Запад ушао у хибридни рат против Русије, да ли је могућ московски мајдан?

ТАКВЕ АГРЕСИЈЕ ЗНАЧЕ ДОВОЂЕЊЕ НА ВЛАСТ МАРИОНЕТСКИХ РЕЖИМА

И ПОТЧИЊАВАЊЕ ЗЕМЉЕ

Сукоби политичких неистомишљеника у Москви

• Чињеницу да је Запад покренуо хибрид рат против Русије признају, вероватно, сада већ сви. Међутим, не схватају сви да Запад у том рату има најрадикалније политичке циљеве
• Пораз Русије у хибридним рату значио би не само предају најважнијих геополитичких позиција - Донбаса, Крима, Придњестровља, Абхазије и Јужне Осетије. Он би значио ликвидацију руске државе и даље распарчавање руске нације. У првој фази, Русија би била распарчана по националној основи (почев од Северног Кавказа), а затим и по територијалној основи (Далеки исток, Сибир, Урал)
• По први пут од времена немачке инвазије 1941. године, руска цивилизација се налази пред претњом потпуног уништења
• Пета колона највероватније намерава да доведе ситуацију до тачке кључања пред парламентарне изборе заказане за јесен 2016. године. А сами избори ће послужити као катализатор за масовни протестни талас, који ће бити изазван окривљивањем власти за фалсификовање избора
• Треба очекивати да ће пета колона једном руком издавати наређења за намештање гласања, а да ће другом руком та иста намештања разобличавати, изазивајући тиме незадовољство грађана и спонтане протесте
• Ситуација постаје је драматична. И ако све остане како јесте, онда се до парламентарних избора у земљи заиста може створити ситуација која погодује обојеној револуцији. Да се тако нешто не би десило, већ сада се морају предузети одлучни кораци за чишћење органа власти и државних медија од представника пете колоне

Пише: Михаил АЛЕКСАНДРОВ

        ТОКОМ последњих неколико година, о могућности обојене револуције у Русији константно се расправља у стручним и политичким круговима.

        Актуелност теме нарочито је порасла због приближавања избора за Државну Думу, у јесен ове године. Није случајно председник Владимир Путин, говорећи на колегијуму Федералне службе безбедности (ФСБ) 26. фебруара, приметио да се за ове изборе припремају и наши непријатељи „иза брда“. У том смислу, он је позвао органе безбедности „да спрече било какве спољне покушаје мешања у изборни процес и у наш унутрашњи политички живот“.

        Природно се намеће питање: колико је оправдана забринутост државног руководства и да ли је „обојена револуција“ могућа у Русији?

        Да бисмо ово разумели, мора се феномен обојене револуције посматрати са научне тачке гледишта, мора се размотрити његова повезаност са другим политичким појавама и процесима. При чему је евидентно да је свака обојена револуција само један од елемената ширег процеса, познатог као хибридно ратовање. У ствари, обојена револуција је финална фаза, завршни акорд хибридног рата, фаза у којој дође до промене власти у земљи, која је подвргнута хибридној агресији.

        Долазак на власт у датој земљи колаборационистичких кругова у суштини представља одрицање од суверенитета и потпуно потчињавање агресору, који је у стању да уз помоћ марионетског режима решава све проблеме у вези са датом државом.

        Чињеницу да је Запад покренуо хибрид рат против Русије признају, вероватно, сада већ сви који су на овај или онај начин заинтересовани за међународну политику. Међутим, не схватају сви да Запад у овом рату има најрадикалније политичке циљеве. Пораз Русије у хибридним рату значио би не само предају најважнијих геополитичких позиција - Донбаса, Крима, Придњестровља, Абхазије и Јужне Осетије. Он би значио ликвидацију руске државе и даље распарчавање руске нације. У првој фази, Русија би била распарчана по националној основи (почев од Северног Кавказа), а затим и по територијалној основи (Далеки исток, Сибир, Урал).

        По први пут од времена немачке инвазије 1941. године, руска цивилизација се налази пред претњом потпуног уништења. Међутим, ова чињеница није довољно препозната у јавности, чак би се могло рећи, да није препозната уопште.

        Можемо се чудити многобројним примерима неозбиљног односа представника руске елите према претњи обојене револуције у Русији. Већина стручњака и политичара чврсто верује да се таква револуција не може десити. Наводно, у земљи влада политичка стабилност, рејтинг председника је изузетно висок, функционише чврста вертикала власти, маргиналци из несистемске опозиције не уживају подршку народа. Све је то истина. Али, не узима се у обзир важна чињеница. Друштвено расположење се може драматично изменити, и то - неочекивано и непредвидиво.

        Историја познаје много таквих примера. Најочигледнији пример из блиске прошлости је - судбина либијског лидера Моамера Гадафија. Чинило се да у Либији ништа није указивало на долазећу олују.

        То је била потпуно просперитетна држава, чак и по европским стандардима, а да не говоримо о Африци и Блиском истоку. По логици ствари, Либијци су требали да се поносе својим доминантним положајем у односу на друге државе у региону. Осим тога, у држави је постојала чврста вертикала власти, а лидер либијске револуције је уживао велики углед, како у иностранству так и унутар земље. Али, хибридни рат Запада је обавио свој посао.

        Режим се заљуљао и пао.

        Да ли постоје неке гаранције да је такав сценарио немогућ у Русији? Чини се да такве гаранције не може дати нико.

        Нехајан однос према могућности обојене револуције у Русији објашњава се делимично чињеницом да многи људи погрешно тумаче хибридни рат, само као информационо-психолошки. И на основу тога се сматра да се дух руског народа не може сломити, да непријатељска пропаганда не може остварити своје циљеве, јер народ разуме у чему је ствар и не наседа на махинације наших геополитичких противника. Ова процена је делимично тачна, али само делимично.

        Информационо ратовање заиста не може уздрмати земљу која је економски и политички стабилна. Пропаганда слабо утиче на оне који су задовољни политиком свог руководства, и ти људи никада неће ићи на антивладине митинге. Наравно, у свакој земљи увек постоје незадовољни, огорчени па чак и шокантни људи, спремни за активне акције против власти. Међутим, у земљама са стабилном економском и политичком ситуацијом таквих људи је релативно мало. И, они нису у стању да формирају значајну друштвен базу за покретање обојене револуције.

        У Русији таквих људи такође има. Они су груписани око тзв. не-системске опозиције и редовно у Москви организују митинге који не прелазе 50 хиљада људи. То представља око 0,3% становништва престонице. У другим градовима, таквих људи је још мање. Генерално, у земљи, изборна подршка ових кругова варира око 1% популације. Међутим, циљани информациони рат против Русије се спроводи од краја 2013. године, тј. више од две године. Очигледно је да западна пропаганда засад није достигла жељени резултат - број људи, спремних да подрже несистемску опозицију не расте.

        Али, треба разумети да се хибридни рат не ограничава на пропаганду и информационо-психолошке операције. Он укључује читав низ средстава усмерених против непријатељске државе. Овде је могуће подсетити се шта је о основним теоријама хибридног ратовања писао Е. Е. Меснер. Он је издвојио седам елемената таквог рата: пропаганда, саботажа, уништавање, диверзантске акције, тероризам, герилске акције, устанак.

        Одмах напомињем да је устанак финални, завршни чин хибридног рата, исте те „обојене револуције“, о којој је сада реч. Међутим, искуство Либије и Сирије показује да се и у модерним временима устанак може јавити у класичном облику, а не у виду обојене револуције, као што је то био случај у Грузији 2003. године. Чак је и фебруарски преврат у Кијеву 2014. године био оружано преузимање власти, иако су побуњеници деловали палицама, арматуром, камењем и молотовљевим коктелима. Јер, и то је и оружје, иако није ватрено.

        Такође је важно схватити да су сви елементи хибридног рата уско повезани међусобно, да подржавају и надопуњују једни друге. Само заједно могу довести до обојене револуције, посебно у земљи која се одликује прихватљивим економским условима и политичком стабилношћу.

        Уништавање (прављење штете) и саботажа, су управо и усмерени да би погоршали социјално-економску ситуацију у земљи и дискредитовали власт у очима становништва. Притом се саботажа и уништавање могу обавити у најпрефињенијим и прикривенијим облицима. Давно су прошла времена када је саботажа представљала акт непослушности према наредбама претпостављених, а уништавање се сводило на ломљење машина и кварење прехрамбених намирница.

        У данашње време саботажа представља неспремност чиновника и руководилаца на различитим нивоима да примене мере за побољшање социјално-економске ситуације у земљи. А уништавање се своди на доношење одлука које воде даљем погоршању ситуације у привреди и јавном животу. При чему се све то маскира најбољим намерама, које се оправдавају економском теоријом или објективним околностима.

        У међувремену, пропаганда непријатеља се вешто поиграва тим чињеницама, доказујући грађанима да власт није дорасла својим одговорностима, да је корумпирана, да не размишља о становништву, да настоји да задовољи само своје себичне интересе. И онда то доводи до промене става народа према руководству земље.

        Сама негативност се гради постепено, можда чак и неприметно за социолошке службе. Међутим, сваки велики негативни догађај у животу земље може дати нови квалитет овим расположењима и извести народ из равнотеже.

        И са ове тачке гледишта, важну улогу у хибридном рату играју диверзије и терор. Они сеју панику међу становништвом, изазивају хаос у управљању државом, што још више дискредитује власт у очима грађана. На тај начин се формира слика потпуно неспособне власти, која је погубила конце у управљању земљом, оградила се високим оградама, остављајући свој народ на милост и немилост стихији тржишта, терористима и убицама.

        Све ово гура становништво према опозиционим снагама, које захтевају обарање постојећег режима. На крају крајева, ситуација долази до тачке кључања, када су људи у наизглед просперитетној земљи спремна да подрже акције непослушности према званичним властима.

        У контексту савремених обојених револуција, такве акције могу представљати блокаде путева и органа јавне управе, заузимање различитих владиних институција и привредних организација, морално-психолошки терор против државних службеника, војних лица, полиције, итд. У садашњим околностима, такве акције веома лако се могу упоредити са герилским дејствима.

        Оне још јаче дезорганизују ситуацију у земљи, изазивају незадовољство не само народа, већ и одређеног дела елите, који почиње да трпи економске губитке и страхује за своју безбедност. Као резултат тога, у овим круговима елите почиње да сазрева идеја о смени највишег руководства, неспособног да нормализује ситуацију у земљи.

        Тада се процес потпуно приближава завршном стадијуму - фази устанка.

        Најважнији услов за успешну обојену револуцију је прелазак представника државних органа на страну опозиције, посебно снага безбедности, важна је чак и њихова неутралност, када власт нема никога да је заштити и бива принуђена да капитулира пред притиском узбуњене гомиле. Сличан феномен се може приметити у практично свим револуцијама, како у класичним, тако и у савременим.

        Типичан пример су догађаји из времена кијевског мајдана, када је шеф председничке администрације С. В. Левочкин фактички играо на страни опозиције против свог патрона, чиме је допринео успеху државног преврата у Украјини. Касније је у једном свом интервјуу, председник Јанукович отворено рекао да Левочкина сумњичи за организацију провокација приликом растеривања студената у ноћи 30. новембра 2013. године.

        Раскол владајуће елите остварује се на два начина.

        Прво, благовременом имплементацијом агената утицаја у састав елите, то јест лица која нису лојална својој домовини већ страним спонзорима.

        Као што наводи исти Меснер: „... Сада чак и глупе владе схватају потребу за „петом колоном“ у непријатељској и неутралној земљи, а можда - чак и у савезничкој“. Друго, ради се и о циљаном преусмеравању дела елите у редове „пете колоне“ уз помоћ пропаганде, психолошког и економског притиска, као и подмићивањем.

        Нису случајне, у овом контексту, санкције које Запад уводи против високих руских званичника, крупних предузетника и њиховог пословања. Ове мере имају за циљ да у делу руске елите изазову незадовољство политиком Владимира Путина и да их охрабре да почну унутрашњи отпор његовој политици.

        Да ли је могуће са 100% сигурношћу тврдити да нико од тих људи није подлегао притиску Запада, и да неће издати председника у критичном тренутку? Јер, позната је древна пословица „издају само своји“.

        Међутим, у Русији се са петом колоном поистовећују углавном представници несистемске опозиције - Касјанов, Наваљни, Јашин и други слични делатници и њихове малобројне присталице. Али, ово је само најслабији и најбезопаснији део пете колоне, која привлачи на себе пажњу јавности и органа реда. Генерално, сва ова несистемска дружина може бити лако и брзо обезглављена акцијама специјалних служби. Главну опасност не представљају они, већ они који се у последње време називају „шестом колоном“. У суштини, употреба овог термина је погрешна. Константно повећање броја различитих „колона“ само збуњује народ.

        Треба говорити управо о тој „петој колони“, али само о њеном скривеном делу, укорењеном у органима државне власти и паметно маскираном у присталице курса Владимира Путина. Управо ова група обавља те функције хибридног рата Запада против Русије, који се односе на саботажу и уништавање, управо она има финансијске и материјалне ресурсе за организацију „обојене револуције“. Управо на овај сегмент пете колоне треба да фокусирају своју пажњу руске специјалне службе и органи за спровођење закона.

        Са деловањем ове пете колоне, руски грађани се суочавају константно, свуда, и, могло би се рећи, масовно. Један очигледан пример таквог деловања је изградња енергетског моста на Криму. Председник је говорио о потреби изградње овог моста још средином 2014. године. Међутим, почели су да га граде тек крајем 2015. године, тек када је Украјина почела енергетску блокаду Крима. Питање је, зашто су толико дуго чекали, због чега није почето са градњом одмах после председникових речи?

        Највећу претњу друштвено-политичкој стабилности земље представља активност економског блока владе и Централне банке Русије.

         За две године које су прошле од увођења санкција против РФ влада и ЦБ нису понудиле ниједно значајно решење за побољшање економске ситуације у земљи. Једина корисна мера је - забрана увоза хране са Запада, па и она је била предложена од стране Путина. Међутим, економска ситуација у земљи наставља да се погоршава, БДП пада. Али, то изгледа не забрињава претерано владу.

        Синхронизовано делује и Централна банка. Опљачкала је руско становништво два пута уз помоћ девалвације рубље, ова институција за две године није предузела никакве мере за нормализацију финансијске ситуације, оправдавајући се некаквим објективним тржишним факторима. Различите мере које су предлагали економисти, попут ограничења девизних спекулација и повећане циљане емисије рубље, у старту се одбацују као мере које наводно провоцирају инфлацију. У ствари, инфлацију провоцирају управо неактивност Централне банке, њена неспремност да користи инструменте девизне регулације, да се бори против девизних шпекуланата, као и неспремност за емисију рубље без ослањања на долар.

        Највероватније, пета колона намерава да доведе ситуацију до тачке кључања управо пред парламентарне изборе заказане за јесен 2016. године. А сами избори ће послужити као катализатор за масовни протестни талас, који ће бити изазван окривљивањем власти за фалсификовање избора.

        Појава таквих таласа неће бити изненађујућа чак ни ако избори прођу изузетно чисто. Јер, није битно оно што се заиста догодило, већ оно што се буде видело у медијима и на интернету. Тада ће бити могуће разумети, али ће бити исувише касно. Стога треба очекивати да се пета колона не ограничи на информационе нападе већ да ће правити реалне провокације на изборима. То јест, једном ће руком издавати наређења за намештање гласања, а другом ће руком та иста намештања разобличавати, изазивајући тиме незадовољство грађана и спонтане протесте.

        Једном речју, ситуација постаје је драматична. И ако све остане како јесте, онда се до парламентарних избора у земљи заиста може створити ситуација која погодује обојеној револуцији. Да се тако нешто не би десило, већ сада се морају предузети одлучни кораци за чишћење органа власти и државних медија од представника пете колоне.

        Превео: Срђан Ђорђевић