У Русији се увежбава прелазак индустрије и државног апарата на ратни колосек

У РУСИЈИ СЕ ФОРМИРАО ОЗБИЉАН ЛОБИ КОЈИ ЖЕЛИ ПООШТРАВАЊЕ ПРЕГОВОРА СА ЗАПАДОМ

• Пад Порошенка, чија је неминовност фактички призната на међународном нивоу (да није тако не би га терали из „нормадијске четворке“) неминовно ће подстаћи хаотичан грађански рат нацистичких банди на остацима Украјине ради могућности да се преживи још макар један дан пљачкајући и убијајући сународнике који нису успели да побегну
• Левак украјинског хаоса прети неконтролисаним укључивањем у конфликт суседа Кијева, од којих сваки има своје интересе на територији која је до недавно била украјинска држава
• Управо због тога су се готово синхронизовано у Немачкој побринули о проблемима цивилне одбране и први пут у последњих тридесет година почели да уче становништво правилима преживљавања у посебним околностима. А у Русији одлучили за изненадну проверу борбене готовости истовремено у три војна округа која покривају западни правац. Такође први пут за тридесет година
• Такве вежбе значе: пола земље се пропутује/прелети, а затим на полигону мало пуца. Увежбавање мобилизационе спремности цивилних структура уопште није јефтино и милионе људи одваја од свакодневних послова. Без посебних разлога тако скупе мере се не спроводе.
• У ствари, до октобра, за који су украјински политичари и експерти „одредили“ преврат у Кијеву, има још читав месец, а све је већ спремно и сви су већ спремни      

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        У МИНУЛИ понедељак се сазнало да је из тајног затвора Службе безбедности Украјине (СБУ) ослобођено 13 затвореника.

        Нешто раније министар иностраних послова СРН, Франк-Валтер Штајнмајер, изненада је приметио да се Мински споразуми не реализују.

        У Немачкој су се истовремено побринули о проблемима цивилне одбране и први пут у последњих тридесет година почели да уче становништво правилима преживљавања у посебним околностима.

        А у Русији, у оквиру изненадне провере борбене готовости, истовремено у три војна округа која покривају западни правац, увежбаван је прелазак индустрије и административних структура на ратни колосек.

        У другачијим околностима, сваки овај несвакидашњи догађај изгледао би као самостална сензација. Ипак, размотрићемо их у целини.

        Дакле, Штајнмајер је изјавио да се Мински споразуми не реализују. Подсећам да ће се 4-5. септембра у Хангжуу, у оквиру самита лидера Групе двадесет (G20), одржати састанак у окрњеном „нормадијском формату“ на којем ће председници Русије и Француске, а такође и федерални канцелар Немачке, разматрати судбину Украјине, без учешћа представника саме Украјине.

        Украјински председник Петар Порошенко још покушава да време окрене уназад, да позове Владимира Путина, да умоли западне колеге да се заложе за њега и да га не истерују из „нормадијске четворке“ која се фактички претворила у тројку. Међутим, чињеница да је Пољска покушала да се утисне у „нормадијски формат“ (као члан „Вајмарског троугла“), потврђује да Порошенко практично нема шанси, иначе Пољаци не би покушавали да замене одсутну Украјину.

        Према томе, изјава Штајнмајера представља поруку Русији и потврђује заузимање преговарачке позиције Берлина. Немачка ће се борити за очување минског процеса, а то је компликован и незахвалан задатак.

        Током две године (тј. још за четири месеца) колико је прошло од потписивања другог Минског споразума 2, Кремљ много пута није себе поштедео задовољства да скрене пажњу франко-германским „пријатељима и партнерима“ на лоше и неспретне маневре Кијева, који покушава да чита оно што није написано и да захтева да се чини оно о чему се нико није договарао. Након провокације на Криму - Москва је ставила до знања да јој „Минск“ уопште више није потребан.

        Париз и Берлин могу колико хоће да размишљају о могућности постепеног укидања санкција, повезујући то непосредно са остваривањем Минских споразума, које због нечег треба да осигура Русија. Али то Русија више и не жели нарочито. Прилично снажан лоби против санкција у 2014. за две године је озбиљно одустао од својих позиција. Штавише, много малих и средњих предузимача, који су јурнули у „замену за увоз“, посебно у пољопривреди, не крије наду да ће санкције, контра-санкције и замена за увоз заувек остати.

        Односно, у друштву и на политичком простору Русије формирао се озбиљан лоби који је оријентисан на пооштравање преговарачке позиције.

        На крају, није тајна да једине две позиције западних санкција, чије укидање за нас уистину може да буде занимљиво - блокирање приступа међународном финансијском тржишту и савременим технологијама - не могу бити укинуте одлуком само ЕУ. Све док буду на снази санкције САД - ниједна европска банка, ниједна озбиљна компанија неће се одлучити да крене у свеобухватну сарадњу са Русијом, будући да ће се у таквом случају америчке санкције аутоматски проширити и на њих.

        ЕУ фактички нема полуге утицаја на руску политику у украјинској кризи. Све што она може да нам понуди ми, или већ имамо, или нам више није потребно.

        Други важан догађај био је ослобађање из тајних затвора СБУ тринаест затвореника. Та одлука није могла да се донесе без учешћа Порошенка. Сем тога, у украјинским условима таква одлука могла је да се прогура само уз помоћ оних истих „пријатеља и партнера“. Сам Порошенко не би за то имао довољно ни ауторитета, ни храбрости.

        Потез је јасан. То је такође директна алузија Русији: „Погледајте, Порешенко је учинио храбар корак. Треба му изаћи у сусрет. Треба га подржати. Треба му бар у нечем попустити да би учврстио своје позиције унутар земље“. И тако даље. Ту песму наши партнери у контакт групи у Минску певају већ другу годину.

        Међутим, ослобађање заточеника - није само политички потез. То је још и очајнички гест, јер пуштајући их на слободу украјинско руководство де-факто признаје да тајни затвори СБУ - постоје.

        То најмање значи да је читава вертикала специјалних служби, од оперативних радника који су вршили нелегална хапшења и људе достављали у тајне затворе, особља тих затвора и до највиших руководилаца СБУ, крива за кривична дела, посебно за злочине против човечности за које се кривично гоњење не ограничава ни временски, ни територијално.

        Поред тога, ако Порошенко може да се позове на то да он лично „није знао“, да га је СБУ дезинформисала, онда амерички „саветници“ и секретар украјинског Савета за националну безбедност и одбрану, Александар Турчинов, аутоматски постају саучесници злочина.

        Тешко да ће сви ти утицајни људи тек тако, без отпора, пристати да фотеље у власти замене оптуженичком клупом само због тога што смртно уплашени Порошенко покушава да понови пут турског председника Реџепа Ердогана и да се иза леђа Кремља спаси од својих унутрашњих проблема.

        И разлика између турског лидер и украјинског узурпатора није само у личним особинама. Ердоган се ослања на подршку значајног дела турског друштва, док Порошенка у Украјини сви мрзе, односно, за Москву нема смисла да се прља спасавајући њега од заслужене судбине. Порошенко - чак није Јанукович, а и Ростов није од гуме.

        Према томе, гест очајања који је испољио ослобађањем тринаест заточеника тајних затвора толико је мало ефикасан као и заклињање Штајнмајера који позива на реализовање споразума који су од самог почетка потписивани само ради добијања у времену.

        Мински споразуми нису сматрани као основа за мир, већ као примирје неопходно да се изведу припреме за будући рат.

        Пад Порошенка, чија је неминовност фактички призната на међународном нивоу (да није тако не би га терали из „нормадијске четворке“) неминовно ће подстаћи хаотичан грађански рат нацистичких банди на остацима Украјине ради могућности да се преживи још макар један дан пљачкајући и убијајући сународнике који нису успели да побегну. Али, левак украјинског хаоса прети неконтролисаним укључивањем у конфликт суседа Кијева, од којих сваки има своје интересе на територији која је до недавно била украјинска држава.

        И то је, такође свима јасно. Управо због тога су се готово синхронизовано у Немачкој побринули о проблемима цивилне одбране и први пут у последњих тридесет година почели да уче становништво правилима преживљавања у посебним околностима. А у Русији, у оквиру изненадне провере борбене готовости истовремено у три војна округа која покривају западни правац, увежбаван је прелазак индустрије и административних структура на ратни колосек.

        Такође први пут за тридесет година.

        Такве вежбе су - пола земље се пропутује/прелети, а затим на полигону мало пуца. Увежбавање мобилизационе спремности цивилних структура уопште није јефтино и милионе људи одваја од свакодневних послова. Без посебних разлога тако скупе мере се не спроводе.

        У ствари, до октобра, за који су украјински политичари и експерти „одредили“ преврат у Кијеву, има још читав месец, а све је већ спремно и сви су већ спремни.

        Превела Ксенија Трајковић