Велики људи великог београдског друштва руских научника

ЈЕЛЕНА БОНДАРЈЕВА ОБЈАВИЛА КЊИГУ „PAX ROSSICA - РУСКА ДРЖАВНОСТ У РАДОВИМА ИСТОРИЧАРА У ИНОСТРАНСТВУ” (1)

• Током 30 година постојања београдско друштво руских научника изнедрио је и нове генерације историчара, међу којима и такве великане као што су академик Г. А. Острогорски, академик В. А. Мошин, професор А. В. Соловјев
• Књига има два дела. У првом делу је оглед о историји руске емиграције на Балкану, о њеним научним институтима, издавачкој и просветитељској делатности, као и историографска анализа читавог низа историјских дела београдских Руса
• У другом делу су радови руских историчара - емиграната и моји огледи о њиховим биографијама. На крају, читалац ће се упознати са таквим именима као што су Ф. В. Тарановски, Ј. В. Спекторски, В. А. Мошин, А. В. Соловјев
• Спекторски је био изузетан научник, којег могу да упоредим само са Питиримом Сорокином јер је био човек енциклопедијског знања, а радио је на додирним тачкама неколико дисциплина: права, историје и социологије. Још увек се на српском језику издају као приручници уџбеници које је он написао у време емиграције
• Тој славној групи припадао је и Фјодор Васиљевич Тарановски који је био професор Варшавског универзитета и знао скоро све европске језике, при том бриљантно. Боравећи на Балкану, проучио је огроман број српских правних средњевековних аката које је објавио и увео у научни оптицај
• Љубав између краља Александра Карађорђевића и руских емиграната била је узајамна. Краљ Александар је доделио пензије и специјална примања за познате руске писце, као што су Буњин, Баљмонт, Мерешковски и Гипиус, који, иначе, нису живели у Југославији него у Паризу

         - Pax Rossica је – руски историјски свет, руска цивилизацијска сфера, сфера утицаја руске државности. Управо та тема постала је тле за многе митове, стереотипе и предрасуде. Марксисти су прогласили Русију „тамницом народа”, а још раније у западној свести укоренио се мит о варварској, непросвећеној и ропској Русији. Томе је ХХ век додао ужас бољшевизма и, на крају, ми сами смо спремни да понављамо свакакве измишљотине о руској историји. А још је Карамзин писао: „Треба поучити руски народ да поштује сопствену прошлост... Треба познавати оно што волиш, а да би знао садашњост, мораш да имаш податке о прошлости”.

Руска црква Свете Тројице у Београду

         У књигу су ушли радови по традицији конзервативно оријентисаних руских историчара блиских монархистичком становишту, као и државничких умова окупљених у Руском научном институту у Београду, који је основан средином 1920-их година. Београдски научници тесно су сарађивали са другим великим руским научним центрима у Европи, из којих су код њих долазили као предавачи Иван Иљин, Јевгениј Трубецки, А. А. Кизевете, А. В. Флоровски... Током 30 година постојања београдско друштво руских научника изнедрио је нове генерације историчара, међу којима такве великане као што су академик Г. А. Острогорски, академик В. А. Мошин, професор А. В. Соловјев.

                  Задатак ове књиге је да упозна савременог читаоца са изабраним, најбољим радовима руских умова који су туговали за изгубљеном Отаџбином и настојали да открију величину и посебност њене историјске судбине.

         Књига има два дела. У првом делу је оглед о историји руске емиграције на Балкану, о њеним научним институтима, издавачкој и просветитељској делатности, као и историографска анализа читавог низа историјских дела београдских Руса, која су објављена у периоду од 1920.-1941. г. У другом делу су радови руских историчара - емиграната и моји огледи о њиховим биографијама. На крају, читалац ће се упознати са таквим именима као што су Ф. В. Тарановски, Ј. В. Спекторски, В. А. Мошин, А. В. Соловјев. Наравно, круг руских историчара који су између два рата живели у Југославији  шири је, али су управо ови научници развијали тему руске државности. 

• Како сте се ви посветили теми руске емиграције?

         - Прво моје упознавање са руском емиграцијом десило се у Београду 1980.-их и оставило на мене снажан утисак. Мој муж и ја завршили смо факултет историје на Московском државном универзитету уже струке „Историја јужних и западних Словена” и више од 10 година радили смо и живели у Југославији. Веома нас је занимала историја Балкана; догађаји током њене последње трагичне деценије ХХ века у суштини су се одвијали пред нашим очима, али то је, вероватно, посебна тема. Тада, током 1980.-90.-их занимала ме судбина руске емиграције, јер су још били живи многи „стари Руси”, како су они сами себе називали, који су напустили Отаџбину после револуције 1920.-их година. Успела сам да се са некима од њих упознам. Навешћу само неколико имена: протојереј руске цркве Свете Тројице на Ташмајдану, отац Василије Тарасјев и његова породица, породица руско-српског академика математичара и инжењера К. П. Воронца, уметник Георгије Лобачов, рестауратор И. Вандровска, А. Рајевски, А. Полчањинов, професор Саљников, академик Ирена Грицкат.

Капела Иконе Иверске Мајке Божије, копија московске

         „Стари Руси” не могу се ни замислити изван Православља. За њих је вера била основа њиховог личног и националног идентитета; њихов поглед на свет, сав њихов живот, били су сконцентрисани на православни храм. Најчешће су се могли  срести управо у нашој цркви где су се сви окупљали недељом и празницима, а посебно много парохијана било је за Васкрс. Осетивши ту неопходност Православља за њихов живот и радост живљења у вери, многи од нас почели су дубље о томе да размишљају, јер, ми смо били совјетски људи, комсомолци и историја нашег живота била је потпуно другачија. У комуникацији је  долазило до полемика, али постојао је читав низ проблема повезаних са руском историјом, са класичном руском књижевношћу, током чијих разматрања смо стварно говорили истим језиком. Пушкин, Љермонтов, Гогољ и други наши класици били су сигуран мост између „две Русије” и никаква совјетска власт није могла томе засметати.

         У то време спријатељили смо се са изузетним човеком – Алексејем Борисовичем Арсењевим, који је сакупио јединствену колекцију издања, материјала, докумената, фотографија у вези са животом руских избеглица у Југославији. Неки материјали ушли су у његову књигу „Код Дунавског лука”. Исто тада смо се упознали са српским научницима који су проучавали феномен руске емиграције. Један од њих, Остоја Ђурић, велики познавалац руске емигрантске поезије и прозе, написао је књигу „Руска књижевна Србија”. 

         Касније, у Институту руске историје, где се формирао колектив научника који су проучавали руску историјску науку у емиграцији: А. Н. Сахаров, М. Г. Вандалковска, Ј. Н. Јемељанов, почела сам теоријски да проучавам ту проблематику и за мене се открила другачија визија, другачије тумачење руске историје, које се веома разликовало од оног које нам је представљано као једино правилно.

• Испричајте нам, молим вас, о научницима београдског друштва. Која су то имена? Којим истраживањима су се бавили ти научници?

Академик Георгије Острогорски

         - То су били разни научници који су се бавили различитим  областима науке: античком историјом (М. Георгијевски), западноевропском историјом (С. Р. Минцлов, М. Н. Јасински), укупно око 20 имена. А руски византолози, који су живели и радили у Србији, у Београду, представљали су посебну целину, правац који је веома снажно и изразито забележен у историји науке. Круну тог правца представља стваралаштво академика Георгија Александровича Острогорског. Његова „Историја Византије” недавно је преведена на руски језик, а пре тога она је више пута објављивана на српском и немачком језику. Он је успео да у социјалистичкој Југославији очува катедру византологије, за разлику од Совјетског Савеза где је, нажалост, та наука дуго била запостављена.  Са византологијом је уско повезан још један правац – историја византијске уметности. Балкан је пружио јединствену могућност за упознавање споменика византијске културе: икона, фресака, објеката архитектуре.

         Грчка, Македонија и Србија су земље које су сачувале јединствене споменике.  На пример, на територији Косова има неколико стотина јединствених комплекса византијске архитектуре из ХI–ХIV века, који практично нису преуређивани све до ХХ века. Огроман допринос у проучавању тог наслеђа дали су руски научници, поред осталих Кондаков и Успенски, који су прикупљали византијске споменике. Познати руски научник, Н. Л. Окуњев основао је групу научника са којом је пропутовао Косово, Јужну Србију и садашњу Македонију. Они су копирали фреске византијских цркава и манастира, а затим те фреске рестаурирали на огромним картонима.

         У Београду још увек постоји музеј где су ти картони изложени. Захваљујући раду групе Окуњева ми имамо могућност да видимо и проучавамо фреске које су после бомбардовања 1999. г. и после свега што се десило на Косову биле изгубљене. Али те копије нису само очуване, на основу њих познати руски архитекта Н. Краснов урадио је скице мозаика према сижеима древних фресака српских манастира.  Оне су копиране у јединственом комплексу цркве – споменика династије Карађорђевића на Опленцу. Тај изузетни храм – гробница у име Св. Ђорђа, по мозаику се може упоредити само са храмом Спаса на Крви у Санкт Петерсбургу. Дакле, допринос руских уметника, историчара и архитеката да се све то сачува и да се та традиција развије није могуће оценити. А то је само један правац делатности руских научника историчара на Балкану.        

Краљ Југославије Александар Карађорђевић и краљица Марија

• Испричајте нам и о положају руске емиграције у Југославији.

         - Њен положај се у нечем може сматрати јединственим, ако се упореди са положајем руске емиграције у другим земљама Европе. У Југославији су се углавном нашли људи за које је било важно да том земљом управа православни словенски монарх. А тада, после рушења Руске империје, Југославија, или, како се називала до 1929. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, била је једина таква земља.  Може се говорити о томе да су се из редова интелигенције у Југославији населили људи са православним и монархистичким погледом на свет. Управо у Југославији, у малом граду Сремски Карловци, који се налази између Новог Сада и Београда, налазио се Синод Руске Православне Цркве у иностранству. Ту је била Богословија, ту је живео и митрополит Антоније (Храповицки) који је, може се рећи, однеговао читаву плејаду  посленика Руске Цркве у иностранству, који су постали познати у годинама после рата. Око тог духовног огњишта највећим делом су се и окупљали наши, руски људи. 

         Краљ Александар Карађорђевић био је ученик Пажевског корпуса (привилеговане племићке војне школе у Царској Русији, прим. прев.). Он је говорио: „Ја имам Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а Руси су – четврти Словени”. И заиста, „руске избеглице” постале су прави поклон за Србију.  

         У Првом светском рату Србија је претрпела огромне људске губитке. Ипак, ако се упореде цифре највише су страдали становници Србије и Црне Горе: у њима је погинуло више од трећине мобилисаних – 37%, у Немачкој је та цифра 15%, у Русији 11%. По броју убијеног мушког становништва не може се упоредити ниједна земља. Србија је платила скупу цену да би била на страни земаља-победница. А после Брест-Литовског мира испоставило се да је Русија је уклоњена, док је победа Антанте, без претеривања, купљена искључиво руском крвљу.

Генерал Врангел испред Руске цркве 1926. г. 

         Србија је као земља победница основала Краљевину СХС. Та нова, млада држава на самом почетку суочила се са много проблема, а пре свега недостајало јој је људи који би могли да изграђују ту државу. И ту су истинска, велика подршка краљу били првокласни стручњаци који су дошли из Русије. Руси су дали огроман допринос свим областима државне делатности краљевине. О којој год области да је реч, у међуратном периоду, свуда се сусрећу руска имена: хирург А. Игнатовски, архитекта Н. П. Краснов, балерине Ј. Пољакова, Н. Кирсанова...

         Значи, љубав између краља Александра Карађорђевића и руских емиграната била је узајамна. Краљ Александар је доделио пензије и специјална примања за познате руске писце, као што су Буњин, Баљмонт, Мерешковски и Гипиус, који, иначе, нису живели у Југославији него у Паризу. Али, због поштовања према руској култури он се осећао обавезним да их у тешко време материјално подржи. Треба рећи да су руски професори радили, предавали, по правилу, у два или три места и веома скромно живели. Огроман део  њихових средстава одлазио је на куповину књига, на наручивање из иностранства.

         Руски научници који су се нашли у емиграцији били су одвојени од Русије, од руске, совјетске науке, од архива, библиотека, односно од свега онога што је неопходно за научно истраживање. Они су настојали да то надокнаде користећи доступне фондове, прибегавали свим могућим изворима научних материјала балканских земаља,  универзитетским зборницима, архивима, библиотекама Беча, Берлина, Париза...

         Они су увели у оптицај историјске науке велики број података којима совјетска наука често није располагала. Треба имати у виду и ситуацију са историјском науком у СССР-у у периоду од 1920.-1930. То је било време оснивања Институције црвених професора и прогањања старих руских академских и универзитетских научника. Такав трагичан пример су судбине академика С. Ф. Платонова и Ј. В. Тарле прогоњених од стране власти. „Старорежимске измишљотине”, као што су византологија и славистика, биле су укинуте, а „случај слависта” којим је пролазио, на пример, и Михаил Несторович Сперански, практично је покосио стручњаке.

         Последице идеолошких оријентација и ревизија у историјској науци одражавале су се још много деценија на квалитет проучавања. Чак и 1970.-их када је Л. Т. Пашуто (узгред, он се дописивао са историчарима београдског друштва и високо ценио њихов допринос науци) почео да се бави историографијом историчара-миграната, чињене су му свакојаке препреке, а материјали које је прикупио још увек не само да нису објављени већ нису до краја ни размотрени!

Последња фотографија краља Александра и министра Француске, Бартоа, пре атентата у Марсељу 1934. г.

• У својој књизи ви описујете животне путеве и наводите поједине радове четири руска историчара: Ф. В. Тарановског, А. В. Соловјева, В. А. Мошина и Ј. В. Спекторског. На који начин је актуелизација управо њиховог стваралаштва у служби решења проблема садашњости? 

         - Сви ти научници се веома разликују, а наслеђе сваког од њих на свој начин је актуелно. Ј. В. Спекторски – је изузетан научник, којег ја могу да упоредим само са Питиримом Сорокином, зато што је он био човек енциклопедијског знања, радио је на додирним тачкама неколико дисциплина: права, историје и социологије. Науку о држави он је не само знао, он је у дословном смислу речи, формирао. Још увек се на српском језику издају као приручници уџбеници које је он написао у време емиграције. Сорокин је био ректор Кијевског универзитета, професор на Београдском, Љубљанском и Прашком универзитету, а после рата био је на челу групе академика у САД. Његови радови садрже методолошке, вредносне и концепцијске основе науке на којима се могу градити

         Други научник београдског друштва је Ф. В. Тарановски. Он и  Спекторски представљају најстарију генерацију историчара емиграната. Фјодор Васиљевич Тарановски био је професор Варшавског универзитета. Он је знао скоро све европске језике, при том бриљантно. Био је представник школе за стручњаке државних послова, које сада као научне дисциплине уопште нема. А познаваоце државе у царској Русији представљала је изузетна плејада  научника: Б. Н. Чичерин, К. Д. Кавелин, М. Ф. Владимирски-Буданов и други.

Професор  Ф.В. Тарановски

         Тој славној групи припадао је и Ф. В. Тарановски. Он је познавао западноевропско, византијско и словенско право. Боравећи на Балкану проучио је огроман број српских правних средњевековних аката које је објавио и увео у научни оптицај. Исто онако како су руски теоретичари уметности уносили огромну византијску уметност у европску науку, тако су и руски познаваоци права уносили монументе правне културе Јужних Словена у опште европску праксу.

         В. А. Мошин и А. В. Соловјев су представници младе генерације научника београдског друштва. Пре емиграције они још нису били постали научници, усавршавали су се у изгнанству и додатно полагали испите у Руском научном институту. Управо су Ф. В. Тарановски и Ј. В. Спекторски били њихови професори, као и А. Л. Погодин, тј. старија генерација.

         Живот В. А. Мошина био је тежак. Он је радио и у Србији и у Хрватској и у Македонији, али не по сопственом избору, него због околности: све време су га негде премештали. На крају, он је радио у свим републикама и свуда основао школе. У руској историји највише су га занимала два сижеа: норманска теорија и Хазарија. О томе и говоре текстови који су ушли у књигу. Могу само да кажем да закључци до којих је дошао на крају својих истраживања ни до сада нису изгубили научну актуелност.

         Током 1930.-их година Мошин и Соловјев неколико пута су путовали на Атос где су се бавили описивањем српских збирки рукописа, хрисовуља, докумената српског манастир Хиландар. Касније су сав тај огроман број докумената објавили. Ипак, они су се упутили на Атос не само као научници, већ и као православни људи. Чини ми се да је на Мошина тај боравак имао огроман утицај. Убрзо након тога почео је рат. Тада је његова породица била у Београду где се сав живот руске заједнице концентрисао око руске цркве. Он се сећа како он и његова супруга буквално нису излазили из храма. На богословским предавањима, која су организована при цркви у време окупације Београда, предавачи су били водећи професори богословије и филозофије међу којима и Јевгениј Трубецкој. Предавања су одржавана, а није било довољно свештеника и В. А. Мошин је рукоположен за ђакона, а након месец и по постао је свештеник.

         У његовим мемоарима забележен је узбудљив догађај. Када је Црвена армија ушла у Београд Мошин се силом прилика упознао са руским официром. То је био његов први сусрет са совјетским човеком, а десио се у време извршења хапшења. Њега су такође одвели у затворску ћелију где су се налазили свакакви људи, а затим га позвали на саслушање. Мошин то овако описује: „Преда мном седи млад, уредан, прибран совјетски официр. Све сам му искрено испричао. Рекао сам да сам свештеник руског храма Пресвете Тројице. Питао ме је да нисам сарађивао са Немцима. Рекао сам да нисам. После тога пожелео ми је сваки успех и не само да ме пустио, него ме извео изван команде да ми се нешто успут не би десило”.

         После рата Мошин је послат у Хрватску, у Загреб, где је поново  постао свештеник руске цркве. Он је до дубоке старости спајао два служења – служење науци и служење Цркви. Као научника, то га је скупо коштало зато што се у социјалистичкој Југославији, благо речено, тако нешто није охрабривало. Ипак, он није одустао од својих принципа. 

         (следи наставак)