Из књиге Милана Р. Симића „Ниче(му): „Недоказан смо народ - вековима чекамо боље сутра“
„ОСТАВИМО СЕ КРАВА – ЗА СВЕ НАС ЈЕ БОЉЕ ДА КОМШИЈАМА ПОЦРКАЈУ ТЕЛЕВИЗОРИ“
* „Наше границе се повлаче према унутрашњости земље", „Код нас је власт немогуће сменити на изборима. Намештени избори зато и постоје", „Држава је мафији задала задњи, последњи ударац. Приморала је да раде заједно"
* „Добро је што тапкамо у месту. На ивици провалије смо", „Њихов национални програм је увод у нашу националну трагедију", „Продали су светло на крају тунела. Да бисмо имали од чега да живимо у мраку"
____________________________________________________________
У НАШОЈ књижевности је толико афористочара да многи међу њима напишу по који значајан и памтљив афоризам. Писаца филозофема у нашој књижевности је, међутим, толико да су за њихово набрајање много и прсти једне руке.
Одговор је лак и више него једноставан. И писаца је много више него филозофа.
Филозофема није само филозофски фрагмент. Она је нешто куд и камо више и сложеније. Многи су покушали да их пишу. Добро је што је често остала да чами у пишчевој фиоци.
Милан Р. Симић зна шта филозофема треба да буде, спреман је да одбаци рационалисте, јер само они који постоје способни су да остану самосвојни.
Пажљиво промишља шта треба да мисли - способан је да не зна коме није наложено шта да мисли. Не понавља се иако лајтмотивски разматра идеје које га прате, супериорно организује свој текст и једнако је близак хумору и одвојив од филозофа и меланхолије.
Термин кујемо да бисмо писца ових мини филозофских есеја раздвојили од филозофа као твораца често гломазних философских система.
Симићеве филозофеме су изузетак, прави удар, кратке не ретко, своде се на кратке, али изнутра светлуца ефектна поента.
Филозофема и мора бити као попут сева муње, ударца грома, прави удар, мисаона стрела која погађа и рањава не би ли нас навела да се са понуђеним сложимо, не обесхрабримо, оснажимо, духовно окрепимо.
На филозофему се одговара, већ неизговореном филозофемом.
Оне се не могу читати одједном узимају се на кашичицу. После читања филозофема ништа није више као што је било, пре него што смо читању приступили.
Главни јунак Симићевих филозофема је сушто непостојање, он не заборавља да је врстан афористичар и тога се не стиди.
Следи неколико антологијских филозофема: "Ништа нема смисао, Ништа је у самом смислу", "Незајажљива је утроба Смрти"...
Наш писац је мајстор нијансе. Његове дубоке мисли парадоксално су оптимистичне. Док плачемо, плачемо од среће.
Мудрост је по Симићу ослобађање од "непотребног сазнања".
Симић није тај случај. Такву зрелу мудрост Симић ван сваког спора поседује - њен плод су његове филозофеме и афоризми.
Ова књига су филозофеме и афоризми Милана Р. Симића "Ниче(Му).
Ево неколико афоризама: "Недоказан смо народ. Вековима чекамо боље сутра", "Код нас је власт немогуће сменити на изборима. Намештени избори зато и постоје", "Држава је мафији задала задњи, последњи ударац. Приморала је да раде заједно", "Наша садашњост је пљунута будућност", "Ма, оставите се ви крава, за све нас је боље да комшијама поцркају сви телевизори", "Отако је крунског сведока појео мрак, ни остали сведоци не излазе на светло дана", "Поштени избори се спроводе у атмосфери линча", "Не питајте ме за тачане резултате избора, не код нас полиција туче само незадовољан народ - зна их Републичка изборна комисија"...
Ево још: "У овоземаљском рају има места само за политичаре и криминалце", " Код нас политичари не одговарају за криминал. Њихов криминал се води под "шта је било, било је", "Овај сазив Народне скупштине је најбољи доказ да посланици не представљају народ", "Код нас полиција туче само незадовољан народ, криминалце не туче, они су задовољни", "Нема више потребе да глумите опозицију, Публика је напустила салу", "И међу демонстрантима има батинаша - то су полицајци у цивилу".
И још: "Срби су демократији рекли историјско не", "Народ не сме да буде незадовољан. У време диктатуре", "Наше границе се повлаче према унутрашњости земље", "Добро је што тапкамо у месту. На ивици провалије смо", "Њихов национални програм је увод у нашу националну трагедију","Продали су светло на крају тунела. Да бисмо имали од чега да живимо у мраку", "Ми увек имамо одговор на диктатуру. Кад нема масовног протеста има масован одлазак из земље","Будале имају што паметни немају немају. Већину", "У првој Србији продају своје ја у другој бубреге", "Коме се не свиђа наша национална трагедија туку га и хапсе", „Правда је спора без мита", „Тачно је да се код нас умире и од глади, али то је медијска тајна", "Да народ не гладује, глад се код нас не би ни примећивала", "Постоје диктатуре дугог и кратког века. Знате и сами која је код нас", "Ђаволе, закаснио си. Све продане душе купила је власт", "Наши потомци неће да се задужују, они ће само враћати дугове","Нисмо прошли пакао. Остали смо у њему"...
Вера Кондев