Запад константно провоцира револуцију у Русији са ударом на Путина

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ КУРС РУСИЈЕ ИМА ИЗРАЖЕН „ИМПЕРИЈАЛНИ” КАРАКТЕР УСМЕРЕН НА УСПОСТАВЉАЊЕ СТАТУСА ГЛОБАЛНЕ СИЛЕ

• Западне елите демонстрирају очигледну тежњу да сруше путиновски режим. Америчка врхушка чак и не покушава да то сакрије. Отворено је објавила да је  издвојила више од 30 милијарди $ за „демократизацију“ Русије   
• За глобалне пројекте америчке и транснационалне елите најопасније је оснивање БРИКС-а, које је иницирала Русија, будући да је то фактички обједињавање геополитичких центара силе највећих незападних цивилизација. Поготово што по броју становника те земље чине више од половине човечанства
• Оснивање Евроазијског економског савеза је старт практичне интеграције постсовјетског простора, који означава геополитичку контраофанзиву Русије на  тековине САД током последњих пола века
• Деловање „пете колоне“ изводиће се у два правца: „одозго“ ће се стварати и инспирисати економске тешкоће уз довођење ситуације до кризе, а „одоздо“ – са ослонцем на те тешкоће (које ће бити проглашене за последицу „неефикасног и корумпираног“ режима) активираће се протест дела становништва у циљу заоштравања ситуације у друштву и социјалне експлозије
• Обавезан услов реалног кретања председника Путина путем препорода Русије биће национализација барем стратешких грана уз обавезну економску ликвидацију олигархата. Тако ће се „избити“ материјалну базу „пете колоне“ и она ће изгубити свој потенцијал

         Пише: Константин СИВКОВ, први заменик председника Академије за геополитичке проблеме (Москва)

         У ЕЛИТИ Русије и даље доминирају либерални кадрови који су дошли на власт током 90-их. У унутрашњој политици они доследно спроводе прозападни правац. Сада, кад Русија баца изазов САД, то постаје опасно.

         Координате наше спољне и унутрашње политике објективно делују у супротним правцима. Тиме се у многоме провоцира интензивно повећање претњи које настају неприхватањем руског правца од стране западних и транснационалних елита уз истовремено јачање унутрашњих спорова.

         Општепозната је пословица да се на две столице не може седети, а ако се још и размакну неизбежно се пада између њих. Ова пословица се односи на оне људе и структуре који покушавају да раде за две или више снага.

         Њој је противречна друга: „Умиљато јагње две мајке сиса“. Међутим, то је могуће само кад „мајке“ нису антагонисти, а ако нема тог услова, онда је актуелна прва пословица.

         Савремена политика пуна је примера појединих лидера, политичких групација, чак и читавих земаља који доживљавају неуспех покушавајући да „седе на две столице“. Убедљив такав пример је судбина Јануковича: он је покушавао да „сиса две мајке“ – Русију и Запад, не приметивши да вектори тих глобалних сила одавно имају различит правац. Резултат је била његова политичка смрт.

         Пример Јануковича и низ његових претходника који су „пали између столица“ мора да учини будном нашу политичку елиту, јер објективна анализа показује: главне координате унутрашње и спољне политике су различитих праваца, фактички се узајамно искључују.

 

Савез незападних сила

         Спољнополитички курс Русије има изражен „империјални“ карактер усмерен на успостављање статуса силе, центра силе глобалног значаја. Током последњих неколико година њен утицај на светске процесе радикално се појачао, у поређењу са оним како је то било 90-их година и у првој деценији XXI века.

         Русија је реаговала изузетно оштро на агресију Грузије против Јужне Осетије и први пут применила оружане снаге против спољног агресора који је напао пријатељску државу. Судећи по реакцији страних политичара и медија - тако нешто нико није очекивао: ни одлучност деловања, ни брзину пораза противника.

         Од самог почетка конфликта, став Русије према Сирији фактички је допринео неуспеху планова за поробљавање те земље од стране Сједињених Држава.

         РФ одиграла је значајну улогу у осујећивању америчког покушаја да успостави и учврсти своју доминацију у кључном региону света – Блиском Истоку и Северној Африци. То је најтежи геополитички пораз САД, који је имао веома негативне последице. Поред осталог, традиционални сателити САД, такви као што су Саудијска Арабија и Катар, почели су у региону да спроводе своју линију и у знатној мери су изашли испод прекоокеанске контроле.

         А сад – Украјина. Овде је Русија отворено иступила против политике САД. Штавише, руководство земље иницирало је процесе интеграције на постсовјетском простору и одазвало се на молбу народа Крима за поновно уједињење.

         Може се недвосмислено тврдити да амерички покушај да замени природни гас гасом од шкриљаца значи фактичко признање  пораза Сједињених Држава у настојању да успоставе контролу над светским ресурсима енергената. 

         Русија игра важну улогу и у слабљењу утицаја САД у Јужној Америци. Подршка Венецуели, независном курсу лидера Никарагве, Боливије и Аргентине има велики значај за излазак тих земаља изван контроле Вашингтона, док Бразил, заправо, претендује на доминантну улогуу Јужној Америци. За САД тај регион је у знатној мери престао да буде „двориште иза куће“.

         Ипак, за глобалне пројекте америчке и транснационалне елите најопасније је оснивање БРИКС-а, које је иницирала Русија, будући да је то фактички обједињавање геополитичких центара силе највећих незападних цивилизација. По броју становника те земље чине више од половине човечанства. Последње тенденције потврђују да у блиској будућности из БРИКС-а као чисто економског може настати политички савез.

         Тридесетогодишњи уговор о испоруци гаса Народној Републици Кини нема само економски значај, него је и симболична „спона“ руско-кинеског савеза који најбоље потврђује проширивање војно-техничке сарадње између наших земаља.

         Оснивање ЕАЕС – Евроазијског економског савеза, јесте старт практичне интеграције постсовјетског простора, који означава геополитичку контраофанзиву Русије на  тековине САД током последњих пола века.

         Потпуно је очигледно да је делатност руског руководства на међународној сцени већ нанела ударац америчкој хегемонији, чије последице САД неће моћи брзо да компензују. Русија је са својим савезницима умела да одреди нову идеологију уређења света, мењајући његову униполарну конструкцију насталу почетком 90-их мултиполарном.

 

Под либералним ропством

         Међутим, изјаве песимиста из патриотских и комунистичких кругова (реалне опозиције, а не кандидата за приступ „јаслама“ из либералне скупине) о предаји интереса Русије нису неосноване. Довољно је да се анализира унутрашња политика.

         Делатност у области науке очигледно не доприноси њеном препороду. Неоспорно је да је обим финансирања недовољан.

         По мишљењу већине научника, реорганизација РАН води ка деградацији главне научне институције у земљи.

         Чуло се много критике на рачун реформе образовања. Током последњих година од краја маја и почетком јуна, скандали у вези са јединственим државним испитом постали су неодвојиви део информативног простора. Непромишљено спајање високих образовних установа, масовно затварање школа у сеоским подручјима, увођење различитих стандарда и других мера које воде комерцијализацији образовања нанели су и још увек наносе огромну штету.

         У области економије најпре треба истаћи програм наредне у низу приватизација. За продају су планиране огромне активе, укључујући и објекте који имају стратешки значај. Сем тога, приватизација дозвољава приступ страним актерима, крупним банкама и корпорацијама. Не треба сумњати да ће то омогућити  страном капиталу да узме део наших стратешких актива, или да их контролише.

         Није јасна ни започета масовна ликвидација банака у Русији. Можда су оне и „лоше“, вероватно је одавно требало да се од неких избавимо, али, у њима је огроман број наших грађана држао своја средства и многи од њих су изгубили своје уштеђевине.

         У елити Русије и даље доминирају либерални кадрови који су дошли на власт током 90-их. У унутрашњој политици они доследно спроводе прозападни правац. Постављање на руководеће функције потпуно некомпетентних људи за предметну област води у ћорсокак. Тако под „руководством“ истакнутог „стручњака“ Чубајса ништа значајно није могао да створи „Роснано“.

         И бивши руководилац АутоВАЗ-а тешко да ће уздићи руску космонаутику.

         Односно, у спољној политици Русија брани традиционалне вредности и ради на успостављању статуса геополитичког центра силе, док се у унутрашњој – наставља доминација либералних идеја које воде ка деградацији земље.

 

Опасност од револуције

         То је крајње опасна ситуација. Повећавање спољних претњи одређује се јачањем неприхватања курса који Русија спроводи од стране западних елита. Оне могу да изазову нове, веома озбиљне изазове. Актуелни глобални карактер утицаја тих елита одређује много координата у карактеру таквих претњи. Међутим, оне ће првенствено бити усмерене против Путина лично и његових најближих сарадника у спровођењу курса за препород земље.

         Већ данас западне елите демонстрирају очигледну тежњу да сруше путиновски режим. Америчка врхушка чак и не покушава да то сакрије. Отворено је објавиила о издвајању више од 30 милијарди долара за „демократизацију“ Русије. Треба се присетити хистерије у време избора када су од Путина захтевали да одустане од учешћа на изборима.

         У оквиру мера усмерених на слабљење позиција председника у руској елити и на дезорганизацију система власти, у првом реду треба истаћи санкције против појединих функционера и представника бизниса и компанија.

         Ти поступци имају за циљ да их приморају на одустајање од подршке курса спољне политике Русије, а сем тога и да активирају деловање у интересу САД и оних пословних структура које не учествују активно у међународним пословима али могу да имају суштински утицај на стање руске економије и целокупну социјално-политичку ситуацију у земљи.

         У последње време приметна је живост агентуре утицаја. У вези са припајањем Крима она веома енергично проповеда идеје о опасности и негативним последицама тог корака за руску економију и одвраћа од подршке национално – ослободилачког покрета на Југоистоку Украјине.

         Препреке које се чине руским компанијама прерастаће у санкције против државе. Ако САД успеју да за то придобију главни део Европе, без обзира на подршку нама пријатељских земаља, економски губици Русије могу бити веома осетни.

         Узимајући у обзир чињеницу да је наш финансијски систем повезан са доларом и да га технолошки контролишу Сједињене Државе преко интернета на основу којег он функционише, америчка елита има широк спектар могућности за дезорганизацију свих наших рачуна. У том послу велику улогу могу да одиграју представници либерално-западњачке економске елите.

         За то имају инструмената у изобиљу и то веома згодних. Сетимо се да су управо руководиоци банкарских структура својевремено издејствовали да се одустане од израде сопственог платног система у корист страних, који су на крају постали полуга за притисак на Русију.

         Уопште, деловање „пете колоне“ изводиће се у два правца: „одозго“ се стварају и инспиришу економске тешкоће уз довођење ситуације до кризе, а „одоздо“ – са ослонцем на те тешкоће (које ће прогласити за последицу „неефикасног и корумпираног“ режима) активира се протест дела становништва у циљу заоштравања ситуације у друштву и социјалне експлозије.

         То деловање добиће подршку споља јачањем информативног рата. На тај начин ће против Русије бити развијена концентрисана офанзива методама меке силе.

         Са друге стране, реализација либералног курса унутар земље довешће до заоштравања социјално-политичке ситуације и без спољног притиска. Активности које већ предузима прозападна елита (не рачунајући спољне санкције) довели су РФ на ивицу економске кризе. Наставак тог курса неизбежно ће увести земљу у кризу.

         Својом политиком у области образовања, руководство Министарства за образовање и науку доприноси порасту могућности за протест не мање, већ понекад у знатно већој мери него читав НАТО на челу са САД.

         У истом правцу делује и економски блок федералне владе. Само затварање банака створило је у социјалном смислу приметан слој незадовољних влашћу и битно проширило активан део протестних покрета. Свеобухватна приватизација, која је повезана са неизбежним отказима, порастом цена робе широке потрошње и очигледним заузимањем утицаја страних актера, изазваће повећање опозиционих расположења.

         У том светлу почеће да се очитују неуспеси у реализацији кључних одлука председника, посебно у ослобађању од зависности од увоза у преобликовању Оружаних снага. Замена за увоз и уопште успостављање економског потенцијала земље данас је могуће само методама типа мобилизације. 

         Односно, то је могуће остварити само у условима свеопште национализације стратешких грана привреде, будући да је управо њихова приватизација довела до потпуне зависности земље од страних производа. Због тога ће неизвршавање задатка замене за увоз бити директна последица планиране нове приватизације.

         У том склопу, у условима санкција за испоруке које су критичне за одбрамбено-индустријски комплекс Русије (посебно за електронику) могућа је деградација појединих огранака, пре свега високотехнолошких. Резултат тога биће – осујећивање замене застареле опреме Оружаних снага. 

         Такав развој ситуације неизбежно ће довести до заоштравања конфликта народ – елита и формирати предреволуционарну ситуацију.

         Може се извести невесео закључак: координате руске спољне и унутрашње политике објективно су супротне. То доприноси интензивном порасту спољних претњи изазваних неприхватањем руског курса од стране западних и транснационалних елита и истовремено јачањем унутрашње конфликтности и активирањем појава које дестабилизују ситуацију.

         Осим тога приметан је ефекат узајамног јачања негативности када спољни фактори галванизују унутрашње негативне процесе и обрнуто – унутрашња расположења доприносе ефикасности спољних утицаја.

         „Столице се разилазе“, а истовремено седење на патриотској и на либералној не функционише. Председник Путин треба коначно да изабере са ким је.

         На путу државника и патриоте очекује га велика слава сакупљача земаља. Али, мораће да примени чврсте мере против оних који спречавају кретање у том правцу.

         Међу њима су људи са којима је он био у политици, којима је, можда, због нечега захвалан. Мораће потпуно да смени владу Русије, да разреши дужности многе бивше сараднике у другим државним структурама, да постави нове лидере који имају вољу и способности неопходне за организовање пуног замаха читаве земље.

         Обавезан услов реалног кретања председника путем препорода Русије биће национализација барем стратешких грана уз обавезну економску ликвидацију олигархата. Тако ће се „избити“ материјалну базу „пете колоне“ и она ће изгубити свој потенцијал.

         При том ће углед председника у очима народа достићи невероватну висину. Грађански рат неће почети – нико неће кренути да брани олигархе чије обезбеђење у многим случајевима може да се претвори у наоружану пратњу. То је показало искуство Венецуеле и Југоистока Украјине.

         Ако, пак, Путин подлегне слабости и настави да покушава „да седи на столицама које се размичу“, или заправо, одлучи да се врати на либерални колосек, његова судбина биће веома тужна.

         Он је покренуо сувише моћне процесе, сувише велику штету је нанео америчкој и уопште западној геополитици. То се не прашта. Судбина наших руководилаца, ако одлуче да се предају, биће страшна (сетимо се Слободана Милошевића, Садама Хусеина, Моамера Гадафија).

         Запад константно иницира револуцију у Русији која ће збрисати читаву владајућу класу. Вероватно ће САД изгубити контролу над ситуацијом, као што се већ дешавало током „арапског пролећа“ и у Украјини. 

         Сасвим је могуће да револуција у РФ - пошто почне као либерална - прерасте у социјалистичку. Сувише су омрзнути олигарси у руском народу.

         Покрет против олигарха у Украјини успели су да оседлају националисти. У Русији такве снаге не располажу довољним потенцијалом.

         Дакле, очувањем либерала у елити земље и приватизацијом преостале општенародне својине власт може да припреми социјалистичку револуцију. Тако је већ било 1917. године.

 

         Превела

         Ксенија Трајковић