„Архипелаг“ објавио књигу „О телу душе“ руске књижевнице Људмиле Улицке

ЊЕНА ДЕЛА ПРЕВЕДЕНА СУ НА ВИШЕ ОД 20 ЈЕЗИКА, А ПОДОБИЈАЛА ЈЕ МНОШТВО РУСКИХ И СТРАНИХ НАГРАДА

* Није рано започела литерарну каријеру јер је завршила биологију на Московском државном универзитету (1968) и једно време је радила као научник у Институту за генетику у Москви, али је остала без посла јер је на својој писаћој машини прекуцавала забрањени роман

*  Уместо поговора, на писала је: „О телу ми знамо много више него о души. Нико није у стању да нацрта атлас душе. Ми понекад успевамо да уловимо само њено погранично пространство. Тамо, на тој граници, у мери у којој смо јој се приближили, настају такве вибрације, указују се тако истанчани детаљи о којима је готово немогуће и говорити на нашем прелепом, али ограниченом језику. То пространство привлачи – и то што дуже живиш, утолико снажније...“

*  Уредник књиге Гојко БОЖОВИЋ: У другом делу књиге  Улицка се приближава најдубљој граници – граници живота, тачније физичког постојања наших тела. Постоји ли линија која дели живот и смрт? Или је смрт последња граница живота? Да ли постоји нешто мимо нашег физичког постојања?

_______________________________________________________________

          ПРАВИ књигољупци који, евентуално , знају још и руски, сигурно знају ко је Људмила Улицка (1943), а вероватно су и прочитали неку од њених књига  које су преведене на српски језик.

       Улицка је данас један од водећих светских писаца а светски славу стекла је причама и романима који су преведени на више од двадесет језика.

       Она није рано започела литерарну каријеру јер је завршила биологију на Московском државном универзитету (1968) и једно време је радила као научник у Институту за генетику у Москви, али је остала без посла јер је на својој писаћој машини прекуцавала забрањени роман на почетку књижевне каријере, а писала је драме и сценарије за позориште, радио и телевизију.

       Свој први роман "Соњечка"објавила је 1994. и од тада је у просеку сваке године објављивала једну књигу било да се радило о романима, причама и есејима.

       Дужу паузу је направила 2015. године да би збирку нових прича насловљену "О телу душе" објавила 2020.

       Ову фасцинанту колекцију прича, коју сам у неколико наврата, управо током ове године, која се ближи крају, прочитала више пута а штампао ју је "Архипелаг", издавач чија је заслуга да сам већ раније прочитала њена дела. Њена три романа :"Случај Кукоцки", "Зелени шатор"и "Јаковљеве лествице" , као и књигу аутобиографских прича и есеја "Свето сунце" објављену такође 2020.

       Лепота приповедања Улицке није промакла жиријима многих награда и до сада је покупила читаву прегршт награда у Русији, где и сада живи, и у свету.

       Међу наградама, вредних помена, вреди навести међународна признања као што СУ "Ман Букер", кинеска Национална награда, италијанска "Гринцан Кавур", Велика награда Будимпеште, "Симон Бовоар", Аустријска државна награда за  књижевност...

       Њени сународници су је, такође, засули највећим руским литерарним наградама.

       Књига "О телу душе" доноси у два циклуса чудесно приповедање о љубави и сумњи, о животу и страху, о пролазности и смрти, а најпре о пријатељству и, у оквиру пријатељства, о пријатељицама које испуњавају странице ове књиге несвакидашњом енергијом и искуством, виталношћу и добротом.

Људмила Улицка

       На почетку оба циклуса, као нека врста увода у токове приповедања у њима, налази се по једна наративна песма Људмиле Улицке.

       Те песме су у функцији страсног и исповедног сажимања животних искустава – каже Гојко Божовић, главни уредник Архипелага.

       Божовић посебно наглашава једноставност у приповедању Улицке и њено умеће да у обичној свакодневици пронађе основне елементе модерне људске егзистенције.

       Према речима уредника ове дивне збирке прича, Гојка Божовића "Улицка приповеда о основним искуствима живота: љубави и смрти, болести и чуду живота, самоћи и блискости.

       Жене су у главним улогама у практично свим причама.

       У овој књизи њене јунакиње, у просветљујућим искуствима свог живота сведоче о тренуцима када се живот мења или када, суочене с пролазношћу, сабирају и оживљавају све оно што им је донео живот.

       Улицка приповеда, истакао је Божовић,  једноставно, али у тој једноставно буди најизразитије елементе живота и мишљења, снажне емоције и страсну заинтересованост за судбину света који нам представља.

       "Уместо предговора Божовић цитира ауторку да "О телу ми знамо много више него о души. Нико није у стању да нацрта атлас душе. Ми понекад успевамо да уловимо само њено погранично пространство. Тамо, на тој граници, у мери у којој смо јој се приближили, настају такве вибрације, указују се тако истанчани детаљи о којима је готово немогуће и говорити на нашем прелепом, али ограниченом језику. То пространство привлачи – и то што дуже живиш, утолико снажније...“

       Руска књижевна критика означава нове приче Људмиле Улицке као „граничне“ кратке приче.

       "У свим културама и религијама сам концепт границе, границе, неке врсте ограничења својствен је нечијој свести и животном искуству. Током целог живота људи се непрестано суочавају са више ограничења, унутрашњим или спољашњим, стварним или измишљеним. Ове границе се могу „проширити“, „избрисати“, „прећи“, „поштовати“, неке од њих себи постављамо, а друге нам постављају државе, друштва или традиције“.

       О филозофском и хуманистичком тумачењу овог концепта "руска књижевна критика као кључни мотив приповедака Људмиле Улицке у књизи "О телу душе" издваја љубав, као „можда једини начин да се избришу било какве границе међу људима“.

       Јунаци ових прича опорављају властиту душу и тако задобијају снагу неопходну за живот уз помоћ љубави која се показује у различитим облицима. Некада је то физичка љубав, други пут мајчинска љубав, трећи пут позна љубав, понекад неочекивана љубав, али исто тако и облици љубави као што су обожавање, оданост, симпатија или пак наклоност.

       У другом делу књиге, закључује њен уредник, " Улицка се приближава најдубљој граници – граници живота, тачније физичког постојања наших тела.

        Постоји ли линија која дели живот и смрт? Или је смрт последња граница живота? Да ли постоји нешто мимо нашег физичког постојања?

       Јунакиње и јунаци у причама Људмиле Улицке суочавју се с кључним тренуцима властитог живота, када су физичко и метафизичко готово нераздвојни.

         Вера Кондев