У Москви формиран Либерално-конзервативни клуб који тражи промену економског курса земље

У РУСИЈИ ВИШЕ НЕ ЖЕЛЕ ДА ГЛАСАЈУ ЗА И ПРОТИВ ПУТИНА

И ДА БИРАЈУ ИЗМЕЂУ КРИМА И ПРШУТА

Пише: Борис МЕЖУЈЕВ

• Клуб формиран усред владајуће Јединствене Русије, а његов економски програм представио лидер „Пословне Русије“, председник Столипинског клуба и омбудсман за права предузетника РФ Борис Титов. Тај програм је у раскораку са економском доктрином којом се руководи економски блок владе Дмитрија Медведева, а тврди да либерално-монетарна доктрина исцрпљена јер руска привреда пати од недовољног финансирања и недостатка усмерених кредита
• Као алтернативна је понуђена умерено-кејнсијанска стратегија коју је потписао и главни „дирижиста“ у породици руских економиста - саветник председника РФ Сергеј Глазјев који се неочекивано придружио клубу. Титов и његови истомишљеници се са Глазјевом слажу само у једној, али критично важној тачки - да даље „стезање“ новчане масе успорава економски раст Русије
• Ако се Јединствена Русија окрене против своје владе, то ће, парадоксално, донети корист управо тој влади. Руски гласач ће поново бити спречен да на неки начин оцени њен рад. Он ће на изборима 2016. године гласати за Путина, за Крим, против спољног непријатеља, за суверенитет земље, за породичне вредности, за све добро против свега лошег - али када се то деси, владини либерали ће одмах приграбити себи сву народну подршку
• Спреман да потпишем све што говори академик Глазјев и са чиме су се сложили чланови престижних стручних и пословних клубова. Али, на жалост, управо у циљу реализације те сјајне идеје, Јединствена Русија од ње политички мора да одустане. Нека Јединствена Русија постане пунокравна либерална странка, нека њени узму у своје руке потпуну контролу, нека на листи кандидата буду само доказани монетаристи и ниједан центриста, а нарочито не глазјевац. Нека коначно влада формира сопствену странку. У том случају, ми ћемо чисте савести гласати за било кога другог, макар и за Праведну Русију, и уопште ћемо претворити изборе у референдум о потреби да се промени економски курс владе

        У ДАНУ када је председник владе Русије Дмитриј Медведев давао интервју руским телевизијским каналима, његове страначке колеге из Либерално-конзервативног клуба Јединствене Русије окупиле су се у „Президент-хотелу“ како би разговарале о свом могућем економском програму.

        Цео догађај је био прилично респектабилан и веома занимљив.

        Економски део програма представио је лидер „Пословне Русије“, председник Столипинског клуба и омбудсман за права предузетника Руске Федерације Борис Титов.

        Најинтригантније у овом програму је било то што је он, очигледно, у раскораку са економском доктрином којом се руководи садашњи економски блок владе.

        Према Титову, либерално-монетарна доктрина је у овом тренутку исцрпљена. Привреда пати од недовољног финансирања и недостатка усмерених кредита.

        Столипински клуб је разрадио алтернативну, умерено-кејнсијанску стратегију коју је потписао и главни „дирижиста“ у породици руских економиста - саветник председника РФ Сергеј Глазјев који се неочекивано придружио клубу. Неочекивано - јер Титов и његове присталице - сигурно нису поборници спољнополитичких, антизападних погледа Глазјева.

        Они се са њим слажу само у једној, али критично важној тачки - да даље „стезање“ новчане масе успорава економски раст Русије. Све остале идеолошке разлике привремено су стављене по страни.

        Политички део програма је представио Виталиј Третјаков - он се није задржавао на питањима опоравка привреде и говорио је више него директно о главном питању дана. Без жеље да га директно цитирам, указаћу да се суштина његовог говора сводила на потребу да се одустане од свих фантомских подела и да се одлучи о кључном питању „Крим или Пршута?“.

        Пре неколико година, ја и велики број колега смо позвали Јединствену Русију на слично идеолошко самоопредељење.

        Руководству странке смо предложили да се дистанцира од владиних либерала и да развија своју сопствену умерено-кејнсијанску, умерено-либералну идеологију, па чак и да формира владу у сенци, као противтежу владајућој.

        Јасно је да ићи на изборе са програмом „Русија мора да стеже кајиш“ није могуће, јер бирач тражи баш супротно и гласаће за било какав социјално позитивни програм, али сасвим је погрешно свим силама гурати монетарни курс након што је на изборима подршку бирача добио алтернативни програм.

        Као резултат тога, међутим, на последњим изборима није победило ни једно ни друго - Јединствена Русија је кренула у парламентарну трку без икакве доктрине и њен логичан неуспех у децембру 2011. године био је окидач за масовне протесте у главном граду који су, наравно, имали потпуно другу позадину.

Сергеј Глазјев

        И ево, изгледа, дуго очекивана побуна у партији се десила. При чему се срећном појавом може сматрати то што су центристи из Јединствене Русије посегнули за подршком Глазјева, а он се окренуо ка њима. Појавио се својеврсни негативни консензус.

        Ја сам до овог тренутка, срамота ме да кажем, почео сам да мислим да Глазјев неће изаћи из круга маргиналних стаљиниста, који ће наставити да производе текстове о томе како Врховни командант кује мач наше вечне победе. Ипак, барем нешто се покрнуло са мртве тачке - снаге са другачијим погледима на историју и циљеве спољне политике коначно су кренуле једна према другој.

        То је, наравно, веома добро.

        Међутим, постоје проблематичне тачке у побуни јединоруса против сопствене владе.

        Јасно је да Јединствена Русија, грубо говорећи, не жели да буде владина партија, већ жели да буде Путинова партија. Отуда и предлог - да се цео политички процес сведе на избор између антипутинског „Пршута“, који смо изгубили, и пропутинског „Крима“, који смо стекли.

        Замислимо да члановима Либерално-конзервативног клуба ово успе и да у септембру 2016. године изађемо на изборе како бисмо подржали или не подржали Путинову странку, која наводно стопроцентно представља наш „Кримски избор“.

        Наравно, у том случају, Јединствена Русија неће освојити 46 одсто гласова, као 2011. године, већ свих 80 одсто, а можда и више.

        Као и у прошлом систему унутрашње управе, који је био повезан са претходном администрацијом, ми ћемо поново добити „свеобухватну партију“ која изражава интересе целог руског народа. Системска опозиција ће поново бити гурнута на маргине политичког живота, а њени лидери ће поново бити осумњичени за нелојалност.

        Али, ни то није главна ствар.

        Ако се Јединствена Русија окрене против владе, то ће, парадоксално, донети корист управо тој влади. Руски гласач ће поново бити спречен да на неки начин оцени њен рад. Он ће на изборима 2016. године гласати за Путина, за Крим, против спољног непријатеља, за суверенитет земље, за породичне вредности против боемског промискуитета, за све добро против свега лошег - али када се то деси, владини либерали ће одмах приграбити себи сву народну подршку.

        Системска либерализација 2012-2013. године омогућила је барем неку хипотетичку могућност да се избегне понављање ове, за постсовјетску Русију тако типичне, ситуације.

        Изгледало је, у ситуацији „посткримског консензуса“, да нам више није потребно да све парлемнтарне изборе претварамо у гласање за подршку Путину, и да коначно можемо одлучивати само о економској политици садашње владе, а посебно о њеном финансијском блоку.

        Изненађујуће, то спречавају управо они политичари и стручњаци који сада желе да одвоје партију од Медведева.

        Грађанима Русије треба коначно рећи истину о економској идеологији која царује нашом земљом - са малом паузом - од новембра 1991. године. Не желим да тврдим да је та идеологија потпуно погрешна, али сам сигуран да апсолутно није погодна за сва времена.

        Спреман да потпишем све што тим поводом говори Глазјев и са чиме су се данас сложили чланови различитих престижних стручних и пословних клубова. Али, на жалост, управо у циљу реализације ове сјајне идеје, Јединствена Русија од ње политички мора да одустане.

        Нека Јединствена Русија постане пунокравна либерална странка, нека министри типа Дворковича и Шувалова узму у своје руке потпуну контролу, нека на листи кандидата буду само доказани борци монетаризма и ниједан центриста, а нарочито не глазјевац.

        Нека коначно влада формира сопствену странку. У том случају, ми ћемо чисте савести гласати за било кога другог, макар и за Праведну Русију, и уопште ћемо претворити изборе у референдум о потреби да се промени економски курс владе.

        У том случају неће бити потребно ни мењати Устав, нити уводити неке драконске законе против социјалних немира, а они, највероватније, 2016. неће моћи да се избегну.

        Људи ће обавезно протестовати против додатних пореза, раста цена и смањења плата - и њиховим легитимним осећањима горчине, беса и разочарења треба дати легалан излаз.

        Парламентарни избори, у ствари, томе и служе. А о Криму, можемо говорити и 2018. године.

        Превео: Срђан Ђорђевић