Трампов покушај да против Путина игра по-стаљински трпи неуспехе

ЕВО ПОРЕЂЕЊА ИЗМЕЂУ СТАЉИНОВЕ И ПУТИНОВЕ ВЛАДАВИНЕ - УСЛОВА, МЕТОДА И РЕЗУЛТАТА

• Путин је, у својој конфронтацији са САД, данас тамо где је Стаљин са Немачком био 1943-ће. То јест: рат је већ добијен, али није завршен
• За упоредиви временски период - до 2014/2015 - Путин је постигао више него Стаљинов СССР за 15 година. За Путинове власти је изграђено више путева и мостова него у царској Русији и СССР заједно. Градња железница је упоредива, а авио-саобраћај, војна авијација и трговачка и ратна флота обновљене су практично од нуле. Армија чини оно о чему је СССР 1940-те могао само да машта: релативно малим снагама избацује из Сирије и са Блиског Истока колективни Запад
• Стаљинова стратегија је прождирала више ресурса а била мање поуздана него Путинова. Под Стаљином су дипломате „књижиле“ достигнућа армије, а Путину је армија потребна само за то да противник не би био у искушењу да изађе изван дипломатских оквира. Наравно, обе стратегије су биле усмерене на то да Русију поново учине великом и обе су у томе - успеле
• Bloomberg је већ написао да Трамп гура свет у Путинове руке. И тиме што води Стаљинову политику силе, за коју многи тврде да фали Путину. А ко се после свог Аустерлица не заустави на време - обавезно дође до Ватерлоа...

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        НАШИ западни партнери су у својим покушајима да причепе исувише самосталну руску власт прилично маштовити, али су недоследни.          

        До пре коју годину су се борили против Кремља под паролом „Путин је данашњи Стаљин“. Међутим, Обама још није био постао „хроми патак“, а о Трамповим аспирацијама на положај председника САД ништан ису слутили ни водећи експерти CIA и NSA, а почетком 2016-те су почели да му замерају што не примењује стаљинске методе у унутрашњој и спољној политици.

        Фраза „Под Стаљином је све било друкчије“ постала је маркер опозиционара. Постепено су је прихватили и најеластичнији либерали који су до јуче били најнепомирљивији антистаљинисти.

        Ако данас сретнете експерта, публицисту или политичара, који активно супротставља Стаљина Путину, у девет од десет случајева имаћете посла са представником такозване радикалне патриотске опозиције који или непосредно ради за Запад, или га Запад користи као корисног идиота.

        Путин уистину није Стаљин, али није случајно што људи праве паралеле између њихових владавина. Разлог је јасан. То је - успех.

        Огромни, неочекивани успех, безмало муњевити скок донедавно рашрафљене земље из трећег света у први, са безмало магичним успостављањем статуса суперсиле и васкрсавањем попут птице Феникс.

        Али, и разлике су више него очевидне. Стаљин је своје успехе остварио путем максималне мобилизације, некада и уз напрезање последњих снага и народа и државе. А још је све пратио сурови притисак.

        Милиони жртава стаљинских репресија су - глупост, али то нису саме репресије.

        Стаљин је остварио фантастичне успехе у које спада и то што је победио у двапут изгубљеном рату.

        СССР је живео у окружењу непријатеља и морао се спремати за неизбежни рат. Да није било стаљинске мобилизације то не би било могуће.

        Међутим, Путин данас убедљиво демонстрира да је све могуће другачије.

        Путин је, у својој конфронтацији са САД, данас тамо где је Стаљин био 1943-ће. То јест: рат је већ добијен, али није завршен.

        Говори се да је Стаљин преузео Русију са штапом, а оставио је са атомском бомбом. То је претеривање јер је Русија пре 1917-те била међу пет најразвијенијих економија света (баш као данас).

        Путин је пре много година Стаљина назвао талентованим менаџером.

        Долазећи на власт 2000-те, Путин је наследио и гору ситуацију него Стаљин јер је економија Русије била практично уништена, а оружане снаге мање способне да одбијају спољне опасности од Црвене армије 20-их и 30-година прошлог века. А непријатељи Русије су били у напону снаге, за разлику од непријатеља СССР који су и сами преживљавали шок након Првог светског рата.

        Да, Путин је, за разлику од Стаљина, имао нуклеарно оружје, али Русија није себи могла да дозволи да са било киме ратује, чак ни да се свађа.

        У целини, Путинова ситуација је била гора од Стаљинове.

        СССР се почетком ХХ века спремао за будући рат, а против Русије је почетком XXI века већ вођен рат, хибридни, али ништа мање суров од агресије која је почела 22. јуна 1941-ве.

        За упоредиви временски период - до 2014/2015 - Путин је постигао више него Стаљинов СССР за 15 година.

        За Путинове власти је изграђено више путева и мостова него у царској Русији и СССР заједно. Градња железница је упоредива, а авио-саобраћај, војна авијација и трговачка и ратна флота обновљене су практично од нуле.

        Армија чини оно о чему је СССР 1940-те могао само да машта: релативно малим снагама избацује из Сирије и са Блиског Истока колективни Запад.

        О војном нападу на територију Русије нико не сме ни да помисли. Не само због нуклеарног, већ и због класичног наоружања. Број савезника Русије, који признају њену водећу улогу у међународној арени, стално расте (довољно је само погледати ко је од европских лидера претходних дана долазио у Сочи).

        Упркос томе што у друштву у Русији постоји потреба за „чврстом руком“ и „данашњим Стаљином“ - Путин не само да није ударио на слободе, него их је често развијао упркос масовним расположењима.

        Власт је - у земљи у којој либерали маштају да повешају комунисте, комунисти да потрпају либерале у затворе, а „патриоти“ да пострељају и једне и друге - успела да сачува високи ниво друштвене сагласности.

        Највећим Путиновим достигнућем сматрам то што је успео да велики скок направи без ломљења нације. А људе који су пре 20 година сањали да имају шта да једу данас нервирају цене „Мерцедеса“.

        Путин је можда понајвише учинио у спољној политици.

        Bloomberg је већ написао да Трамп гура свет у Путинове руке. И тиме што води Стаљинову политику силе, за коју многи тврде да фали Путину.

        А ко се после свог Аустерлица не заустави на време - обавезно дође до Ватерлоа...

        Стаљинова стратегија је прождирала више ресурса а била мање поуздана него Путинова.

        Под Стаљином су дипломате „књижиле“ достигнућа армије, а Путину је армија потребна само за то да противник не би био у искушењу да изађе изван дипломатских оквира.

        Наравно, обе стратегије су биле усмерене на то да Русију поново учине великом и обе су у томе - успеле.

        Трампов покушај да против Путина игра по-стаљински трпи неуспехе...

         (сажетак ширег текста)