„Све што нас чека после повратка Крима, то је наша слобода, наша руска судбина”

УКРАЈИНСКА КРИЗА ПОМОГЛА ВЕЋИНИ РУСА ДА СХВАТЕ ДА СУ И ДАЉЕ - УНУТАР РУСКЕ ИСТОРИЈЕ

• Све што Москва чини од тренутка почетка операције „Острво Крим” (односно, условно од момента појављивања у Врховном савету републике „учтивих наоружаних људи”), чини потпуно исправно, понекад, чак и сјајно. Али, сама чињеница да смо приморани да то чинимо – последица је неуспеха читавог правца руске спољне политике током протеклих више од двадесет година
• Убеђеност кијевских мајдановаца да је иза сваког угла – „Москаљ” са далекосежним подлим плановима и убаченим агентима, изгледала комично све док се Москаљи и стварно некако одједном нису појавили иза угла…
• Наравно, ми смо криви. У последњих 20 година потпуно смо те заборавили, Украјино. Кад је мајдан почињао и узимао маха - у украјинској игри није било никакве Русије. Међутим, силом прилика јака осећања изазову одјек. Мајдан је дозвао Русију. Хвала!
• Русија је сада држава-ревизиониста. Ако изненада покаже слабост, онда ће бити неуспешни ревизиониста, што је много лошије. Зато није могуће путем уступака изаћи из тешке ситуације. Наша једина шанса – нису уступци, него успеси
• Москва је била приморана да изазове знаменити „нови светски поредак”, чији је смисао – у безусловном монополу САД и њихових савезника на инструментаријум политике силе у међународним односима, на тумачење међународног права, на  легитимност /нелегитимност држава и режима...

         Пише: Михаил РЕМИЗОВ, политиколог  (Москва)

         ИСТОРИЈА се не понавља. Она, једноставно, никуд не одлази – остаје у нама док ми остајемо такви какви јесмо.

         Током деценија постсовјетског тешког времена и позне совјетске склерозе имали смо много могућности да залутамо. Ипак, сад се види да се то није десило: ми смо унутар руске историје.

         Уистину, жалосна је улога – подносити туђу судбину.

         Нису ли зато тако грозничави они које ми због коректности називамо „либералима”? Они се осећају као путници у авиону који је из непознатог разлога променио маршруту (пилот је „полудео” или су у кабини отмичари?). У ствари, ми нисмо променили маршруту, него сте ви побркали лет.

         Све што нас чека после повратка Крима – то је наша судбина, наша слобода да будемо своји. И, то је добра вест.

         Лоша вест је у томе што нас је стигао фатум „кримског рата” -  игра улога „сви против Русије”, у којој смо се нашли толико изненада и неочекивано, као средином претпрошлог века.

         Остаје да се разјасни како се то могло десити и шта сад?

         Све што Москва чини од тренутка почетка операције „Острво Крим” (односно, условно од момента појављивања у Врховном савету републике „учтивих наоружаних људи”), чини потпуно исправно, понекад, чак и сјајно.

         Али, сама чињеница да смо приморани да то чинимо – последица је неуспеха читавог правца руске спољне политике током протеклих више од двадесет година. Имам у виду тенденцију прихваћену од самог почетка 1990-их о неповредивости украјинских граница уз потпуну неспособност за вођење комплексне политике утицаја на територији „неповредивог” суседа.

         Томе може да се дода злонамерна равнодушност према правима и интересима руског становништва на суседним територијама, номенклатура олигархијског модела спољне политике (узајамно разумевање на нивоу првих личности и крупног бизниса уз игнорисање друштвеног расположења), као и неуспешна стратегија у информативном простору.

         Све ово много пута је речено и описано. Али, данас то мора да буде повод, не више за оптуживање него за организационо извођење на пут МИП-а, „Россотрудничества” и других сличних структура.

         У светлу њихове хроничне слабости у погледу украјинских питања, убеђеност мајдановаца да је иза сваког угла – „Москаљ” са далекосежним подлим плановима и убаченим агентима, изгледала је само комично. Све док се Москаљи и стварно некако одједном нису појавили иза угла…

         Наравно, ми смо криви. У последњих 20 година потпуно смо те заборавили, Украјино. Кад је мајдан почињао и узимао маха у украјинској игри није било никакве Русије. Међутим, силом прилика јака осећања изазову одјек. Мајдан је дозвао Русију. Хвала!

***

         Не спорим, дешава се да је тешко пробудити се. Пошто се пренула и изашла на сцену усред туђе револуције, Москва се нашла у ситуацији у којој више није било удобних решења.

         Ових дана је један од лидера, који је обећавао, предложио свој план разрешења кримске кризе: „Проширење аутономије Крима; гаранција за коришћење руског језика за све који желе да говоре на руском; гаранција за неулазак Украјине у НАТО; гаранција за неограничено и бесплатно стационирање Црноморске флоте на Криму; амнестија за учеснике те чудновате власти која је садана Криму и гаранције за одустајање од кривичног гоњења”.

         Све је тако једноставно – жао ми је што се раније нисмо сетили. Има само неколико немилих детаља.

         Питања, као што је широка аутономија Крима са државним статусом руског језика (узгред, „гаранције за коришћење” – то у пракси ништа не значи сем коришћења у свакодневном животу , чиме „украјинизатори” и нуде да се ограниче), гарантованим базирањем Црноморске флоте, гарантованом војном неутралношћу саме Украјине и т. д., Кијев и део „међународне заједнице” која стоји иза њега, апсолутно нису били спремни да то озбиљно разматрају  све до момента док се Крим већ де-факто није „самоопределио све до отцепљења”. Али, пошто се то већ десило, процес је већ био тако неповратан као и револуционарни мајдан.

         „Родити нацију” назад – није могуће.

         Јер, ко може да гарантује да би гаранције Криму вределе више од гаранција Јануковичу, а хипотетичко обећање НАТО-а о неуласку Украјине – више од истих таквих обећања у односу на бивше чланице Варшавског уговора?

         Преносећи процес под заштиту међународних посредника Русија би изгубила полуге силе, а аутономија Крима поновила би искуство ликвидације из 1990-их, само много брже и са квалитативно већим размерама репресија и огорчености.

         Коначно, занимљива парола победничке кијевске револуције „обећати све – а затим вагати”, није тачна само у једном. У Кијеву нико ништа добро није обећао „федералистима”, „аутономистима” и „сепаратистима” Југоистока.

         Када су Руси затражили своја права на Криму, „украјинске патриоте” нису криле жељу да одмах пређу на другу тачку. Наравно, и прешли би прилично брзо.

         Не желим да преувеличавам. Можда би се ствар завршила кажњавањем „подстрекача”, прошло би без масовних обрачуна и велике крви, само мало понижења. Клекнути, то уопште не боли.

         Питање је – како смо ми из Москве били дужни да гледамо на гушење „руског пролећа” у Севастопољу?

         Да дамо неколико гневних изјава и да се позовемо на међународне принципе? Да потопимо срамоту у Урганту и Петросјану? (прве фигуре популарних тв- емисија, прим. прев.) Да наставимо да се поносимо Олимпијадом у Сочију? Да почнемо припреме за фудбалски шампионат 2018. унапред уживајући у новим свечаностима патриотизма?

         Јер, то и јесте био инерциони сценарио! Мало ко је чекао и захтевао други. Је ли то мало ниско? Да, али, како би после тога било слатко презирати Путина. Сигуран сам да данашњи разоткривачи „аншлуса” и „анексија” не би пропустили такву могућност. Сви омиљени аргументи – о милијардама изнетим на Запад, о урођеном кукавичлуку клептократије, о трагедији „малог човека”, засветлели би новим бојама на трону. Уосталом, не ради се о Путину. Како би било слатко после тога презирати… Русе. Не љутите се сад. Сад је - на нас ред да презиремо.

         Нас не треба плашити последицама, причати о томе да ћемо платити већу цену за застарело одмаралиште. То није уговор него етички избор. Једино могући, ако себе видимо као нацију. На крају, увек је лакше платити своју цену кад схватиш да ниси могао другачије поступити.

         ***

         Ако се вратимо на почетак разговора, онда то и јесте фатум. Учињени етички избор покреће след неповратних последица: прво одлучите да одбраните Севастопољ, али се затим испоставља да се ту не може створити чврста конструкција ако се не прикључи читав Крим. Значајно питање – де-јуре или само де-факто? Ту, такође фактички више нема избора.

         Становништво Крима спроводи референдум о припајању Русији, а не сивој зони непризнатих држава. Правећи се да то нисмо приметили, нећемо добити симпатије наших опонената, али ћемо покренути лавину преварених очекивања у региону, од чије успешне интеграције сада зависи репутација читаве земље.

         До које ће границе стићи тај след неповратних последица, тај фатум кримског рата?

         Рата, као таквог, очигледно неће бити. Вероватно неће бити, чак ни хладног рата. Ипак, свет ће бити прилично врео да би то многи на себи осетити. И не ради се само о системским и неформалним санкцијама од стране Запада.

         Ради се о томе што је РФ практично од момента свог настајања иступала са позиција својеврсног пуризма у међународно политичким пословима и привржености слову међународног права, што само по себи није увек био умесан чин (узимајући у обзир колико је крхка и противречна конструкција тог права), али више него уобичајен. Сада више апсолутно није могуће сачувати ту улогу у ранијем облику. Русија је сада држава-ревизиониста. Ако изненада покаже слабост, онда ће бити неуспешни ревизиониста, што је много лошије.

         Зато није могуће путем уступака изаћи из тешке ситуације. Наша једина шанса – нису уступци, него успеси.

         Показало се да је Москва, заправо, била приморана да изазове знаменити „нови светски поредак”, чији је смисао – у безусловном монополу САД и њихових савезника на инструментаријум политике силе у међународним односима, на тумачење међународног права, на  легитимност /нелегитимност држава и режима. Изазов – не са позиције алтернативног глобалног центра силе (ми већ одавно нисмо суперсила), него са позиције земље која претендује на субјективизам у границама сопственог историјског простора. Ипак, и то је сасвим довољно да се изазов прихвати.

         Наравно, пријава Москве за не полагање рачуна новом светском поретку примљена је са интересовањем у најразличитијим деловима земљине кугле не изузимајући ни њен западни део. У случају да она буде поткрепљена нечим озбиљним (комплексном стратегијом силе), онда то може да постане основа за нову улогу Русије у правом вишеполарном свету. Али, ако не буде – „побуна на броду” биће угушена.

         ***

         Једна од личности званичне реторике тврди: „Ако не будемо јаки, нас као земље неће уопште бити”. Занимљиво, али понекад се реторика материјализује на најнеочекиванији начин. Данас то више није патетика, већ медицинска чињеница. Није ни повод да се власти даје пуна слобода за све, него повод да се поново пред њом стави низ непријатних старих питања. На пример:

         - Ако држава поново, хтела не хтела, узима улогу субјекта убрзаног развоја, можемо ли ми себи да дозволимо тако низак квалитет државних институција (не ради се само о фамозној корупцији, него о ниској ефикасности државног управљања, планирања, регулисања)?

         - Ако Запад озбиљно мисли о „економском бичу” за „бунтовника”, није ли време да се независни фондови коначно преоријентишу на унутрашње инвестиције, да радимо на стварању независног финансијског и валутног система освајањем унутрашњег тржишта?

         - Ако ситуација објективно захтева широку замену увоза, можемо ли то предузети, а да не обезбедимо ослобађање приватне иницијативе унутар земље, сигурност права својине и унутрашњу конкуренцију укључујући и област високих технологија у индустрији?

         - Ако је Украјину довела у шкрипац њена олигархија, јесмо ли ми далеко отишли од искуства суседа с аспекта социјалне и националне одговорности привредних кланова?

         - Ако ми бранимо легалне интересе Руса у Украјини, можда да истовремено пробамо да их бранимо негде у Ставропољу или у Сургуту?

         Оваквих питања има веома много и ја их не наводим зато што је „прекипело”, него зато што сам сигуран да су – потпуно решива.

         Превела

       Ксенија Трајковић