Атос одабрала - Богородица

Света Гора Атонска - аутономна монашка држава

Пише: Милослав Рајковић

 

о  Неретко срећемо и назив Богородичин врт или перивој Пресвете Богородице. То је израз старог светогорског предања „о посвећењу Атоса“ и пореклу његовог монаштва

о Службе на грчком, црквенословенском и румунском

о Биолози Свету Гору називају „ботаничким вртом Медитерана“

 

 

         СВЕТА Гора Атонска је аутономна монашка држава (заједница), центар православног монаштва, на истоименом од три прстолика полуострва с којима велико полуострво Халкидика у Македонији урања у воде Егејског мора.

         Oд Првог балканског рата, новембра 1912, под неотуђивим суверенитетом грчке државе међународно признатим Лозанским уговором 1923. Чине је двадесет општежитељних, самовласних и самоуправних манастира и њихове подручне установе (скитови, келије, колибе, молчалнице и станишта), хрисовуљом Андроника II Палелога од 1312. године канонски и духовно подређених јурисдикцији Цариградске патријаршије.

         Главно административно средиште je – Кареја, гр. Καρυές, Karyes, рус. Карье́, Карье́с или Каре́я. Службени језик – грчки.

         У црквама се служи на грчком, црквенословенском и румунском.

         Према последњем попису, из 2001, имала је 2.262 становника, монаха (више од 1500) и лаика. Настањивање неправославних је забрањено.

 

         СВИ ГРЧКИ ДРЖАВЉАНИ

         Сви светогорски монаси су, без обзира на националност и земљу порекла, (и) грчки држављани. У литератури се називају, а и сами себе тако зову Αθωνίτης, Атонци, Атонити или Αγιορείτης, Агиорити (Светогорци). Новац – евро.

         Назив Света Гора (грч. Άγιο Όρος , Ágio Óros/Άγιον Όρος, Agion Oros/Hagion Oros), [рус. Свята́я Гора́ Афо́н,  буг. Атон или Света гора,  рум. Muntele Athos, итал. Monte Athos, нем. Der Heilige Berg Athos, енгл. The Mount Athos (The Holy Mountain), фр. Le Mont Athos (La Montagne Sainte),  груз. აიონ-ოროსი ,  хебр.  אתוס  הר] званично датира из средине XI века, после два столећа од историјски посведочених првих монаха и светих људи на полуострву, које су стари Грци (Хомер, Хреодот, Тукидид, Есхил, Софокле, Аполоније са Родоса) називали Акти (Ακτή, понекад Akté и Aktе, обала) а сам планински масив Атос.

         Име Атос, извесно прехеленска реч, у вези је с гигантомахијом, борбом трачких дивова са олимпским боговима. Митска прича каже да је див Атос бацио на Посејдона, бога мора, који је у том рату предводио Олимпљане, огромну стену, која га није погодила већ пала на место где се данас уздиже истоимена планина.

         Према другој варијанти исте приче, Посејдон је био тај који је каменом на истом месту згњечио трачког гиганта. У трећој име планине везује се за Посејдоновог сина Атоса. Било како, њен назив је временом проширен на читаво полуострво, потиснувши из употребе име Акти, и задржао се до данас, упоредо са хришћанским Света Гора. Или стопио у један - Света Гора Атонска.             

         Неретко срећемо и назив Богородичин врт или перивој Пресвете Богородице. То је израз старог светогорског предања „о посвећењу Атоса“ и пореклу његовог монаштва. По вазнесењу Христовом, вели предање, Богородица крене са јеванђелистом Јованом из Свете земље на Кипар, у посету васкрслом Лазару из Витиније, где је овај био епископ. Страшна бура одведе њен брод на другу страну, чак до обала Атоса, где је данас пристаниште манастира Ивирон, а у то време се налазило паганско светилиште Аполоново. Угледавши чаробан предео, Богородица је застала за тренутак и дивећи се лепоти природе затражила од сина да јој дарује читаву планину.

         Тада је чула поруку с неба: Ἔστω ὁ τόπος οὖτος κλῆρος σός καί περιβόλαιον σόν καί παράδεισος, ἔτι δέ καί λιμήν σωτήριος τῶν θελόντων σωθῆναι"  (Ово место биће твој удео и твој перивој и врт, и место спасења онима који хоће да се спасу). Отуда је читава Света Гора и под сувереном заштитом Богородице.

 

         АТОС – 2033 МЕТРА

 

         Атонско полуострво се простире југоисточно од некадашњег Ксерксовог канала код места Неа Рода, којим је овај персијски цар у походу на Атину 481. године пре н. е. превео своје ратне бродове и избегао замке ћудљивог мора иза најјужнијег рта Акратос. Дуго је приближно 57 а широко седам до десет километара и захвата површину од 389 квадратних километара. У литeратури наилазимо и на другачије податке (Ангелопулос – 322, Кадас – 360, Интернет сајтови – 335, 637 квадратних километара).

 

         Највиши врх Атос - 2,033 метара (6,670 фита). Природну границу Свете Горе према копну чини планина Мегала вигла (Велика стража, 510 м), која се поклапа с данашњом границом монашке заједнице, од хиландарског метоха Кумице (Комитиса) у Јерисоском заливу, до остатака светилишта на западној обали за које грчки археолози веле да је стари манастир Зиг, око сат хода јужно од Урануполиса.

 

         У првим столећима она је била ближа Јерисосу, где се налазио манастир Јована Колова. Посматрано с највишег врха, полуострво се од Велике вигле пружа у Егеј попут издуженог шумовитог планинског гребена, с мноштвом горских огранака од којих је сваки виши од претходног, који се спуштају у море, одсечније на западној а знатно блаже на источној страни, која има више извора и обрадиве земље и на којој су четири од пет великих манастира.

 

         ПРОЛЕЋА НАЈПРИЈАТНИЈА 

         Разуђену обалу одликују пенушаво море и многобројни заливи, мале увале и ртови, које у зимским месецима запљускује разорна бура а дубина воде отежава пристајање бродова.

Света Гора има повољну климу: пролеће је најпријатније годишње доба, лета су жарка и сува, са темепературама преко 40 степени Целзијусових, док јесен мами пастелним колоритом и благим михољским сунцем и нагло прелази у зиму која доноси магле, кишу и снег (на северним литицама Атоса може се задржати и до краја априла). Влажност је већа у северним крајевима, у Хиландару нпр., па смета монасима с дисајним тегобама.

 

         Биолози Свету Гору називају „ботаничким вртом Медитерана“. Она је „прибежиште и пристаниште спасења многих ретких реликтних и ендемичних биљака чији су дом питоме плаже и сурове литице изнад мора, кањони и клисуре, густа шума и макија и горостасна кречњачка купа Атоса“ (В. Стевановић, Света Гора – ботанички врт Медитерана, 1994). Овде се на једном месту може видети „бурна историја флоре и вегетације“ за последњих 600.000 година, од терцијера до данас.

 

         НЕСТРПЉИВИ АНГЛИКАНАЦ

 

         Славни Чех Сава Хиландарац дао је изванредан научни допринос, не само истраживању хиландарске културне баштине, него и изучавању биљног света на Светој Гори. Његов хербар се и данас чува и као реликвија и као „једина флористичка грађа“ са Свете Горе у оквиру богатог балканског хербаријума у Институту за ботанику и Ботаничкој башти Биолошког факултета Универзитета у Београду. Свој чланак о светогорском биљу штампао је у чешком научном часопису “Vesmir“ 1894.

Професор ботанике на Оксфорду Џон Сибторп (Sibthorpe), посетио је Гору Атонску у два маха крајем XVIII века.

 

         Прилазећи једрењаком Светој Гори, овај англиканац је био нестрпљив да се искрца, – али не зато што је хитао да види манастире, него зато што је са брода угледао мноштво биљних врста на обали.

 

         Лепота природе и архитектуре монашких станишта од Свете Горе „творе један од најлепших пејзажа на свету“.

 

         КСЕРКСОВ КАНАЛ

         Историјске науке располажу оскудним знањем о животу на Гори у претхришћанском раздобљу. Прича о борби трачких гиганата са олимпским боговима баца тек пламичак светла на далеко митско доба. У историји се појављује тек са грчко-персијским ратовима, после неуспелог покушаја персијског војсковође Мардонија да са флотом оплови полуострво 492. год. пре н. е.

         Припремајући сопствени поход, Ксеркс је десет година касније наредио да се преко земљоуза на почетку полуострва прокопа канал, о чему пишу Херодот и Тукидид. Трагови канала се и данас виде а име Провлака (словенски „Превлака“) чува спомен на тај догађај. Херодот (Историја, VII: 22) и географ Страбон (Географија, VII:33:1) обавештавају нас да је полуострво било насељено знатно раније. Оно је 348. године постало део државе Филипа Македонског.

         Из тог периода се сачувала анегдота по којој је архитект Стасикрат или Деинократ предложио Филиповом сину Александру да читав масив Атоса претвори у његов лик. Александар Велики није подлегао овој врсти сујете и наредио је да се планина остави на миру.

         ПЕТ ГРАДОВА

         Антички писци набрајају пет градова у овом крају: Дион, Тисос, Клеоне (калсичним изговором Клеонаи), Акротон (Акротои), Олофикс, а Псеудо-Скилакс помиње и Харадриу. Град Сани се налазио код Провлаке (грч. проавлакс = јарак ) и његово постојање је једино историјски потврђено.

         Становништво Атонског полуострва је према Тукидиду говорило трачким (као матерњим) и грчким, језиком досељеника. Године 168. пре н. е. оно је, заједно са читавом Македонијом, потпало под власт Римљана, а у четвртом веку нове ере нашало се у границама Византијског царства. Тада су Атонци коначно примило хришћанство, али су их гусарски напади Арабљана у осмом веку приморали да се одселе. Читав крај је опустео као да на њему никада није било људи.