Време је да Русија од Стаљина коначно направи свог савезника

АМЕРИКАНЦИ СЕ СВЕ ВИШЕ ДРЖЕ КАО ДА СУ ОНИ

- А НЕ ЦРВЕНА АРМИЈА - ЗАУЗЕЛИ БЕРЛИН

• Лењинов Маузолеј овог 9. маја треба да буде без икаквих ограда, онакав какав је био 9-ог маја 1945. године а нарочито 24. јуна исте те године - за време те историјске Параде Победе
• На највишој трибини Маузолеја треба да буду ветерани Другог светског рата, они, захваљујући којима је Победа и остварена. На доњој левој трибини - садашњи војни лидери, кључни команданти данашњих Оружаних снага Русије. На доњој десној трибини - председник Русије њен главнокомандујући, као и министар одбране и начелник Генералштаба
• Наспрам Маузолеја - на згради ГУМ-а - желим да видим портрете совјетских војсковођа из времена Великог Отаџбинског рата - маршале Совјетског Савеза, на челу са портретом Врховног команданта оружаних снага СССР у ратним годинама и председника Државног комитета одбране маршала Јосифа Стаљина
• А ми смо фактички избрисали из свих службених текстова, повезаних са овом победом човека који је у том рату руководио земљом и њеним оружаним снагама. Сами смо од Стаљина направили „фигуру тишине“ па чак и фигуру понижења
• Ово су одавно осећали спољни и унутрашњи мрзитељи, конкуренти и непријатељи Русије. Они су нас и подстакли на то својом хистеријом везаном за митско „обнављање стаљинизма у Русији“ и константно туку у ту тачку. Тачно туку, баш као у правом рату. Схватајући да  се - ако коначно пробију наш оклоп на том месту, које смо сами прогласили најслабијим - даље тај отвор може раширити до бесконачности
• Време је да, коначно, направимо од Стаљина (који се, све док о њему константно ћутимо, готово претворио у непријатеља Совјетског Савеза, Русије и наше победе) нашег савезника у борби за нашу Победу. И генералисимус нас неће изневерити. Треба му 9-ог маја ове године одати признање, како би - ослабили редове оних који задиру у истину историје и ударају на нашу земљу

Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

 

        БЕРЛИН је заузела америчка војска, и 1. маја 1945. године над Рајхстагом је подигнута звездано-пругаста застава.

        Ви мислите другачије? Па шта? Није најважније то шта ви мислите, већ шта ће знати и мислити о томе будућа поколења - она, која ће живети на Земљи, укључујући и нашу државу, средином ХХI века. Не заборавите, да је садашњи глобално унифицирани образовни систем, прихваћен без много отпора од стране наших политичара и руског система образовања, тоталан, а самим тим - свемогућ.

        А њега још подупиру холивудске филмаџије, компјутерске игрице и пропаганда, створена под маском науке, од стране „историчара“ из многих земаља.

        Дозволите да објасним како се то ради и како ће бити урађено, ако се ми не будемо борили против тога.

        Започето је производњом филмова и компјутерских игара, створених по методу „алтернативне историје“, а шта да Други светски рат није започела хитлеровска Немачка, већ комунистички Совјетски Савез?

        Шта би било да су Американци заиста заузели Берлин? Шта би било да су Трећи Рајх и СССР започели војни сукоб с циљем да освоје и поделе Европу и остатак света? А да су САД и Велика Британија, са још неколико њима блиских „цивилизованих“ земља, разбиле ту заверу...

        Ко може забранити креативну слободу и машту сценаристима, редитељима, креаторима компјутерских игара, ауторима стрипова? У уметности, као што знамо, не постоје границе и табуи. Креативност је недодирљива и не може јој се судити. Све се може прережирати и поново исцртати.

        А када такви филмови и игрице преплаве све екране и целу мрежу, мислите да се неће наћи неколико стотина „историчара“ који ће на основу тога префабриковати школске и универзитетске уџбенике по целом свету? Мислите да се и у нашој земљи неће наћи такви историчари? Да, њих већ и сада има. И многи су у том духу и по овом сценарију уџбенике већ написали, па чак и издали. И из њих се већ и настава држи, и то без много скривања.

        На тај начин, „алтернативна историја“ постаће „права“.

        По мом мишљењу, савршено је очигледно да садашњи политички, пропагандни, информативни и дипломатски напад на Русију, организован око прославе 70. годишњице Победе, има два стратешка циља.

        Први: постепено привикнути глобални аудиторијум на „алтернативну историју“, коју сам већ описао. И коначно: на промовисање Совјетског Савеза у једнаког кривца за Други светски рат, као што је то и хитлеровска Немачка.

        Након овог (други циљ) пред Русију као наследника СССР ће ставити ултиматум: или ћете то признати, или ће „светска заједница“ сама правно формализовати ову пресуду, лишити Русију места сталне чланице Савета безбедности УН и натерати је да новацем, имовином или територијом испалати штету коју је Совјетски Савез, започињући Други светски рат, нанео другим земљама.

        Мислите да се неће наћи оних, који ће подржати овако нешто? Наћи ће се - и то доста. У првим редовима ће бити оне земље, које су биле званични савезници Трећег Рајха, као и оне које су такви савезници биле у својим мислима. Као и оне који су своју земљу предале Хитлеру без борбе. На крају крајева, оне се и даље због тога осећају непријатно. На пример, очигледно је да би Летонија, Литванија и Естонија - да нису ушле током 1940. у састав Совјетског Савеза, а при тадашњим режимима - постале немачке савезнице званично и без икаквог притиска из Берлина, већ уз одушевљење и по сопственој вољи.

        Али, ако се Совјетски Савез представи као кривац за Други светски рат, тиме се колаборационисти Литваније, Летоније, Естоније и данашње Украјине, који су се борили против Совјетске Армије, аутоматски оправдавају.

Борци Совјетске Армије 

        А како ће се поставити у таквој поставци проблема оних неколико десетина квазинезависних држава на чијим територијама постоје америчке војне базе? Мислим да то нема потребе објашњавати...

        Ето зашто, поред свих других разлога, морамо да се боримо, бијемо, отимамо за нашу Победу и данас, 70 година након што је извојевана.

        А да бисмо одбранили нашу Победу и истину историје, морамо пре свега угушити незнање и антисовјетско и антируско тумачење историје Другог светског рата у нашој сопственој земљи.

        Морамо, најзад, јасно рећи да Русија нема намеру да замени Други светски рат Великим Отаџбинским ратом. Велики Отаџбински рат - то је рат против освајачке хитлеровске војске и оружаних формација многобројних савезника Трећег рајха. Победа у том рату могла је бити обезбеђена, и била је обезбеђена само потпуним поразом саме Немачке и заузимањем њене престонице, што је Совјетска Армија и урадила.

        Велики Отаџбински рат почео је 22. јуна 1941. године а завршио се 9. маја 1945. године. Зато ми и славимо 9-ог маја пре свега Победу у нашем Отаџбинском рату.

        А Други светски рат је почео две године, или чак и годинама раније. И завршио се 2. септембра 1945. године, капитуалцијом немачког савезника Јапана. У овом рату, Совјетски Савез је такође учествовао. Али, како Јапан није напао Совјетски Савез, овај део Другог светског рата у наш Велики Отаџбински рат није укључен.

        Треба да, коначно, напустимо и у самој Русији, изгледа, званично тумачење тзв. пакта Молотов-Рибентроп као „криминалне завере“. Јер ово је, без сумње, био изнуђен (у интересу националне безбедности) корак СССР, и у том смислу - дипломатска победа наше земље.

        Поменуо сам само два момента поводом којих треба да се коначно унесе јасноћа у нашу друштвену и историјску свест. На првом месту - у свест омладине.

        Ограничивши се овим, прећи ћу на то како ја видим Црвени трг 9-ог маја ове године. А видим га тако да максимално одговара историјској стварности празника - 70-ој годишњици победе у Великом Отаџбинском рату Совјетског Савеза против хитлеровске Немачке која је напала нашу земљу.

        Видим Лењинов Маузолеј, наравно, без икаквих ограда, онакав какав је био 9-ог маја 1945. године а нарочито 24. јуна исте те године - током историјске Параде Победе.

        На највишој трибини Маузолеја - ветерани Другог светског рата, они, захваљујући којима је Победа и остварена.

        На доњој левој трибини - садашњи војни лидери, високи команданти данашњих Оружаних снага Русије. На доњој десној трибини, оној која је ближа Манежном тргу, председник Русије и главнокомандујући њених Оружаних снага, као и министар одбране и начелник Генералштаба.

        Када би се тог дана у Москви појавили председник САД и премијер Велике Британије, оних земаља, које су заједно са Совјетским Савезом формирале језгро и окосницу антихитлеровске коалиције, тада би их по историјском праву председник Русије могао позвати на ту трибину. Као и председника Кинеске Народне Републике и премијера Француске. Онда би се на тој трибини окупили лидери сталних чланица Савета безбедности УН, организације која је рођена као резултат победе над нацизмом.

        На овој јубиларној паради, пред Маузолеј, као и на Паради Победе 1945. године, треба да буду изнета знамења од стране Црвене (Совјетске) Армије уништених хитлеровских армија и дивизија и лични Хитлеров знак (симбол).

Заставе немачких јединица и Хитлеров лични барјак на Црвеном тргу

        Наспрам Маузолеја на згради ГУМ-а, поред осталих који одговарају реалној историји и значају јубилеја, желим да видим портрете совјетских војсковођа из времена Великог Отаџбинског рата - маршала Совјетског Савеза, на челу са портретом Врховног команданта оружаних снага СССР у ратним годинама и председника Државног комитета одбране маршала Јосифа Стаљина. Узгред, напомињем да Уједињене нације, у чији се идеал вредности и Повељу константно заклиње наша модерна дипломатија, нису настале саме по себи већ као резултат споразума Стаљина, Рузвелта и Черчила, а не Бандере с Петеном и Квислингом.

        И у говору председника на паради овог 9-ог маја, волео бих да чујем, поред других очекиваних или само њему познатих речи, имена свих маршала Великог Отаџбинског рата - свих, без изузетка, као што налаже праведан и објективан опис историје.

        Такође, да чујем како председник Русије дешифрује, коначно, јавно и званично константно понављану цифру од 27 милиона совјетских грађана погинулих за време Великог Отаџбинског рата. Ово је неопходно да би коначно, разумели сви, а неки од њих и први пут чули, да су велики део ових жртава - цивили, уништени од стране Немаца и њихових савезника (укључујући и колаборационисте), јер су војне жртаве Црвене армије сразмерне укупним војним губицима хитлеровске армије и њених савезника на Источном фронту.

        Тачне бројке, очекујем да чујем од председника. Волео бих и да знам имена историчара који су ове бројке сакупили и аргументовали за председника.

То да видим и чујем јер ће то одговарати историјској истини. 

        То сматрам праведним. Мој отац је отишао на фронт са 16 година и прошао цео Велики Отаџбински рат до краја. Моја мајка је пола године била под окупацијом („под Немцима“, како су тада и касније говорили) и ништа осим ужаса из те окупације није изнела, а затим је до краја рата радила у фабрици барута у Казању.

        У Великом Отаџбинском рату погинули су мој стриц и ујак - старији брат мог оца и један од старије браће моје мајке.

        Али, не желим само из тог разлога да видим такав Црвени трг 9-ог маја 2015. године. Већ и због тога што смо успели сами себе с нашом Победом да ставимо у двосмислен, да не кажем нешто грубље, положај.

        Ми смо фактички избрисали из свих службених текстова, повезаних са овом победом човека који је у том рату руководио земљом и њеним оружаним снагама. Сами смо од Стаљина направили „фигуру тишине“ па чак и фигуру понижења.

        Ово су одавно осећали спољни и унутрашњи мрзитељи, конкуренти и непријатељи Русије. Они су нас и подстакли на то својом хистеријом везаном за митско „обнављање стаљинизма у Русији“ и константно туку у ову тачку. Тачно туку, баш као у правом рату. Схватајући да  се - ако коначно пробију наш оклоп на том месту, које смо сами прогласили најслабијим - даље тај отвор може раширити до бесконачности.

        Време је да, коначно, направимо од Стаљина (који се, све док о њему константно ћутимо, готово претворио у непријатеља Совјетског Савеза, Русије и наше победе) нашег савезника у борби за нашу Победу. И генералисимус нас неће изневерити. Треба му 9-ог маја ове године одати признање, како би - ослабили редове оних који задиру у истину историје и ударају на нашу земљу. Јаукнути можда при том, али њих ослабити...

        А скривајући Стаљина у данима славља, пре или касније добићемо уместо њега Хитлера и генерала Власова, као што је украјински народ већ добио уместо Стаљина и Ватутина Бандеру и Шухевича.

        Зар то није јасно? Зар је то оно што желимо? Зар то очекујемо?

        Превео Срђан Ђорђевић