Стаљинов портрет мора бити 9. маја на Црвеном тргу, а његово име - изговорено

КАО НИ ТЕРИТОРИЈА - НИ ИСТОРИЈА СЕ НЕ СМЕ ПРЕПУШТАТИ НЕПРИЈАТЕЉУ

• Са узбуђењем се питам: шта ћемо ми, грађани Русије а и сви грађани бившег СССР, видети 9. маја 2015. на московском Црвеном тргу? Заправо, питам се: хоћемо ли имати прилику да видимо историјску истину Параде Победе или нешто, као и свих претходних година, што ће бити стидљиво улепшано?
• Јер, историјска Истина у контексту 9. маја је ова: руководилац СССР, а и главнокомандујући његовим Оружаним снагама које су победиле у Великом Отаџбинском рату, био је Јосиф Стаљин. Он је стајао на трибини Лењиновог маузолеја и примао Параду Победе
• Немам намеру да отварам нови круг дискусија о Стаљину и Лењину. Није време за то: ни тактички - уочи 9. маја, а ни стратешки - у светлу поседњих догађаја у Украјини, повезаних са новим тумачењима историје Другог светског рата, за чиме, разуме се, пажљиво следе на Западу. Што је у многих на Западу на уму - то је код Порошенка на језику
• Испред Лењиновог маузолеја, који неће бити прекривен ничим, поново морају да буду бачене заставе хитлеровског рајха. Уверен сам да ће нам после тога - на прославу 75-годишњице победе у Великом Отаџбинском рату , ако буде неопходно да се позивају - доћи много више лидера других држава него што ће сада

Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

        МАЊЕ од месеца је остало до дана када под Знамењем Победе - а и под заставама фронтова и борбених јединива Црвене, то јест Совјетске Армије кој ј разбил основне снаге хитлеровске Немачке и потом ослободила од агресора и завојевача нашу Родну Земљу и све државе Источне и Централне Европе - данашњим Црвеним тргом проћи борбене јединице савремене армије Русије.

        Ово је оно што са извесношћу можемо већ сада да тврдимо.

        Друго што можемо да кажемо је ово: по својој вољи или под притиском администрације САД - на параду неће доћи већина позваних шефова држава или влда, чак ни из земаља које су чиниле антихитлеровску коалицију.

        Ово ме нимало не изненађује, чак и не узбуђује. Сумњам да је уопште требало слати толико позива јер је резултат био предвидљив.

        Мене тангира само - како се ми сами односимо према својој историји, прма нашој Победи у Великом таџбинском рату и према нашој - упоредо са другим земљама - Победи у Другом светском рату.              

        Сасвим конкретно: са узбуђењем се питам - шта ћемо ми, грађани Русије а и сви грађани бившег СССР, видети 9. маја 2015. на московском Црвеном тргу.  

        Заправо, питам се: хоћемо ли имати прилику да видимо историјску истину Параде Победе или нешто, као и свих претходних година, што ће бити стидљиво улепшано?

        Јер, историјска Истина у контексту 9. маја је ова: руководилац СССР, а и главнокомандујући његовим Оружаним снагама којје су победиле у Великом Отаџбинском рату, био је Јосиф Стаљин. Он је стајао на трибини Лењиновог маузолеја и примао Параду Победе.

        Управо су у подножје те грађевине, а не неке друге, наши војници, војници армије-ообеднице бацали заставе побеђене хитлеровске армије, укључујући и личну Хитлерову заставу.

        Ово је историјска Истина коју смо ми - а не Обама и Меркелова, па чак ни разни Порошенко-Јацењуки-Схетине - сакривали од 1992. године. Ми, а не они.

        Управо смо ми - у званичним гов орима својих државних лидера - суптилно покушавали да тобоже кажемо ЦЕЛУ ИСТИНУ о рату, а са се старали да не поменњмо Стаљина и да што је могуће ређе користимо речи „Совјетска Армија“, замењујући их уопштавајућим и стидљивим речима „наша армија“.

        Нас туку због наше историје и - правилно је што нас туку! Тако је са онима који се заносе у поимању и тумачењу сопствене историје, поготово што се тиче факата о њој. Наши геополитички конкуренти и супарници, и прошли и садашњи историјски противници, били би глупи кад се не би окористили нашом „стидљивошћу“.

        Немам намеру да у овом тексту отварам нови круг дискусија о Стаљину и Лењину. Није време за то: ни тактички - уочи 9. маја, а ни стратешки - у светлу поседњих догађаја у Украјини, повезаних са новим тумачењима историје Другог светског рата, за чиме, разумесе, пажљиво следе на Западу.

        Што је у многих на Западу на уму - то је код Порошенка на језику.

        Историчари воле да опомињу да у историји не постоји шта би било да је било. Не знам ко је први изговорио ту згодну тврдњу која, као и сви афоризми, није баш сасвим тачна. Међутим, мени се чиним очевидним да се многи савремени историчари од политике, а и политичари од историје, том тврдњом служе као индулгенцијом за априорно оправдавање својих радова који не доносе истину.

        Има историја - него шта! - то шта би било да је било...

        Безмало сва наша официјелна лица, а сви званични медији негодовали су поводом неписмених, наравно, али промишљеним „историјским“ открићима Схетине, Јацењука и Порошенка. Али, због чега се та иста лица и ти исти медији нису узбуђивали пре пет година када је официјелно (потпомогнут државним новцем)  предлаган државни план дестаљинизације који је предвиђао много шта од овога што сада порошенко има намеру да уради у Украјини?

        Због чега није било негодовања када је историчар Андреј Зубов штампао књигу у два тома у којој је била изложена концепција „совјетско-нацистичког рата“ којом је он маштао да замени нашу концепцију Великог отаџбинског рата? Због чега су се наши историчари и политичари помирили са тумачењем пакта Рибентроп-Молотов ко „злочиначке завере“ кад се са готовом 100-процентном сигурношћу моће тврдити да је тај пакт био дипломатски успех СССР у тадашњим крајње сложеним, реално предратним условима?

        Много се оваквих питања може поставити.Не зато да би се опрале репресије из времена стаљинске деспотије или да би се забранило професору Зубову и осталима да кроје своје концепције које СССР стављају у исту раван са хитлеровском Немачком. Нека кроје... Нека то и штампају... Нека се клањају и издајнику Власову...

        Бар сада би људи на највишим државним положајима морали да схвате се Схетину, Јацењука и Порошенка - у њиховим испадима против Великог Отаџбинског рата и Црвене Армије - не хране само својим фантазијама, нити само само империјалним сновима који трају вековима (Варшава), него и томе што знају: Руси се сами нечега у том делу своје историје стиде...

        Задатак је наших научника да све у нашој историји расветле и да све крајње тачно опишу, укључујући и догађаје у периоду 1939. 1945. година. Али, обавеза је наших политичара, а поготово - званичних лица, да својим рукама никоме не препуштају ни један део наше историје, поготово онима који је неће ни изанализирати нити описати обејктивно и непристрасно.

        Први корак ка томе су стидљиво ћутање и округласти еуфемизми - то су први кораци у том правцу. А ми смо их - на своју срамоту - већ направили.

        Стаљинов портрет мора бити 9 маја на Црвеном тргу. Његово име мора да буде изговорено.

        Испред Лењиновог маузолеја, који неће бити прекривен ничим, поново морају да буду бачене заставе хитлеровског рајха.

        Уверен сам да ће нам после тога - на прославу 75-годишњице победе у Великом Отаџбинском рату , ако буде неопходно да се позивају - доћи много више лидера других држава него што ће сада.

        А о Лењину и Стаљину ћемо се још спорити у и свом кругу и са колегама из иностранства. А и о Другом светском рату (али не о Великом Отаџбинском рату јер је он за нас свети и његово тумачење, осим за реалне и потенцијалне колаборационисете, може бити само једно).

        Узгред, не заборављајмо да је пред нама још једно историјско искушење у сваком погледу - 100-годишњица Велике Октобарске револуције.

        Зар ћемо се опет препирати са савременим бандеровцима? Или ћемо о њој ипак сами рећи своје слово од којег нећемо одступати?

        Све је као у рату: ако даш макар и педаљ своје земље - њу одмах заузме непријатељ, а не неки „објективни истраживач или посматрач“...