„Лујо Давичо“ – ни мање, ни потресније књиге

БИО ЈЕ БАЛЕТСКИ ИГРАЧ, КОРЕОГРАФ, ПЕДАГОГ И ПРОФЕСОР НА МУЗИЧКОЈ АКАДЕМИЈИ У БЕОГРАДУ

* Извршио је 1942-ге атентат на групу окупаторских официра у у ресторану у Никшићу где их је послуживао као келнер јер није хтео да чека да га као Јевреја-антифашисту воде као „јагње за клање“

* Књигу написала историчарка уметности Саша Брајовић чија је мајка као дете у окупираном Никшићу запамтила витког, симпатичног увек озбиљног Давича који је увек имао времена да се дружи за децом

* Једини нешто опширнији текст о Лују Давичу написао је његов пријатељ Владимир Дедијер 1952. обележавајући деценију његове смрти, похваливши га да је „осветлао образ српским Јеврејима“

___________________________________________________________________

         ДА ЛИ знате ко је Лујо Давичо? 

        Питање на које могу да одговоре стручњаци за балет а можда и ђаци прве и најзначајније балетске школе у Београду која носи његово име. 

        Његова личност, живот, а поготово смрт нису били предмет истраживачке пажње те су остали мало познати, а завредио је да уђе у уџбенике историје по више основа: и као балетски играч, кореограф, педагог, професор на Музичкој академији, али пре свега као јунак који није хтео да чека да га као Јевреја, антифашисту воде као " јагње за клање" већ је одабрао да сам - без било какве директиве или партијског задатка, свестан да његов напад, у по бела дана, на италијанске фашисте у ресторану где их је служио као келнер значи смртну пресуду - изврши атентат на групу окупаторских официра у Никшићу и без јаука се препустио џелатима да га ликвидирају.

        Тај пропуст наших историчара да у неким медијима евентуално помену Луја Давича (1908-1942) само у неколико реченица, одлучила је да исправи после више од 60 година историчарка уметности Саша Брајовић којој је мајка као дете у окупираном Никшићу запамтила витког, симпатичног увек озбиљног Луја Давича који је увек имао времена да се дружи за децом.

        У њену дечију меморију се урезало сећање на тог финог човека, његову храброст и јуначку погибију у коју је отишао сам без неког ко би га подржао и тешио . 

        Књигу је објавила издавачка кућа Clio јер је њен власник Зоран Хамовић сигурно знао причу о Лују Давичу и прикључио се онима који су пожелели да се његово име барем овом скромном књигом запамти.

        Саша Брајовицћје охрабрена новом подршком која је савремена историја дала непосредним сећањима као једном аутентичном извору који се не сме одбацити као непоуздани опис неког важног догађаја,одлучила да, као дар својој мајци, прикупи све што је могла наћи о Лују Давичу и београдским сефардима којима је припадао по рођењу.

        Тако је настала мала, али драгоцена књига обогаћена бројним фотографијама и илустрацијама које су удахнуле  живот једном свету и времену који су нестали за сва времена, а у коме је Луј Давичо стигао да покаже свој неоспорни таленат за плес којим, како је рекао, "преко покрета свога тела испољава осећања која је у њему будила музика".

        То је називано " пластична игра", " ритмичка гимнастика по Жаку Далкрозу", а Давичо је похађао и школу Маге Магазиновић "За ритмику и пластику".

        То му је веома одговарало јер је ценио слободу покрета и томе је учио и своје студенте на Музичкој академији где је био професор плеса.

        Често је наступао као солиста на сцени  Народног позоришта где је стекао углед и фанове који су долазили да посматрају

        Давичов плес је био спој покрета и музике на начин који је у то време био изузетно авангардан за конзервативну београдску средину.

        Најтужнија  је Давичова смрт јер нико је није тачно описао већ је остало неколико верзија, једна страшнија од друге.

        Наводно су га, пошто је бомбом убио двојицу Италијана и неколико ранио, они на лицу места ликвидирали. Друга верзија је да је био одведен у тамницу где су га целе ноћи мучили да би га следећег дана стрељали.

        Према једној верзији, био је тако сурово пребијен да није могао ходати нити стајати па су га морали везати за столицу да би га упуцали.

        Сигурно је само једно: да је све то подноси  стоички, ћутећи и није никога пријавио властима.

        Сахрањен је у колективној гробници и тек након рата је уз остале жртве италијанског терора забележено и његово име.

        Једини нешто опширнији текст о Лују Давичу написао је његов пријатељ Владимир Дедијер 1952. обележавајући деценију његове смрти, похваливши га да је "осветлао образ српским Јеврејима".

        Вера Кондев