Дошло време да сељаци пишу дневник и да га сакривају – испод мотике
ЗАПИСЕ ТОДОРА ТРАЈКОВИЋА СКУПИО БОЈАН ЉУБЕНОВИЋ – У КЊИЗИ „СРБИЈО, БОГ ТИ ПОМОГАО“
Бојан Љубеновић
* „Шта се тебе, Тодоре, тичу власт и опозиција, откад тебе брига за државу? Не знам откад, али сад ме се тичу, све ме се тиче, и не могу више да ћутим и гледам ову пропаст, на дупе бих проговорио да смем али не смем јер ако кренем да причам тешко да ћу да станем“
________________________________________________________________
„ДРАГИ дневниче, oдмах да ти се представим: име ми је Тодор Трајковић, сељак сам из села Милошева, округ шумадијски, отаџбина Србија. Сигурно за мене никад ниси чуо, обичан сам човек да обичнији не могу да будем, ваких ко сам себе у огледалу једва препознам кад се сретнемо. За српски сељак има само два животна доба, или је у снази, или је занемоћао, ја сам фала Богу још добро.
Ожењен сам, имам сина и ћерку, жена ми се зове Добрила, е њу можда и знаш, ко је не би знао, она је јавна личност још док то наука није ни измислила. Кућа ми је yвише цркве, трећи сокак с леве стране, зелена капија везана канапом, иза ње воћњак и давадес` ари плаца. Испод ораха наш кер Зељо и мој отац Гавра, до подне један зева, други дрема, па се од подне промене.
Милошево је село ни велико ни мало, из њега се одлази или на гробље или у град, с тим што се са гробља понеки и врати, а из града ретко ко. Имамо нову цркву и месну заједницу, а стару школу и амбуланту, можда би ваљало да је обрнуто ал за то је потребна друга памет од наше.
До центра води асфалтни пут а одатле прашњави сокаци, ту су Гојкова задруга и Рацина кафана и нов новцијат семафор, а откуд семафор у село, то ћу накнадно да ти испричам.
Некад је био и споменик народном хероју ал пре двадесетак година је изашо из моде и би проглашен за народног издајника, бисту однесоше, остаде само постоље. Тако је и дан-данас .
Луди Лале сврши неку високу школу у Београду за сликање а има дар да прочита човека ко да је књига и чим ме је видео одмах ме пита: Што си ти, Тодоре, тако зајапурен и наоштрен, изгеледаш ко експрес лонац пре него што прокипи?
- И ја ћу ти одмах све признати да само из своје коже не искочим, дојадило ми брате све, и сетва и жетва, и порез, и прирез, и субвенције, и интервенције, и власт, и опозиција, и село, и држава И све! Лале ће на то: „Шта се тебе, Тодоре, тиче власт и опозиција, откад тебе брига за државу?“
- Не знам откад, али сад ме се тичу, све ме се тиче, и не могу више да ћутим и гледам ову пропаст, на дупе бих проговорио да смем али не смем јер ако кренем да причам тешко да ћу да станем. Кад је човеку развезана пертла може да се саплете па да разбије главу, исто и када му се језик развеже може да му се разбије глава“.
Овако почињу дневничке белешке Тодора који је у свој дневник унео 100 прилога а "сакупио" их је Бојан Љубеновић (1972.) у књизи „Србијо, Бог ти помогао“ у издању „Лагуне“.
Љубеновић је по рођењу Београђанин и уређује рубрику ТРН у Вечерњим новостима, а успут пише афоризме, сатиричне приче и књиге за децу.
Објавио је и књигу „Писма из Србије“.
Његове опсервације актуелног живота на српском селу које су неизрециво животне, смешне али у суштини горке, јер како наш јунак Трајковић каже " кад српски сељак почне да мисли то не може на добро да изађе".
Његове исповести у свом дневнику су сликовите, духовите, са смехом и подсмехом сагледава свет и описује људе и догађаје у свом селу што му даје прилику да изрекне многе истине о актуелној Србији у којој мораш да се „учланиш у партију да би добио посао, а деца се не враћају из белога света па села остају без наследника.''
Када на почетку пита пријатељ Трајковића зашто пише дневник, овај му одговара "да је такво време дошло да пишу и неписмени а папир трпи све па ће и мене само ћу да се пазим да то што пишем нико не нађе, јер оно што је написано оће због тога глава да лети“ - закључује Тодор и одлучује да га сакрије под мотику јер "у Србији нико више мотику не узима у руке и ту ми је дневник најсигурнији.На добро да изађе".
Вера Кондев
