Вук од два метра у јагњећој кожи
Партија "Права ствар" - решење либералног питања у Русији или наивност према земљи привременог боравка?
- Веома смо брзо добили алтернативу, десни либерално-западњачки пројекат, идеологију наводно опозициону
- Михаил Прохоров је купио безвредан бренд и врши његов ребрендинг ангажујући за те сврхе финансијске ресурсе. Та партија изгледа као приватна својина Прохорова, у којој је он природно, цар, Бог и војни старешина
Пише: Михаил Леонтјев 
ДОСАД невиђена политичка сила појавила се на хоризонту. Не баш сасвим нова, али са очигледним обележјима евроремонта.
Михаил Прохоров је постао лидер партије «Права ствар» и та ствар је одмах заиграла на новим маргинама... Смешно је, управо то, што се ради о чистом политтехнолошком лицемерју.
Претходни пројекат, партија «Праведна Русија», требало је да апсорбује и распарча лево бирачко тело и отме га од комуниста. Партија власти (или све око тога) прави се да је опозиција. Идеја је била потпуно рационална и прилично добро реализована. Гора није родила малог миша, већ потпуно здравог виталног штакора због кога је, вероватно, постала жртва.
После смртоносног чишћења Миронова, веома смо брзо добили алтернативу, десни либерално-западњачки пројекат, идеологију наводно опозициону, међутим партију која за себе отворено и дрско каже да је партија власти. Обратите пажњу, не обичну партију власти, већ управо реалну успешну партију, са аудијенцијом код председника.
| «Не желим ништа рђаво да кажем о Михаилу Прохорову, али као да су специјално бирали нови лик електоралног лидера: седамнаест милијарди, стечених напорним радом у Куршевелу» |
Ту, на крају крајева, постоји један проблем: које бирачко тело та конструкција треба да апсорбује и од кога. Од Немцова и Каспарова? Тамо заправо нема никаквог бирачког тела, тамо се налазе само истакнуте индивидуе које пружају интелектуалне услуге за извоз. У ствари, људи који су неко време живели у овој земљи, могу да примете да деснијег бирачког тела од «Јединствене Русије» нема.
Вероватно ће лова и административни ресурси заменити бирачко тело. Партија се гради као бизнис пројекат: Михаил Прохоров је купио безвредан бренд и врши његов ребрендинг ангажујући за те сврхе финансијске ресурсе. Та партија изгледа као приватна својина Прохорова, у којој је он природно, цар, Бог и војни старешина, што узгред, изазива неумесно одушевљење искусних демократа које су уморни од унутар партијског плурализма.
Међутим, демократске навике се не могу искоренити, они ипак желе мало бирачког тела.
Пошто је Михаил Прохоров познат по својој дарвиновској социјалној оријантацији, на конгресу је, због социјалне немаштине, изигравао великог душебрижника. Вук од два метра у јагњећој кожи.
| «Ми наравно не желимо револуцију? Са аспекта права, морала и правде нема ништа гнуснијег у савременој Русији. Или можда желимо револуцију?» |
Не желим ништа рђаво да кажем о Михаилу Прохорову, али као да су специјално бирали нови лик електоралног лидера: седамнаест милијарди, стечених напорним радом у Куршевелу (привођен пре три године због сводништва у том познатом француском одмаралишту, прим. прев.) – «Норникел»... Ми, наравно, нећемо сумњати у хипотекарне аукције, чак и у случају ЈУКОС-а нисмо сумњали, јер је то у ствари, база постојећег друштвеног уређења. Ми наравно не желимо револуцију? Са аспекта права, морала и правде нема ништа гнуснијег у савременој Русији. Или можда желимо револуцију?
|
„Моћна иницијатива за децентрализацију подсећа на познато премештање кревета у борделу. Друга је ствар што за либерале западњаке задатак преживљавања «ове земље» није приоритет» |
Читав пројекат ребрендинга «Праве ствари» заснован је на масовној амнезији, што је веома добар начин да се ниво те амнезије измери у нашем народу. Има основа да сматрамо да су рачунице преувеличане, за десет година није дошло до смене генерација. Ништа ново, из старог репертоара деведесетих, што је срцу мило, ови људи нам не могу предложити.
Моћна иницијатива за децентрализацију подсећа на познато премештање кревета у борделу. Револуционарни план продорне, оствариве модернизације са ослонцем на снажни приватни сектор и иностране инвестиције не инспирише.
Ништа немамо против овога и онога, али то је разговор у празно. То је као о буџетској посланици председника... То нема никакве везе са грандиозним задатком да земља преживи. Друга је ствар што за либерале западњаке задатак преживљавања «ове земље» није приоритет.
Остаје да се види шта стоји иза новог политтехнолошког пројекта, да ли идеја коначног решења либералног питања у Русији у стилу Алфреда Розенберга, или олигофренична наивност према земљи привременог боравка?
Ево, испоставља се да је сада јасно зашто су потребни слободни демократски избори. (Недељник ОДНАКО, 02. јула 2011.)
Превео: Горан Шимпрага
