Велики пораз Запада Украјине и Запада у Украјини

НИ У ЛАВОВУ НИ У ВАШИНГТОНУ НИСУ СХВАТАЛИ ДА ЈЕ КРАХ ЈАНУКОВИЧА - КРАХ  И КРАЈ ДРЖАВНОГ ЈЕДИНСТВА

• Нараста лавина информација које демонизују како Путина, тако и Русију и настоје да представе нашу земљу као агресора. Нажалост, у томе су веома ревносни не само експерти и новинари, него и званичне личности
• И Џон Кери се показао као човек који живи у нејасном простору: говорио је да су поступци Русије, када се руска војска, можда, креће кримским полуострвом - политика из времена XIX века, а сада је XXI век. А срећно је заборавио да су се Американци само тиме и бавили и у XIX веку и у XX и уопште
• Обаму његови саветници такође доводе у заблуду - говоре о агресији од стране Русије, иако нема никакве агресије. Русија има право да на Криму распореди 25.000 својих војника. При том, по мојим подацима (разговарао сам са људима из Севастопоља), на Криму се сада налази нешто више од 10.000, а то значи да Русија легално може да распореди још 15.000
• Још после прве украјинске „наранџасте револуције“, сам писао да је Русија тада победила у Кијеву. Јасно сам указао да, док председници долазе са истока и побеђују помоћу истока и југа, управо они не дозвољавају источним и јужним регионима земље да се самоорганизују
• Сада ће и исток Украјине ће тражити најмање федерализацију. О томе који ће ниво аутономије добити региони на истоку и западу - моћи ће да се говори тек кад се у Кијеву појави легална и легитимна власт
• То ће бити реални излаз из кризе без грађанског рата и без примене силе, а ако се изненада десе абнормални покушаји из Кијева и са Запада да се наметне сопствено виђење и сопствено уређење војним путем - онда ће добити веома чврст отпор

Пише: Андраник МИГРАЊАН, политиколог и американолог (Москва)

         СЕМ изјава људи који још нису изашли из епохе хладног рата, као што су сенатор Џон Мекејн и Линдси Грем, аналитичари Fox News и неоконзервативци, појављују се и разумни људи који настоје да дају објективнију и избалансирану оцену догађаја.

         То су људи као што су Стивен Коен, професор Њујоршког и Принстонског универзитета, Том Грем, специјални помоћник председника Буша-млађег за Русију, Роберт Легволд, професор Колумбијског универзитета, Џек Метлок, специјални помоћник председника Регана и виши директор за питања Европе и СССР-а у Савету за националну безбедност САД и амбасадор САД у СССР-у, Димитриј Самс, директор Центра за националне интересе, као и низ других. Ипак, њих је веома мало.

         Нараста лавина информација које демонизују како Путина, тако и Русију и које настоје да представе нашу земљу као агресора. Нажалост, у томе су веома ревносни не само експерти и новинари, него и званичне личности. Не говорим о сенаторима и конгресменима, али и људи типа Мекејна појма немају о чему говоре - они представљају расположења из времена хладног рата.

         Мекејн је још раније довео себе у идиотску ситуацију мислећи да је „Правда“ још увек главна новина руске државе. То је показатељ нивоа знања америчког естаблишмента о томе шта се дешава у овом региону и у овој земљи.

         Али, авај, сличне изјаве давао је и државни секретар САД у свим главним политичким програмима Facethenation, Meetthepress . Џон Кери такође се показао као човек који живи у нејасном простору: говорио је да су поступци Русије, када се руска војска, можда, креће кримским полуострвом - политика из времена XIX  века, а сада је XXI век. Он је срећно заборавио да се Американци само тиме и баве и у XIX веку и у XX и уопште.

         У главама људи одвија се, вероватно, некаква шизофренија - они поступке других мере једним критеријумима, а сопствене апсолутно не примећују.

         У том погледу појавио се веома добар чланак објављен у Washington Post-у, који говори о правима LGBT-community у Русији: речено је да они у много држава имају законе који су у том погледу много лошији него у Русији и веома умесно цитирали познате речи из Библије: ви у туђем оку трун видите, а у свом ни трупац не примећујете.

         Обаму његови саветници такође доводе у заблуду - говоре о агресији од стране Русије, иако нема никакве агресије. Русија има право по споразуму да на Криму распореди 25.000 својих војника. При том, по мојим подацима (разговарао сам са људима из Севастопоља), на Криму се сада налази нешто више од 10.000, а то значи да Русија легално може да распореди још 15.000. Значи, то што су се неке формације дислоцирале на полуострву није кршење обавеза.

         Чудно је да се, и опет у западним медијима, посебно америчким, говори да је то народ устао против власти у Кијеву. Испоставља се да је то што је прекршен Устав и извршен преврат - нормално, а то што је на Криму такође народ одлучио да сву власт узме у своје руке због нелегитимне власти у Кијеву, што је себи подредио локалне органе власти, локалне органе за примену закона и структуре силе - сматра се ненормалним и кршењем некаквих закона.

         Руско деловање, чак и оних формација које су блокирале украјинске војнике у неким гарнизонима, изведено је у складу са споразумима како са кримским властима, тако и по одобрењу са још увек актуелним председником Украјине. Зато је смешно говорити да се крше неки споразуми, ако против тога иступају људи у Кијеву који су са становишта Русије извршили војни преврат и који су нелегитимна власт.

         Путин је још једном рекао да су ти људи извршили противуставни преврат и употребили силу. На Криму су људи који се не слажу са тим бандитима који су дошли на власт, који су првим чином укинули закон о регионалним језицима и тако ставили изван закона руски језик и уопште Русе са претњом ликвидације кримске аутономије и Црноморске флоте. Русима на истоку и југоистоку земље ускраћује се право на примену мера за заштиту сопствених интереса.

         Ко је у овој фази победио, а ко је изгубио?

         За сада може да се констатује да су у насталој ситуацији запад Украјине и Запад у целини претрпели велики пораз у Украјини.

         После „наранџасте“ револуције, 2005. г. био сам једини руски аналитичар који је на чуђење многих у Русији, Украјини и на Западу, написао велики чланак у „Руској газети“ под називом „Сок од поморанџе с руском вотком, или, Зашто је Русија победила у „наранџастој“ револуцији у Кијеву“, где сам јасно указао да, док председници долазе са истока и побеђују помоћу истока и југа, они и не дозвољавају источним и јужним регионима земље да се самоорганизују. Кучма и Кравчук су разумели колико је опасно чинити нагле потезе кад се ради о тако крхкој државној творевини унутар које постоје две нације, два језика, фактички две државе.

         Тада сам упозорио да је боље да Јушченко, јасно радикалан, буде на власти и тада ће људи са запада доћи у Кијев и својим оштрим деловањем они ће, практично, рушити украјинску државу.

         Док се у Кијеву одржавао привид легитимне власти та крхка равнотежа некако се такође одржавала, али треба рећи да се машта западњака морала састојати у томе да се Јанукович сачува на власти, зато што је управо Јанукович, будући да је председник са истока, увек био гаранција за очување целовитости државе.

         Долазак екстремиста и националиста на власт у Кијеву, тим пре, на нелегитиман начин, јесте, наравно, крах украјинске државности.

         То је и омогућило да се на Криму постигне оно о чему нису могли ни да сањају сами Кримљани и браниоци Крима и Источне Украјине у Русији. Рушењем легитимности кијевске власти они су омогућили Криму да први пут добије свог градоначелника Севастопоља и свог премијера у Симферопољу, који представљају проруске политичке снаге.

         Ови региони су фактички добили могућност за стицање реалне независности, што је, заправо, дефинисано у питању о референдуму. При том, давање могућности кримским властима да не признају легитимност Кијева у потпуности је у складу са украјинским Уставом и законима.

         Они који су преотели власт, истерали су легално изабраног председника и прекршили споразуме за које су гарантовали пољски, немачки и француски министри иностраних послова.

         Сем тога, догађаји на Криму су инспирисали Русе и оне који говоре руски у Харкову, Доњецку, Луганску, Дњепропртровску и Одеси и, наравно, омогућили тим регионима земље да поставе питање о федерализацији.

         Ниво федеализације и карактер односа између тих региона и Кијева, биће питање веома озбиљних преговора, зато што и у тим регионима Руси и они који говоре руски хоће да имају одлучујућу реч у формирању органа власти, у решавању питања којим језиком да говоре, које књиге да читају и шта да гледају.

         Оно што се десило постало је потпуни пораз Западне Украјине, западних националиста и Запада који је, нажалост, подржавао, помагао и стимулисао овај процес. Они, чак нису схватали да је крах Јануковича - крах јединства Украјине и сопственим рукама су запалили свој дом и својим рукама подметнули бомбу под територијалну целовитост Украјине.

         Где је излаз из кризе?

         На Криму нико неће сметати да се спроведе референдум, а после њега Крим је - самостална творевина која је дефинисала да ће имати споразумне односе са Кијевом. У споразуму ће писати да Крим има сопствену војну силу, сопствено министарство спољних послова, сопствене институције власти и да ће бирати своје градоначелнике и своју власт. Неке симболичне везе са Кијевом могу да се сачувају.

         Што се тиче истока Украјине, ту је озбиљнија ситуација. Исток ће такође захтевати најмање федерализацију. О томе који ће ниво аутономије добити региони на истоку и западу моћи ће да се говори тек кад се у Кијеву појави легална и легитимна власт.

         То ће бити реални излаз из кризе без грађанског рата и без примене силе, а ако се изненада десе абнормални покушаји из Кијева и са Запада да се наметне сопствено виђење и сопствено уређење војним путем, онда ће добити веома чврст отпор.

         У том случају Русија не може остати по страни, није ради тога председник Путин тражио од Савета Федерације овлашћења за примену силе на територији Украјине ако буду угрожени животи и безбедност руских грађана и становништва које говори руски у Украјини.

         Превела Ксенија Трајковић