у селу Драгољу и Белановици, а средњу економску у Аранђеловцу. За вре­ме школовања постизао је значајне резул­тате из друштве­них наука, а посебно историје, уз ин­тен­зивну друш­твено-политичку ак­тив­­ност.

         Дипломирао на Правном факултету Универзитета „Све­тозар Марковић“ у Крагујевцу 1991. године.

         Ради као инспектор у Министарству за рад и социјална питања у Београду.

         Објавио књигу песама и поема Милутин Јаћимовић: „Сан о срећи“, Пешић и синови, 2010. године. Члан је Удружења књи­жев­ника Србије и Савеза писаца Русије.

         Више од тридесет година се бави изучавањем исто­рије, посебно античке, са тежиштем на хомерско-тројан­ском проблему.

         Интензивно изучава савремену политичку теорију и праксу.

         Објавио је књигу „Троја – српска престоница Скадар“, Пешић и синови, 2008 (I издање), њено допуњено двојезично српско-руско издање Пешић и синови, 2009. и треће издање допуњено сижеом на енглеском код истог издавача исте године.

         Објавио је више чла­нака о локацији античке Троје у Скадру, од 1990. године до данас, у „Комунистичкој искри“, „Новостима“, „Екс­пресу“ и „Гласу Сербоне“, као и о другим отвореним пита­њи­ма историје.

         Био је учесник Словенског конгреса у Москви 2001. го­дине, Свесловенског сабора у Москви 2017. године.

         Био је учес­ник Другог међународног конгреса о предћириловској писме­ности и култури у Сан Петербургу 2009, Трећег конгреса 2010. у Санкт Петербургу, Осмог конгреса Академије ПАНИ у Санкт Пе­тербургу 2011. године, Четвртог међународног конгреса о предћи­ри­ловској писмености и култури 2011. у Москви и Петог и Шестог конгреса 2012. и 2013. у Санкт Петербургу.

         На овим скуповима је саопштио своје научне радови и они су објављени у зборницима. Био је учесник више научних скупова у Србији са саопштеним радовима.

         За откриће Троје изабран за дописног члана Петровске академије наука и умет­ности (ПАНИ) из Санкт Петербурга 2009. године, а на Осмом конгресу Академије ПАНИ у Санкт Петербургу 2011. године изабран је за редовног члана.