СТРЕЛКОВ: Подржавам Председника Путина, неће се у Русији поновити ни 1917. ни 1991.

УВЕРЕН: СРАМОТНИЈИ СПОРАЗУМИ ОД ОНИХ КОЈИ СЕ РАЗМАТРАЈУ У МИНСКУ - НЕ МОГУ СЕ НИ ЗАМИСЛИТИ

Игор Стрелков

• „Пета колона” је одмах мобилисала све своје снаге чим је наша земља почела реално да устаје са колена и покушала да преиспита резултате Горбачовљеве капитулације, да врати права и територије које јој од памтивека припадају и да постигне реалну независност  
• Покренута „под узбуном”, кренула је у борбу сва многобројна агентура која се дуго година прерушавала у одоре „патриота” и „државника” и тако прикривена се увукла у највише редове власти, чак и у окружење Председника Русије
• „Револуција одозго” коју је започео Владимир Владимирович Путин, не оставља им шансе за политички опстанак, а да само изађу из земље и посвете се „претешким радом зарађеној” имовини у иностранству - не дозвољавају им њихове иностране газде
• Запад и „пета колона” практично не крију своје планове за свргавање Председника Путина и затим потпуно демонтирање Русије, а њихови „агенти утицаја” свом снагом убеђују руководство земље да је примирје не само могуће него једино и неопходно
• Издајници се надају да ће временом довести ситуацију до закључивања најсрамнијег и најпонижавајућег мира који ће пратити издаја руског народа Украјине, да би изазвали додатни талас бунта у самој Русији. А даље - потпуно у складу са технологијама разрађеним још почетком 20. века - московски „мајдан” на који ће се у наводно праведној побуни слити десничари и левичари, патриоте и либерали   
• То је проверени сценарио из 1905. и 1917. године. Поново је на делу шема „срамни пораз - економска криза - дискредитовање власти - народни немири - дворски преврат”
• Одбрана Новорусије и подршка њеног становништва значајни су за очување Велике Русије и за осујећивање планова „пете колоне”. Ако успемо тамо да победимо - сачуваћемо Русију. Изгубимо ли - изгубићемо преостале делове Отаџбине

        ПРВИ министар одбране Доњецке Републике Игор Стрелков прекинуо је једомесечно ћутање.

        Организовао је - уз помоћ познатог војног аналитичара Анатолија Ел-Мјурида - у Москви конференцију за медије на којој је прво прочитао неку врсту свог „програмског документа”. Објаснио је све: и зашто је морао да се повуче и како види ситуацију и шта ће даље да ради.

        Све: дозирано, онолико колико неко у њговој позицији може, а да не нанесе штету ономе што му је много важније.

        Факти у целини преносе оно што је „херој Славјанска” прочитао:

        ПРОШЛО је тачно месец дана од тренутка када сам морао да напустим дужност министра одбране ДНР и команданта народне одбране. Не могу да кажем да је та одлука била лака за мене. Нису биле лаке ни околности у којима је донета.

        Доњецк и читава групација оружаних снага ДНР налазили су се у оперативном окружењу и уз огромна залагања одбијали непрекидне нападе казнене експедиције са свих страна. А само су појединци у руководству Републике знали да ће се буквално за неки дан десити озбиљне промене и да ће непријатељ претрпети озбиљан пораз.

        Ја сам био међу тим малобројним, али нисам могао чак ни да наговестим мојим потчињенима да ускоро ми почињемо офанзиву и да освајамо позиције које је непријатељ окупирао. Још теже је било бити свестан да ће ослобађањем остављених градова и села Донбаса морати да руководи неко други (поред осталог и - по лично мојим наређењима). 

        Морално је било тешко остављати своје другове такорећи „уочи зоре”, када је пропаст наше ствари многима изгледала неизбежна.

        Нећу се освртати на околности које су ме приморале да поднесем оставку.

        Само ћу рећи да се та донета одлука исплатила и омогућила да се уочи офанзиве обједини руководство оружаних снага ДНР у истим рукама и да се избегну многи конфликти који су као лепра разједали Републику, а такође и да се обезбеди поуздано снабдевање наших јединица и формација свиме што је потребно.

        Протеклих недеља кардинално се променила ситуација на фронтовима Новорусије. На већини праваца казнени одреди су одбијени, претрпели су огромне губитке и прешли на одбрану.

        Створени су предуслови за потпуно ослобађање територије Донбаса од казнених трупа и одреда кијевске власти.

        Под ударима армије ДНР непријатељ је, бранећи се, кренуо назад, а његовим трупама и руководством завладала је паника. Али, шта се даље десило?

        Пред нашим очима у ствар су се поново умешале оне снаге које раније само што нису упропастиле „руско пролеће” и од тада не престају са покушајима да униште народноослободилачки покрет руског народа Новорусије. Нема такве подлости на коју нису спремне те снаге које су се у савременој историји наше Отаџбине већ више пута манифестовале као најкобније. Управо те снаге, вођене из иностранства, одиграле су одлучујућу улогу у рушењу СССР-а 1991. г., а касније, током свих 90.-их година отворено се ругале народима Русије, организујући разуларену пљачку огромног совјетског економског и културног наслеђа.

        На остацима наше Отаџбине они су извели либералне експерименте са чудовишним последицама, нимало не бринући о последицама за земљу коју су називали (и сада настављају да је називају) презривим епитетом „ова”.

        Разулареност распада праћена је крвавим ратовима које су они испровоцирали, дивљом бестијалношћу криминала, разврата, падом морала, пропагандом најодвратнијих порока који се само могу замислити, уништењем економске независности и спољнополитичког суверенитета. 

        Пошто су претрпеле неуспех у покушајима да коначно дотуку Русију почетком 2000.-их, те силе никуд нису нестале и притајено су наставиле своје деструктивно деловање у нади да ће њихов тренутак опет доћи и да ће у своје време завршити започето.

        Међутим, кад се на хоризонту зарудео освит „руског пролећа” и тек што је наша земља почела, не речима, него реално да устаје са колена и покушава да преиспита резултате Горбачовљеве капитулације, да врати права и територије које јој од памтивека припадају и да постигне реалну независност - „пета колона” је одмах мобилисала све своје снаге.

        Повратак Крима у састав Русије код ње је изазвао не само шок, а устанак у Новорусији - праву панику, него је и натерао да поново испољи своје право лице.

        Покренута „под узбуном”, кренула је у борбу сва многобројна агентура која се дуго година прерушавала у одоре „патриота” и „државника” и тако прикривена се увукла у највише редове власти, чак и у окружење Председника Русије.

        Пошто су устали против интереса своје земље и народа, ови издајници упркос томе настављају дрско да тврде да су „пријатељи” Председника, а своје отворено подривачко и саботерско деловање да представљају као једино исправне мере за учвршћивање руске државности.

        Откуда, запитаћете се, таква безобзирност и сигурност у сопствену нерањивост? Објашњење је крајње једноставно: све што има вредност за „пету колону” (односно новац и други материјални ресурси, а такође породице и потомци) одавно су извезени изван границе,а њихова заштита зависи искључиво од милости страних господара.

        Током пет месеци борбе руски људи Новорусије  у потпуности су на себи осетили „плодове” те врсте подривачког деловања. У време кад је руска војна помоћ била животно потребна практично ненаоружаним припадницима народне војске кад је она могла практично без крви да ослободи све рускојезичне области, агенти утицаја су  једногласно завикали о немогућности и неприхватљивости директне војне помоћи устаницима.

        Казнени одреди су спаљивали људе у Одеси, гађали тешком артиљеријом Славјанск и хитно формирали борбено способну армију, а њихови саучесници који су продрли у руководство спољне политике Русије не само да су саботирали сваку војну и политичку помоћ устаницима, него са пуним узајамним разумевањем са Порошенком, Турчиновим, Ахметовим, Тарутом и осталим представницима украјинске олигархије уносили раскол у редове руководства народне војске спречавајући формирање јединствене команде и заједничким напорима покушавали да пошаљу Председника Русије у замке које су они распоредили.

        Непоколебљивост и самопожртвованост народне одбране нису дозволиле казненим одредима да угуше устанак до тренутка када је реална помоћ из Русије ипак стигла до примаоца.

        Народна војска прешла је у офанзиву. Али, издајници су се и ту показали у пуној мери.

        Казненој армији која се налазила на ивици пораза они су одмах пружили „руку помоћи” и организујући примирје покушали да током преговора „предају” буквално све тековине устаника и предају их на милост кијевској хунти. Срамотнији споразуми од оних који се сад разматрају у Минску не могу се ни замислити. А док нешто буде од тога - Кијев ужурбано попуњава, додатно наоружава и увежбава своју армију спремајући се да настави геноцид Руса Новорусије.

        Зато сада имамо апсолутно ону исту ситуацију као и на самом почетку нашег покрета, само у много тежим почетним позицијама.

        Док у априлу и мају Кијев није имао ни борбено способну армију ни подршку становништва, сада су припадници казнене експедиције мобилисани и наоружани „до зуба”, а становништво Украјине, које се нашло под концентрисаним утицајем пропаганде која обилно користи методе неуро-лингвистичког програмирања, у знатној мери је зомбирано и престало да разликује истину од лажи. 

        За тих неколико месеци против Русије је уведено неколико пакета економских санкција, а из уста високих војних и дипломатских представника Запада чули су се готово заборављени приговори поводом Абхазије и Јужне Осетије, нескривене претње стижу и од бојовника исламиста које контролише Америка.

        Спремају се да дуго и озбиљно ратују са Русијом. Запад и „пета колона” практично не крију своје планове за свргавање Председника Путина и затим потпуно демонтирање Русије, а њихови „агенти утицаја” свом снагом убеђују руководство земље да је примирје не само могуће него једино и неопходно. Чињеница да непријатељима Русије ништа не одговара сем потпуне капитулације земље пажљиво се крије од јавности, чак и од Председника.

        На тај начин су све изузетно повољне могућности које Русија имала у пролеће осталенереализоване, напротив, ми се налазимо пред све већом ратном опасношћу. За овакав резултатзаслуга „пете колоне” је неоспорна.

        Због чега су тако непоштедно, можда чак и самоубилачки, иступили либерали против Председника и његовог курса? Због чега су се тако охрабрили да бацају изазов њему и његовој политици? По мом мишљењу ту постоје два основна фактора, а први је у томе што „пета колона” такође нема другог пута сем побуне (још увек скривене, али то је само за сада).

         „Револуција одозго” коју је започео Владимир Владимирович Путин, не оставља им шансе за политички опстанак, а да само изађу из земље и посвете се „претешким радом зарађеној” имовини у иностранству, не дозвољавају им њихове иностране газде. Други фактор је још очигледнији: поседујући озбиљне позиције у власти и значајне финансијске ресурсе, издајници озбиљно рачунају да заузму власт сами и да са одушевљењем наставе нову фазу цепкања остатака некада велике земље и „утилизације” њених народа.

        Међутим, ради остварења ове замисли они морају да изведу још доста прелиминарних радњи. У првом реду да - лише Председника Путина широке народне подршке коју је он заслужено добио захваљујући спољним и унутрашњим политичким акцијама током последњих година.  А на том плану шта може бити профитабилније од „разбијања” Руса Новорусије са каснијим стављањем потпуне одговорности за то лично на Председника? Јер, сами представници „пете колоне”, као хијене пажљиво се држе у његовој сенци избегавајући свако појављивање у јавности.

        Пут који су непријатељи одредили нама је апсолутно јасан.

        Максимално отезање рата праћено максималним жртвама и губицима руског становништва са обе стране границе - то је њихов задатак. Не допустити народној одбрани чак ни могућност да победи, створити на границама Русије „рану” која ће све више да крвари у коју ће она кап по кап уливати ресурсе и где, као резултат политике „корак напред - два назад”, неће бити постигнут одлучујући успех. Истовремено ће се на Руску Федерацију стављати све тежи терет у облику, прво стотина хиљада, а касније и милиона избеглица, а санкције Запада постепено ће поткопати финансијско-економско здравље земље, тим пре што ће се домаћи олигарси постарати да те трошкове пребаце управо на широке слојеве становништва.

        Издајници се надају да ће временом довести ситуацију до закључивања најсрамнијег и најпонижавајућег мира који ће пратити издаја руског народа Украјине, да би изазвали додатни талас бунта у самој Русији. А даље - потпуно у складу са технологијама разрађеним још почетком 20. века - московски „мајдан” на који ће се у наводно праведној побуни слити десничари и левичари, патриоте и либерали. Проверени сценарио 1905. и 1917. по шеми „срамни пораз  - економска криза - дискредитовање власти - народни немири - дворски преврат” поново су на делу.

        У вези са овим, одбрана Новорусије и подршка њеног становништва значајни су за очување Велике Русије и за осујећивање планова „пете колоне”. Ако успемо тамо да победимо - сачуваћемо Русију. Изгубимо ли - изгубићемо преостале делове Отаџбине. У тој борби више не може бити компромиса, а онај ко буде уверавао у супротно, свесно или не, доливаће воду на воденицу непријатеља. „Или - или” или ће Русија успоставити реални суверенитет у потпуности, или ће је срушити коалиција спољних и унутрашњих олигархијских кланова.

        Процењујући моје лично место у борби против планова подривачких снага желим да кажем да сам изабрао. Главни фронт борбе за Русију сада се одвија овде.

        Надам се да ћу баш у Русији моћи да донесем највећу корист. При том поново наглашавам да ће они, који су се надали или се надају да мене лично или моје име искористе за деструктивне циљеве, морати много да се разочарају. 

        Колико год да сам се критички односио према многим и много протеклих унутарполитичких одлука Председника, у условима рата који је почео против нас, сматрам неопходним да га апсолутно подржим као јединог легитимног Главнокомандујућег и главног гаранта слободе и независности земље.

        Новорусију изложену нацистичком геноциду, по мом мишљењу, реално треба одбранити пре свега путем разоткривања и уклањања оних њених „доброчинитеља” који су нас довели на ивицу војног пораза.

        Онима који су вредно приступили моделирању у медијима лика „пуковника Стрелкова - лидера народног протеста”, саопштавам да и не рачунају да ће успети да ме купе лицемерним похвалама и празним обећањима. 

        Суштина официрске дужности је - да служи својој земљи и свом народу. Мењати често незахвалну, али одано служење за лицемерну славу и популарност по вољи непријатеља Отаџбине - за мене је највећа срамота.

        Нека коначно схвате да у Русији још има људи (не говорим само о себи) који ће ставити Дужност и Част изнад личне користи и сујете. А таквих људи, како су показали догађаји у Новорусији, има још много!

        И ми нећемо дозволити  да се опет растргне и разори Русија онако како је уништена 1917. Руска Империја, а 1991. СССР.

        Превела

Ксенија Трајковић