„Индиго девојка“ – роман о Американки која је Французе лишила монопола у производњи индига

ЗВАЛА СЕ ЕЛИЗА ЛУКАС (1722-1793), А ЖИВЕЛА ЈЕ У ДРЖАВИ ЈУЖНА КАРОЛИНА  

* Лукас је била девојчица од шеснаест година која је у очево име преузела управу над три породичне плантаже. Она је склопила погодбу са својим робовима да их научи да читају, а они су за узврат са њом поделили тајну производње индиго боје

_______________________________________________________

       „НАЈВЕЋА победа коју можемо да постигнемо јесте да своје страсти долично потчинимо разуму и то је лекција коју ћемо утолико лакше савладати што раније почнемо да је учимо" - мото је који је следила Елиза Лукас, удата Пинкни (1722-1793), која је одиграла значајну улогу у британској колонији на југу савремене САД, у држави Јужна Каролина.

       Америчка књижевница Наташа Бојд одушевила се овом историјском личношћу која је скоро заборављена. Посебно њеним доприносом да се у британском делу колонија на тлу Северне Америке почне интензивно  производити индиго плава боја.

       Она је решила да прикупи историјску грађу о Елизи и напише роман "Индиго девојка" који је ове године преведен на српски језик а објавио га је "Вулкан издаваштво".

       У "Белешци аутора" на крају романа, Бојдова је навела да је присуствовала изложби на којој су учествовали уметници разних домена који у свом стваралаштву користе индиго или су инспирисани њиме. Ту су били бојаџије и сликари, произвођачи тканина и накита, а на отварању изложбе једна дама је  преузела је улогу Елизе Лукас и дочарала њен лик.

       Власник галерије, забележила је Бојдова, разговарао је са једним од потомака Елизе Лукас-Пинкни и подсетио на њену животну причу. Тако сам сазнала, наставила је Бојдова, да је Елиза Лукас била девојчица од шеснаест година која је у очево име преузела управу над три породичне плантаже и она је склопила погодбу са својим робовима да њих научи да читају, а они су за узврат са њом поделили тајну производње индиго боје .

       „Свесна сам да нисам историчарка, али знам да се радило о изузетној младој девојци чији занимљиви живот нисам могла да игноришем" - забележила  је ауторка романа.

       Њена одлука је била да предочи Елизин живот на такав начин да ухвати њен дух и ватреност и оживи сећање на њу.

       „Историјске догађаје сам огрнула велом фикције и тако је настао историјски роман у коме су, осим главне јунакиње још неке аутентичне личности чија имена и поступке забележила је Елиза у писмима која је слала оцу а сачувана су у америчким архивима. Њена писма су објављена и користила сам их с љубазним допуштењем Историјског друштва Јужне Каролине" - поверила се ауторка.

       За читаоце је овај роман прилика, не само да прате како је у осамнаестом веку живела једна млада девојка која је ишла испред свог времена већ и живот на плантажама на југу Америке где су све послове обављали робови.

       Пуно простора у књизи је дато односима између робова и господара, суровостима белих управника имања, побунама робова, животу у првим већим градовима.

       Књижевница је одабрала да наратор у роману буде његова главна личност Елиза Лукас и да њој препусти да "прича" о свом животу од момента када је остала сама са болешљивом мајком и млађом сестром Поли да организује рад на породичним плантажама.

       Од тада пратимо њене напоре да почне узгајати биљку и од ње правити индиго који су до њеног времена правили само Французи и згртали силне паре јер је прављење индига важило у Француској за државну тајну.

       У Елизино време, она је постала не само богата и славна већ је остало забележено да је амерички председник Џорџ Вашингтон био на њеној сахрани и на лични захтев био међу онима који су носили њен ковчег.

        Вера Кондев