...Због Донбаса бих у Украјину - у „туристичку шетњу“ - послао и Прву тенковску армију...

ПОЗНАТИ МОСКОВСКИ НОВИНАР ОТКРИО ЗБОГ ЧЕГА ОН НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ПРЕДСЕДНИК РУСИЈЕ

• Поставио бих Кијеву ултиматум да одмах престане да разара Доњецк. У супротном бих, поред осталог, десетак државних здања у Кијеву „помножио са нулом“
• Саму Украјину - ту политичку наказу - претворио бих у крњетак стиснут између Русије, Пољске и Белорусије...
• Треба ли ипак предност дати геополитичкој партији прорачунатој до последњег потеза, са победом која ствара нову реалност и нову будућност за стотине милиона људи?
• Шта је исправно? Не знам! Зато ја и не могу да будем председник Русије...

Пише: Владислав ШУРИГИН

        УКРАЈИНЦИ стално гранатирају мирни град од милион становника, а ја бих за нацистима поставио ултиматум: да у року од једног дана повуку трупе и престану са гранатирањима.

        Ако не би тако поступили - подигао бих у ваздух авијацију и наредио ударе по системима ПВО, затим би им разорио систем управљања јединицама, потом и - сурово и са посебним цинизмом - уништавао артиљерију. Још бих „помножио са нулом“ десетак државних здања у Кијеву и послао Прву тенковску армију и још копнене армије на туристичко путовање по украјинским степама.

        Претворио бих Украјину - ту политичку наказу - у крњетак стиснут између Русије, Пољске и Белорусије...

        Ево, због овога ја никада нећу бити председник Русије!

        А Порошенко је био кренуо на све или ништа, настојећи да по сваку цену испровоцира Доњецку и Луганску Републику да крену у напад. Да би могао да Русију окриви за пропаст „Минска-2“, да преговарачки сто залије крвљу, да Трампа и Путина окрене једног против другог - пре него што стигну да један друго процене и виде у чему би могла да буде равнотежа интереса.

        Порошенка напред гура очајање... Његова економија јури у провалију.

        Само рат и улога „жртве агресије“ могу да му обезбеде опстанак.

        На то га подстиче Меркелова која не жели да „легне“ под Трампа и да призна његову доминацију над Европом коју је компоновала.

        За Донбас би офанзива била улазак у унапред постављену замку.

Владислав Шуригин

        Види Бог због чега ја не бих могао да се обуздам. Заиста је претешко гледати у очи намучене деце и стараца Донбаса препуне бола.

        Требало би имати нерве Титана, расхлађене до апсолутне нуле, да би се то издржавало и да се не откачиш... Да у грлу угушиш команду „Напред!“

        Само су донбаски артиљерци срећни људи: они у мртвачки сандук „Украјине“ забијају своје ексере калибра „осамдесет два“, „сто двадесет пет“ и „сто педесет два“.

        Пали! Пали!

        Не треба сумњати: они имају довољно пројектила да и даље узвраћају...

        Сваки задобијени дан прецртава месец власти украјинских нациста који у овој игри губе све што су у њу уложили. Само, сваки дан доноси нове смрти људи које убијају и у њиховим креветима и у колевкама, на трговима и у болницама, у аутомобилима и док стоје у редовима.

        Дивни млади људи умиру, али не дају ни метар својих позиција.

        Шта треба да има превагу?

        Свети, праведни гнев и право да се казне злочинци, да се помешају са земљом, да се натерају да је немоћно једу у смртним мукама?

        Или геополитичка партија прорачуната до последњег потеза, са победом која ствара нову реалност и нову будућност за стотине милиона људи?

        Само, не за оне који ће погинути наредне ноћи...

        Шта је исправно?

        Не знам!

        Зато ја и не могу да будем председник Русије...