Читав систем САД је изашао из својих граница и намеће се другим државама

   НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ГОВОР  ВЛАДИМИРА ПУТИНА

НАСТУП НА МИНХЕНСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ О БЕЗБЕДНОСТИ

10. ФЕБРУАРА 2007.

Владимир Путин на Минхенској конференцији

•    Видимо да се данас све више занемарују основни, базични принципи међународног права. У суштини, малтене читав систем права једне државе, пре свега, наравно, Сједињених Држава, прешао је своје националне границе у свим гранама: и у економији, и у политици, и у хуманитарним радовима – и  намеће се другим државама. Коме то може да се допадне? 

•    Како год да ките појам униполарности, у пракси, он значи само једно: један центар власти, један центар моћи, један центар доношења одлука. 

•    То је свет једног господара, једног суверена. И то је на крају погубно не само за оне које се налазе у том систему, већ и за самог суверена јер га разара изнутра. Ово, наравно, нема никакве везе са демократијом.

•    „Рат звезда“ више није фантастика већ  реалност. Већ средином 80-их година (прошлог столећа) наши амерички партнери су у пракси извели пресретање сопственог сателита 

•    ОЕБС покушавају да претворе у вулгарно оруђе за обезбеђивање спољнополитичких интереса једне или групе земаља у односу на друге земље. И под овај задатак су „искројили“ и бирократски апарат ОЕБС који нема никакве везе са државама-оснивачима

•    Такозване  невладине организације су формално независне, али се у исто време циљано финансирају, што ће рећи - налазе се под контролом

​   ЗАХВАЉУЈЕМ поштованој госпођи федералном канцелару, господину Телчику, свим присутним! 

   Веома сам захвалан на позиву на ову репрезентативну конференцију на којој су се окупили политичари, војна лица, бизнисмени, стручњаци из преко 40 земаља из целог света. Поставка конференције ми омогућује да избегнем „сувишну политизацију“ и потребу да се прича заобљеним, допадљивим, али празним дипломатским фразама. Поставка конференције допушта  да кажем шта стварно мислим о проблемима које се тичу међународне безбедности.

   Ако се колегама моји ставови учине исувише заоштреним са тачке гледишта полемике или се учине нетачним, молим да се не љутите на мене – ово је само конференција. Надам се да господин Телчик неће након два-три минута мог говора упалити „црвено светло“.  Дакле, да почнемо.

   Познато је да проблем међународне безбедности излази ван оквира питања војно-политичке стабилности. То је стабилност светске економије, превазилажење сиромаштва, економска безбедност и развој дијалога међу цивилизацијама.

____________________________________________________________________________________________________

      У међународним односима, све се чешће среће тенденција да се питања решавају полазећи од политичке сврсисходности, која се ослања на постојећу политичку структуру. Резултат је да се нико се више не осећа безбедно. Хтео бих да подвучем: нико се више не осећа безбедно јер, нико не може да се сакрије иза међународног права!

________________________________________________________________________________________

   Овакав свеобухватан, недељиви карактер безбедности изражен је и у њеном базном принципу: „безбедност појединца – безбедност свих“. Као што је Франклин Рузвелт рекао још на почетку Другог светског рата: „Где год је нарушен мир, свуда ће мир бити у опасности и угрожен“.   

   Ове речи су актуелне и данас. О томе, између осталог, сведочи и тема наше конференције:“Глобалне кризе – глобална одговорност“. 

   Пре само две деценије свет је био идеолошки и економски расцепљен, а његову безбедност су осигуравали огромни стратешки потенцијали двеју суперсила.   

   Глобално супротстављање потиснуло је изузетно оштра економска и социјална питања на маргине међународних односа и дневног реда. Дакле, као и сваки други рат, „хладни рат“ нам је, да се изразим фигуративно, оставио и „неексплодиране мине“.  Мислим на идеолошке стереотипе, дупле стандарде, друге клишеје устаљеног мишљења.   

   Униполарни свет, који се нудио након „хладног рата“, такође се није одржао. 

__________________________________________________________________________________________

      Не треба сумњати да ће се економски потенцијал нових центара светског раста неизбежно конвертовати у политички утицај и да ће учвршћивати мултиполарност 

__________________________________________________________________________________________

   Ипак, шта је униполарни свет? Како год да ките овај појам, у пракси, на крају крајева, он значи само једно: један центар власти, један центар моћи, један центар доношења одлука.    Историја човечанства, свакако, познаје и фазе униполарности и тежње ка владању целим светом. Свашта се дешавало у историји човечанства. 

   То је свет једног господара, једног суверена. И то је на крају погубно не само за оне које се налазе у том систему, већ и за самог суверена, јер га разара изнутра. 

   И ово, наравно, нема никакве везе са демократијом. Јер демократија то је, као што је познато, владавина већине која узима у обзир интересе и мишљење мањине.  

   Узгред речено, Русију, нас, стално подучавају демократији. Али они који нас подучавају, сами нешто неће да уче. 

   Сматрам да за савремени свет униполарни модел није само неприхватљив, већ и немогућ. И не само зато, што уз јединолично лидерство у савременом – баш у савременом – свету неће бити довољно војно-политичких и економских ресурса. Што је још битније: сам овај модел не ради, јер у његовој основи нема и не може да буде моралне базе савремене цивилизације. 

   Поред тога, све што се данас дешава у свету, - а ми смо тек почели расправу на ту тему – последица је покушаја имплементације баш овог концепта у светске послове – концепта униполарног света. 

   Шта је резултат?

   Једнострани, често незаконити потези, нису решили ни један једини проблем. Штавише, постали су покретачи нових људских трагедија и извора напетости. Процените сами: број ратова, локалних и регионалних сукоба није се смањио. Господин Телчик је то врло благо споменуо. Људи у тим сукобима гине више него раније, знатно више! 

______________________________________________________________________________________

      Милитаризација свемира, по мишљењу Русије, може да испровоцира непредвидиве за међународну заједницу последице – најмање почетак нуклеарног раздобља. Зато смо више пута иступали за  забрану оружја у свемиру 

_______________________________________________________________________________________

   Данас постајемо сведоци примене силе у међународним пословима која се ничим не ограничава, војне силе, силе која гура свет у пучину сукоба који следе један за другим. Као резултат – недостаје снаге за комплексно решавање ниједног од њих. Њихово политичко решавање постаје немогуће. 

   Видимо да се данас све више занемарују основни, базични принципи међународног права. Шта више, поједине норме, у суштини, малтене читав систем права једне државе, пре свега, наравно, Сједињених Држава, прешао је своје националне границе у свим гранама: и у економији, и у политици, и у хуманитарним радовима – и  намеће се другим државама. Коме то може да се допадне?  Коме то може да се допадне? 

   У међународним односима, све се чешће среће тенденција да се питања решавају полазећи од политичке сврсисходности, која се ослања на постојећу политичку структуру. То је, свакако, опасно. Резултат је да се нико се више не осећа безбедно. Хтео бих да подвучем: нико се више не осећа безбедно! Јер, нико не може да се сакрије иза међународног права. Таква политика, свакако, резултира трком у наоружању. 

   Доминација фактора моћи обавезно потхрањује тежње неких земаља ка стицању оружја са масовно уништавање. Шта више, појавиле су се принципијелно нове претње, познате од раније, а које данас постају глобалне, као што је тероризам.   

   Убеђен сам, дошли смо до границе када треба озбиљно размислити о читавој архитектури глобалне безбедности. 

   Треба да се крене од потраге за разумним билансом интереса свих субјеката међународне комуникације. Нарочито сада, када се „међународни предео“ толико брзо и очигледно мења због динамичног развоја читавог низа држава и региона.

_____________________________________________________________________________________

   Госпођа федерални канцелар то је већ споменула. Например, укупни БНП Индије и Кине по паритетној куповној моћи већи је него у Сједињеним Америчким Државама. А ако по истом принципу израчунамо БНП држава које улазе у групу БРИК – Бразил, Русија, Индија и Кина – видећемо да је то више него БНП Европске Уније. Према проценама стручњака, у ближој историјској будућности овај јаз само ће да се повећава.   

   Не треба сумњати да ће се економски потенцијал нових центара светског раста неизбежно конвертовати у политички утицај и да ће учвршћивати мултиполарност. 

   У вези са тим, озбиљно расте улога мултилатералне дипломатије. Отвореност, транспарентност и предвидивост у политици немају алтернативу, а коришћење силе треба, заиста, да буде изузетна мера. Као и смртна казна у правним система неких држава.   

   Данас, напротив, имамо ситуацију да земље у којима је смртна казна забрањена, чак за убице и опасне злочинце, лако улазе у војне операције које тешко можемо да назовемо законитим. У тим сукобима гину људи – стотине, хиљаде мирних грађана! 

   У исто време се намеће питање: зар треба да будемо само неми посматрачи унутрашњих сукоба у неким државама, посматрачи акција ауторитарних режима, тираније, посматрачи ширења оружја за масовно уништавање? У суштини, то је било питање које је наш поштовани колега господин Либерман упутио федералном канцелару. (Обраћа се Џ. Либерману)  Да ли сам добро разумео Ваше питање? И, наравно, то је озбиљно питање! Да ли смемо да само немо посматрамо оно што се дешава? Покушаћу да одговорим и на Ваше питање. Наравно, не смемо да немо посматрамо. Наравно да не смемо. 

   Но, да ли ми поседујемо средства да се супротставимо овим претњама? Наравно да имамо. Довољно је да се присетимо скорашње историје.

   Десио се мирни прелаз ка демократији у нашој држави! Догодила се мирна трансформација совјетског режима. Мирна трансформација! И то каквог режима! Са таквим количинама оружја, укључујући и нуклеарно оружје! Зашто данас у свакој згодној прилици треба бомбардовати и пуцати? Зар нам, у условима када не постоји претња од узајамног уништавања, недостају политичка култура, поштовање вредности демократије и права?

_____________________________________________________________________________________

      ОЕБС је у хуманитарној области дужан да земљама-чланицама, ако је затраже, пружа подршку у поштовању међународних норми у сфери људских права. То је важан задатак. Ми то подржавамо. Али, то не значи мешање у унутрашње послове држава а камоли наметање тим државама како  треба да живе и да се развијају.  

______________________________________________________________________________________

   Убеђен сам: једини механизам за доношење одлука о коришћењу војне силе као последњег аргумента може да буде једино Повеља ОУН. У вези са тим: или нисам разумео оно што је скоро изјавио наш колега, министар одбране Италије, или се он нетачно изразио. Ја сам, у сваком случају, чуо да се примена војне силе може сматрати легитимном само ако одлука донета у НАТО или у Европској Унији, или у ОУН.

   Ако он то стварно сматра, наша гледишта се разилазе. Или сам га лоше чуо. Легитимним се може сматрати коришћење силе само ако је одлука донета у оквирима ОУН! И не треба замењивати Организацију Уједињених Нација ни НАТО нити Европском Унијом.

   Када ОУН буде  реално објединила снаге међународне заједнице које стварно могу да реагују на догађаје у појединим земљама, када будемо престали са занемаривањем међународног права, ситуација ће се можда променити. У супротном, сутуација ће доспевати у ћорсокак и број тешких грешака ће се повећавати. При чему, наравно, треба инсистирати на томе да међународно право има универзални карактер, како у разумевању тако и у примени норми.   

   Не треба заборављати да демократски начин деловања у политици обавезно подразумева дискусију и мукотрпно проналажење решења. 

   Поштоване даме о господо!

   Потенцијална опасност од дестабилизације међународних односа повезана је и са очигледним застојем у сфери разоружања. 

   Русија заговара обнављање дијалога у вези са тим важним питањем. 

   Важно је сачувати стабилност међународноправне базе разоружања и при том обезбедити континуитет процеса смањења нуклеарног наоружања. 

   Договорили смо се са Сједињеним Америчким Државама о смањењу наших нуклеарних потенцијала на стратешким носачима до 1700-2200 нуклеарних бојних глава до 31. децембра 2012. Русија је решена да строго поштује преузете обавезе. Надамо се да ће и наши партнери деловати транспарентно и да неће одлагати за сваки случај, за „црне дане“, који пар стотина нуклеарних бојевих глава. А ако нам данас нови министар одбране САД изјави да Сједињене Државе неће сакривати вишак бојевих глава - ни у магацинима, ни „испод јастука“, нити „испод душека“ - предлажем да сви устанемо и да поздравимо такву изјаву. То би била веома важна изјава.

______________________________________________________________________________________

      Заједно треба да радимо на изградњи поштеног и демократског светског поретка, обезбеђујући у њему безбедност и процват не само за изабране већ за све 

_______________________________________________________________________________________

   Русија се строго придржава и решена је и убудуће да се придржава Споразума о неширењу нуклеарног оружја и мултилатерарног режима контроле ракетних технологија. Принципи на којима се базирају ти документи имају универзални карактер. 

   У вези са тим, подсећам да су 80-их година СССР и САД потписали Споразум о ликвидацији читаве класе ракета средњег и малог домета, али тај докуменат није добио универзални карактер. 

   Данас такве ракете поседује читав низ земаља: Корејска Народно-Демократска Република, Република Кореја, Индија, Иран, Пакистан, Израел. Многе друге земље разрађују ове системе и планирају да их уврсте у своје наоружање. Једино Русија и САД имају обавезу да не стварају сличне системе наоружања.    

   Јасно је да смо у таквим условима принуђени да се побринемо за своју безбедност. 

   Истовремено, не сме да се дозволи појава нових дестабилизујућих високотехнолошких типова наоружања. Да не причамо о мерама спречавања нових сфера конфронтација, нарочито у космичком простору. „Рат звезда“, као што је познато, више није фантастика већ је реалност. Већ средином 80-их година (прошлог столећа) наши амерички партнери су у пракси извели пресретање сопственог сателита. 

   Милитаризација свемира, по мишљењу Русије, може да спровоцира непредвидиве за међународну заједницу последице – најмање почетак нуклеарног раздобља. Ми смо више пута иступали са иницијативом усмереном на забрану оружја у свемиру. 

   Желео би данас да вас информишем о томе, да смо припремили нацрт споразума о спречавању размештања оружја у космичком простору. У најскорије време тај нацрт ће бити упућен партнерима у статусу званичне понуде. Предлажем да заједно радимо на томе. 

   Такође нас узнемиравају планови успостављања елемената система противракетне одбране у Европи. Коме је потребан следећи круг неизбежне трке у наоружању? Чисто сумњам да је то потребно Европљанима. 

______________________________________________________________________________________

   о Русија ликвидира своје базе у бившим совјетским републикама, а у исто време се у Бугарској и Румунији појављују  такозване лаке америчке истакнуте базе са по пет хиљада наоружаних војника у свакој. Значи: САД померају своје истурене снаге ка нашој државној граници

___________________________________________________________________________

   Ракетно наоружање које реално може да прети Европи са дометом од 5 до 8 хиљада километара, нема ниједна такозвана проблематична земља. И у догледној будућности и перспективи нити ће се појавити, нити се то предвиђа. А и хипотетичко лансирање, например, северно-корејске ракете у правцу САД преко Западне Европе иде у раскорак са законима балистике. Како кажу код нас у Русији - то је исто што и покушавати да се „десном руком дохвати лево уво“. 

   И зато овде, у Немачкој, не могу а да не споменем критично стање Споразума о обичним наоружаним снагама у Европи.  

   Прилагођени споразум о обичним оружаним снагама у Европи био је потписан 1999. године. Он је узимао у обзир нову геополитичку реалност – ликвидацију Варшавског блока. Од тада је прошло седам година и само су четири државе ратификовале овај Споразум, међу њима је и Руска Федерација. 

   Земље НАТО су отворено изјавиле да га и неће ратификовати Споразум, укључујући и тачке о фланкирним ограничењима (о размештању на граничним територијама одређеног броја оружаних снага) све док Русија не уклони своје базе из Грузије и Молдавије. Ми повлачимо наше трупе из Грузије чак и убрзаним темпом. Ми смо те проблеме са нашим грузијским колегама решили, то је свима познато. У Молдавији остаје групација од хиљаду и по војних лица који имају тамо мировну функцију и чувају магацине са бојном муницијом која је остала из времена Совјетског Савеза. Ми са господином Соланом редовно разматрамо ово питање и њему је познат наш став. Спремни смо да и даље радимо у том смеру.

______________________________________________________________________________________

      Ево речи генералног секретара НАТО господина Вернера у Бриселу 17. маја 1990: „Чињеница је да смо спремни да не размештамо војску НАТО ван граница Савезне Републике Немачке даје Совјетском Савезу чврсте гаранције безбедности“. Где су те гаранције?  

______________________________________________________________________________________

   Међутим, шта се дешава у исто време? У исто време у Бугарској и Румунији појављују се такозване лаке америчке истакнуте базе са по пет хиљада наоружаних војника у свакој. Значи, САД померају своје истакнуте снаге ка нашој државној граници, а ми, стриктно поштујући Споразум, никако не реагујемо. 

   Сматрам да је ово очигледно: процес ширења  нема никакве везе са модернизацијом саме алијансе нити са безбедношћу у Европи. Напротив, то је озбиљан провокациони фактор који смањује ниво узајамног поверења. И ми имамо апсолутно право да отворено питамо: против кога је усмерено то проширење? 

   Шта се десило са уверавањима која су давали западни партнери након распуштања Варшавског пакта? Где су сада те изјаве? Нико их се више и не сећа. Дозволићу себи да подсетим овај аудиторијум на оно шта је та било речено. Хтео бих да наведем цитат из говора Генералног секретара НАТО господина Вернера у Бриселу 17. маја 1990. Он је тада рекао следеће: „Чињеница је да смо спремни да не размештамо војску НАТО ван граница Савезне Републике Немачке даје Совјетском Савезу чврсте гаранције безбедности“. Где су те гаранције?   

   Камење и бетонски блокови Берлинског зида одавно су отишли на сувенире. Али, не смемо да заборавимо да је рушење Берлинског зида постало могуће захваљујући историјском избору између осталог и нашег народа – народа Русије, избору у корист демократије и слободе, отворености и искреног партнерства са свим члановима велике европске породице. 

   Данас покушавају да нам наметну нове граничне линије и зидове. Иако су виртуелни, ти зидови су ипак раздвајајући и секу наш континент. Зар ће поново бити потребне деценије и деценије, промена неколико генерација политичара, да би се „демонтирали“ ти нови зидови? 

   Поштоване даме и господо! 

   Ми се свакако залажемо за јачање режима неширења. Постојећа међународно-правна база дозвољава да се стварају технологије за израду нуклеарног горива у циљу његовог коришћења у мирне сврхе. И многе земље са пуним правом желе да створе сопствену нуклеарну енергетику као основу своје енергетске независности. Но ми такође схватамо да такве технологије могу да буду брзо трансформисане у добијање материјала за оружје.  

   То изазива озбиљну међународну напетост. Најбољи томе пример – ситуација са иранским нуклеарним програмом. Ако међународна заједница не нађе разумно решење овог сукоба интереса, свет ће и даље потресати сличне дестабилизујуће кризе. Јер, Иран није једина земља која се налази на прагу који дели коришћење нуклеарне енергије у мирне и војне сврхе и ми то добро знамо. Стално ћемо се сусретати са претњом ширења оружја за масовно уништавање.  

_____________________________________________________________________________________

      До 26 одсто производње нафте у Русији – обратите пажњу – до 26 одсто производње нафте у Русији односи се на страни капитал. Покушајте да ми наведете пример сличног широког присутства руског бизниса у главним гранама економије западних земаља. Таквих примера нема!

__________________________________________________________________________

   Прошле године је Русија изашла са иницијативом за стварање мултинационалних центара за обогаћивање уранијума. Ми смо отворени да се такви центри не стварају само у Русији већ и у другим земљама, у којима легитимно постоји нуклеарна енергетика. Државе које желе да развијају нуклеарну енергетику  могле би да имају поуздане испоруке горива посредством директног учешћа у раду тих центара, наравно под строгом контролом Међународне агенције за атомску енергију.

   У складу са руским предлогом су и последње инцијативе Председника САД Джорджа Буша. Сматрам да су и Русија и САД објективно и у једнакој мери заинтересоване за пооштравање режима неширења оружја за масовно уништавање и начина његове испоруке. Баш наше две земље, које су водеће у нуклеарном и ракетном потенцијалу, треба да постану и водеће у развоју нових, чвршћих мера у сфери неширења.

   Русија је спремна за такав посао. Водимо о томе консултације са нашим америчким пријатељима.  

   Генерално, треба да се говори о стварању читавог система политичких полуга и економских стимула – стимула који ће подстицати државе да не стварају сопствене капацитете нуклеарног топливног циклуса, али, са друге стране, оне би имале могућност да унапређују сопствену нуклеарну енергетику јачајући властити енергетски потенцијал. 

   У вези са тим, детаљније ћу се задржати на међународној енергетској сарадњи. Госпођа федерални канцелар је такође кратко споменула ову тему.

   У сфери енергетике, Русија се оријентише на стварање јединствених услова који ће важити за све тржишне принципе и транспарентне услове. Очигледно је да цена енергената треба да се одређује на тржишту, а не да буде предмет политичких шпекулација, економског притиска или уцене. 

   Ми смо отворени за сарадњу. Стране компаније учествују у нашим највећим енергетским пројектима. Према различитим проценама, до 26% производње нафте у Русији – само молим вас да обратите пажњу на ову бројку – до 26% производње нафте у Русији односи се на страни капитал. Покушајте, покушајте да ми наведете пример сличног широког присутства руског бизниса у главним гранама економије западних земаља. Таквих примера нема! Нема таквих примера! 

   Подсетићу, такође, на однос улагања која у Русију и улагања Русије у друге земље. Однос је отприлике 15:1. То је очигледан пример отворености и стабилности економије Русије. 

___________________________________________________________________________________

      ОЕБС је у хуманитарној области дужан да земљама-чланицама, ако је затраже, пружа подршку у поштовању међународних норми у сфери људских права. Ми то подржавамо. Али, то не значи мешање у унутрашње послове држава а камоли наметање тим државама како  треба да живе и да се развијају.  

____________________________________________________________________________________

   Економска безбедност је сфера где сви морају да се придржавају истих принципа. Ми смо спремни за поштену конкуренцију. 

   У руској економији појављује се све више могућности. То је динамика коју објективно процењују стручњаци и наши страни партнери. Зато је недавно скочио рејтинг Русије у Организацији за економску сарадњу и развој: из четврте групе ризика наша земља је прешла у трећу. И хтео бих да искористим прилику да се овде, данас у Минхену, захвалим нашим немачким колегама за помоћ у доношењу вишепоменуте одлуке. 

   Даље, као што знате, процес придруживања Русије Светској трговинској организацији налази се у завршној фази. Наглашавам, да смо у току не тако једноставних преговора више пута слушали о слободи говора, о слободи трговине, о једнаким могућностима, али некако искључиво у односу на наше, руско тржиште. 

   И још једна битна тема која директно утиче на глобалну безбедност. Данас се много прича о борби са сиромаштвом. Шта се дешава у ствари? Са једне стране се на програме помоћи најсиромашнијим земљама издвајају финансијски ресурси – врло често та финансијска средства нису мала. Али, искрено, и то многи овде знају, често за „освајање“ од стране компанија које припадају земљи-донору. У исто време, са друге стране, у развијеним земљама су сачуване субвенције за пољопривреду, а за друге се ограничава приступ високим технологијама.    

   Хајде да називамо ствари њиховим правим именима: испада да се једном руком дели „добротворна помоћ“, а другом не само што се конзервира заосталост у економији већ се и прикупља добит. Настала социјална напетост у таквим депресивним регионима неминовно доводи до пораста радикализма, екстремизма, потхрањује тероризам и локалне сукобе. Ако се све то дешава на, рецимо, Блиском Истоку у условима перцепције спољног света као неправедног, појављује се ризик за глобалну дестабилизацију.   

   Очигледно је да водеће светске државе морају да виде ову претњу. И, свакако, да граде демократскији и праведнији систем економских односа у свету – систем који свима даје шансу и могућност за развој. 

   Наступајући на конференцији за безбедност, поштоване даме и господо, немогуће је заобићи делатност Организације за безбедност и сарадњу у Европи. Као што је познато она је била формирана како би разматрала све – хтео би то да истакнем – све аспекте безбедности: војно-политички, економски, хуманитарни, као и њихово узајамно деловање. 

   А шта данас видимо у пракси? Видимо да је биланс очигледно нарушен. ОЕБС покушавају да претворе у вулгарно оруђе за обезбеђивање спољнополитичких интереса једне или групе земаља у односу на друге земље. И под овај задатак су „искројили“ и бирократски апарат ОЕБС који нема никакве везе са државама-оснивачима. „Искројили“ су под овај задатак и процедуре доношења одлука и коришћења такозваних невладиних организација. Формално независних, али се у исто време циљано финансирају, што ће рећи - налазе се под контролом. 

_____________________________________________________________________________________

      Веома често чујем апеле наших партнера да Русија треба да игра све активнију улогу у светским пословима. Не мислим да нас треба подстицати на то. Русија је држава са хиљадугодишњом историјом и практично је увек користила привелегију да води независну спољну политику. 

______________________________________________________________________________________

   У складу са оснивачким документима, ОЕБС је у хуманитарној области дужан да земљама-чланицама, ако је затраже, пружа подршку у поштовању међународних норми у сфери људских права. То је важан задатак. Ми то подржавамо. Али, то не значи мешање у унутрашње послове држава а камоли наметање тим државама како  треба да живе и да се развијају.  

   Очигледно да је такво мешање нипошто не подстиче сазревање истински демократских држава. Напротив, чини их  зависним и, као последица, нестабилним политички и економски. 

   Ми рачунамо да ће се ОЕБС руководити својим непосредним задацима и да ће градити односе са сувереним државама на бази поштовања, поверења и транспарентности. 

   Поштоване даме и господо! 

   На крају бих  хтео да истакнем следеће. Веома често, и ја лично, чујем апеле наших партнера, укључујући и наше европске партнере, да Русија треба да игра све активнију улогу у светским пословима. 

   У вези са тим, дозволићу себи једну малу примедбу. Не мислим да нас треба подстицати на то. Русија је држава са хиљадугодишњом историјом и практично је увек користила привелегију да води независну спољну политику. 

   Ми не планирамо да мењамо ту традицију ни данас. Поред тога ми добро видимо како се променио свет, реалистично процењујемо своје сопствене могућности и свој сопствени потенцијал. Наравно, ми бисмо хтели да послујемо са одговорним и такође самосталним партнерима са којима бисмо могли заједно да радимо на изградњи поштеног и демократског светског поретка, обезбеђујући у њему безбедност и процват не само за изабране већ за све. 

   Захваљујем на пажњи.

 

   НАТО НИЈЕ УНИВЕРЗАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА

   „МОЖЕ ЛИ НЕКО ДА ОДГОВОРИ РУСИЈИ“?

   ПИТАЊЕ: Поштовани господине Председниче, хвала за Ваш говор. Хтео би, на бази мог искуства, да дотакнем две тачке. То је, пре свега, Ваше мишљење о НАТО, о његовом ширењу које сматрате опасним по Русију. Ви признајете да ширење, у суштини, није  у питању ширење већ самоопредељење демократских држава које су одлучиле да крену тим путем. И да НАТО тешко прима државе које не показују такву спремност. Могли бисте да признате да су након ширења НАТО источне границе постале поузданије, безбедније. Зашто се плашите демократије? Убеђен сам да само демократске државе могу да постану НАТО чланице. То стабилизује суседне државе. 

   В:ПУТИН: НАТО, за разлику од ОУН, није универзална организација. То је пре свега војно-политички блок. Војно-политички! Наравно, осигуравање сопствене безбедности – то је приоритет сваке суверене државе. Ми то не оспоравамо. Изволите, ми немамо ништа против тога. Али, зашто се војна структура мора размештати поред наших граница приликом ширења? Да ли неко може да Русији одговори на ово питање? Зар је ширење војне инфраструктуре повезано са савладавањем тероризма, данашње  глобалне претње?   

   Да ли је битна Русија у борби против тероризма? Наравно! Да ли је Индија важна у борби против тероризма? Наравно! Али нас нема у НАТО! Других земаља такође нема. Ми можемо да радимо ефикасно на овом проблему само ако ујединимо напоре. Значи: ширење НАТО, а нарочито војне инфраструктуре и њено приближавање нашим границама никако није повезано са демократским избором одређених. И, замолио би да се та два појма не мешају. 

   ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ  „ШТА ЋЕ БИТИ СА КОСОВОМ И СРБИЈОМ“?

   Не глумимо Бога, немојмо уместо Косова и Срба

   ПИТАЊЕ: Шта ће се даље дешавати на Косову и у Србији? Како Ви процењујете М.Ахтисарија? Који ће утицај имати Русија на решавање овог проблема? 

   В. ПУТИН: Шта ће бити са Косовом и Србијом? То могу да знају само становници Косова и Срби. И предлажем да не одлучујемо уместо њих како ће они живети. Не треба глумити Бога и решавати уместо свих народа њихове проблеме. Ми можемо само да створимо услове и да помогнемо људима да реше своје проблеме. Дакле: треба створити услове и наступити у улози гаранта одређених споразума. У противном, одвешћемо ситуацију у ћорсокак.

   Ако се неко од учесника овог веома сложеног процеса између та два народа осети увређеним и пониженим - то ће трајати вековима. Само ћемо сатерати проблем у ћорсокак. 

   Дакле, који је наш став? Наш став је да се држимо баш овог принципа. Према томе, ако видимо да једна од страна очигледно није задовољна начинима решавања ситуације који се нуде - ми нећемо подржати такво решење.