Књига „Саботер Аушвица“ о страдањима заробљеног Британца Артура Дода

ЊЕГОВО СВЕДОЧЕЊЕ У ЛОНДОНУ ПОЛА ВЕКА НИКОГ НИЈЕ ИНТЕРЕСОВАЛО

* Шокантна, истинита исповест осветљава мучења којима су подвргавани робијаши, разотркива како је функционисала та нацистичка фабрика смрти а Додова исповест је редак пример приповести о тамањењу Јевреја коју је написао један хришћанин

* За разлику од В. Британије, Израел се одужио  Артуру Доду. У парку Хевел Адуламу у Јудејској равници заувек расти дрво које носи име

______________________________________________________________________

        ХОЛОКАУСТ је тема којој су посвећене бројне књиге мемоара, документаристичке прозе, фикције,  али сада је у наше књижаре стигла једна књига - "Саботер Аушвица" у издању "Miba books“ Британца Колина Раштона која завређује пажњу читалаца које занимају страдања у нацистичким концентрационим логорима.

        Вероватно многи не знају да су нацисти у најозлоглашенији концетрациони логор Аушвиц, намењен пре свега "финалном решењу" јеврејског питања што је значило њиховом потпуном уништењу, имали посебан одељак за ратне заробљенике, првенствено Британце који су одлично владали многим занатима и које су користили као бесплатну робовску радну снагу у фабрикама које су биле у непосредној близини Аушвица.

        Међу тим Енглезима био је и млади механичар Артур Дод (1919-20110) заробљен у чувеној бици бици код Тобрука у Северној Африци 1941. И од тада је почела његова заробљеничка одисеја која се ипак завршила његовим повратком у Енглеску.

        Дод је боравио у неколико немачких логора за ратне заробљенике а пошто је у неколико наврата покушао да побегне доспео је у Аушвиц где је провео читаве две последње ратне године.

        Приморан на тежак рад, гладујући и трпећи тешке батине, затваран у самицу у којој није било ни простора ни светла, Артур је био уверен да ће оставити живот у Аушвицу као многи његови саборци који нису могли да издрже патње којима су били изложени упркос свим међународним прописима о третману ратних заробљеника.

     Бес и инат су Доду давали снагу да саботира радове у нацистичким фабрикама а ризиковао је живот да би ублажио патње јеврејских затвореника које су логорске власти изгладњивале и терале да раде најтеже послове да би их на тај начин убиле, и да не морају да их трују скупим отровним гасовима и спаљују у крематоријумима.

        Шокантна, истинита исповест осветљава мучења којима су подвргавани робијаши, разотркива како је функционисала та нацистичка фабрика смрти а Додова исповест је редак пример приповести о тамањењу Јевреја коју је написао један хришћанин.

        Након повратка у завичај Дод није дочекан као херој већ, пошто му је у међувремену мајка преминула и отац се поново оженио,маћеха није желела да га прими у дом његове породице и тако је морао да мукотрпно тражи посао и организује свој цивилни живот.

        Пре него је стигао са осталим малобројним преживелим ратним заробљеницима до савезничке војске ,када је у Аушвицу настао хаос јер су нацисти само тражили начина како да сакрију своја злодела Дод је својој пријтељици Пољакињи Марији обећао да ће своју причу о страдањима робијаша у Аушвицу саопштити целоме свету али се испоставило да то аутентично исповедање није нашло читаоце јер његовим земљацима је било доста рата и нису желели још и да читају о животу и смрти у паклу који се звао Аушвиц

        Требало је да прође пола века па да британска јавност сазна Додову причу  захваљујући једној новинарки која је случајно нашла његову прву књигу "Посматрач у Паклу" и да је понуди режисеру документарних филмова који је успео да наговори Дода да пође с њиме на сва места о којима је причао у својој књизи. Тако су настали документарни филм и ова нова књига у коју је њен аутор, Раштон, поред детаљне, искрене и дубоко осећајне књиге у којој има  и описа бацања мале деце на ватрену ломачу да се не би мучили њиховим тровањем у гасним коморама, укључио и бројне похвале читалаца

       Раштон је додао књизи кратке биографије његових сабораца који су као Дод преживели пакао Аушвица а и текст у коме крииткује британске власти  и њихов однос према ратним заробљеницима јер сматра да је то "најтежи и најболнији део целе ове приче о британским ратним зробљеницима у Аушвицу.

        "У оштром контрасту који је његова родна земља показала према Артуру Доду и његовим сапатницима својим равнодушним ставом, држава Израел је одала Артуру пуно признање јер је ризиковао сопствени живот да би помагао својим јеврејским сапатницима" - написао је Раштон..

        Зато ће у парку Хевел Адуламу у Јудејској равници заувек расти дрво које носи име Артура Дода.

        Вера Кондев